Reklame
Музика

Na turneji sa matorim i malo manje matorim pankerima iz Srbije

Dobra stvar kod turneje je to što si sve jači i jači kako dani odmiču. Pa čak i kad bend sam brine o svemu, od trzalica, do prelaska granice, parkiranja kombija i organizacije spavanja.

pisao Nebojša Kuzmanović
13 Oktobar 2016, 10:11am

Foto: Tamas Bernath

Glava mi je padala na zadnjem sedištu taksija. Srećom, uspeo sam da se probudim, izvalio da sam zabo sigurno pola minuta, i rekao taksisti da skrene u moju ulicu. Ranac i gigbeg su mi klizili niz novu protivkišnu i protivvetrovnu kabanicu iz Parndorfa (31 evra na popustu, inače 78) dok sam se peo uz stepenice, lakše nego što sam mislio. Ušao sam na gajbu, skinuo se onako smrdljiv, i izvalio da su mi, pored kolena, i stopala i članci otekli, kao kod neke babe. Posle deset dana, vraćanja i dolaženja, prespavljivanja i čekanja, gotova je prva zajedničke turneja nas, Mnjenja, i ortaka iz VVhile.

Foto: Miloš Stošić

Kad sam već kod Parndorfa, robne kuće za balkanske posetioce Beča i okoline, imali smo nešto jače od sat da provedemo u njemu na putu od Pešte, to je bio plan. Steva je planirao da kupi patike za trčanje (to planira već dosta dugo) i neke poklončiće. Posle toga je trebalo da odemo u Meku šopinga svih muzičara, Klangfarbe, gde je Andrija pikirao sint, a Steva i Dule da se nakrcaju bubnjarskom opremom. Meni je bilo svejedno, to jest, meni je uvek svejedno kad se o nečemu priča unapred. Radije bih da se to preskoči i da idemo direktno u Beč, ali nije mi problem da me iscimaju negde, tolerantan sam čovek. Znao sam samo da u Klangfarbe ne ulazim, sigurno bih uzeo nešto od opreme, a realno mi ne treba ništa. Andrija je disciplinovan po tom pitanju, ne brinem se za njega.

Ali pre Austrije je bila Mađarska. U Segedin smo stigli iz Beograda. Zašto iz Beograda, kad je turneja počela certom u Attacku u Zagrebu? Zato što je tri četvrtine Mnjenja imalo obaveze poslovno-porodične prirode. Zato smo napravili sumanut tvik: pošto je Zagreb u subotu, Vlada, MIloš i ja idemo kolima dan ranije, da malo izakcijamo sa drugarima purgerima. Sledećeg dana stiže kombi sa ostatkom Mnjenja i celim VVhileom i sviramo zajedno. Onda Vlada i Miloš voze tri četvrtine Mnjenja u Beograd, VVhile sa mnom nastavlja za Zadar i Sarajevo, pa odatle pičimo za Beograd, skupljamo odbegle, pa onda dalje opet svi zajedno do kraja.

Foto: Tamas Bernath

Znali smo da je mađarska granica komplikovana, ali ne baš toliko. Radio je samo jedan šalter za ATA karnet, ozloglašeni birokratski spisak sve opreme koja se prenosi preko granice. Steva se zatekao među 40 kamiondžija, koji su imali ravnopravan status sa njim. Ništa preko reda za muzičare koji žure na cert. Naravno da je baš taj u Segedinu morao da se završi striktno ranije, tako da smo na kraju ostavili Stevu da čeka, na kvarno otpalili, uz plan da se sve postavi što pre i da Mnjenje svira, a VVhileu kako zapadne. Steva je uspeo da stigne na pola sata, taman da se VVhile užurbano nameste i da odsviraju New Gaze.

Dobra stvar kod turneje je to što si sve jači i jači kako dani odmiču.

Spavanje je bilo dosta zabavno, pošto se ispostavilo da u hostelu nije plaćeno mesto Bobanu koji nas je vozio, pa je na brzinu organizovano dodatno na privatnoj gajbi. Žolt, momak koji je zapravo i pokrenuo celu turneju i veliki je fan oba benda, odlučio je da ja budem taj koji će ići tamo. Kobna greška. Trebalo je zapravo da ispadne kao obostrana usluga, za mene privatan smeštaj, i to kod lika koji je fan Unisona, Stoletovog i mog bivšeg benda.

Ispostavilo se da u drugoj sobi spava riba koja sledećeg dana rano ustaje zbog posla, i da moramo da budemo tiši. Ipak, momak mi kaže da on obično ne leže pre tri-četiri ujutru, krenuli smo u priču, meni se sklapaju oči. Ipak, i dalje sam zadovoljan činjenicom da ću sledećeg jutra da se istuširam ko čovek. Pustio sam neku muzikicu i razmenio par srdašaca na četu sa najboljim drugaricama iz Žena.

Foto: Vladimir Bijedić

U nekom trenutku sam izvalio da me momak blago cima za ruku. Ustajem unezveren i izvaljujem da me moli da ostanem budan samo pola sata do sat, da bi on mogao da zaspi. Ja, naime, patim od sleep apnee, što prouzrokuje zajebano gušenje pri spavanju. To gušenje opet prouzrokuje harsh noise zvuke, odlične za korišćenje za dalju audio obradu, ali neprijatne za okolinu, pogotovo onu koja bi da spava. Rekao sam da je sve ok, ustao u polusedeći položaj, zabo sluške u fon, pustio muziku i onesvestio se u sledećih 5 minuta.

Probudio me je alarm na vreme. Ustao sam i krenuo da bauljam po gajbi, izvalio da me Stole cima na fon, i u isto vreme primetio da se moj domaćin premestio da spava u hodničiću ispred kupatila, pokriven preko glave. Kurac ću da se istuširam. Probudio sam ga pred izlazak sa gajbe, u međuvremenu saznao da su svi već otišli do kluba da utovaruju opremu. Uputstvo kako da stignem do kluba mi je proletelo kroz mozak, izašao sam iskrivljen na ulicu - srećom, nisam izgubio naočare za sunce, kao recimo duks i sluške u Sarajevu - sklon sam tome - posle pola sata bauljanja uz pomoć mape našao bankomat, kupio kafu to go i sačekao kombi.

Sva ona mlitavost i neorganizovanost sa početka polako nestaje, drevna veština Tetrisa potrebna za slaganje tone opreme u kombi stiže na stručni nivo, majstorski se kalkuliše potrošnjom odeće, obuća se izuva u kombiju i na tonskim probama taman toliko da se ne usmrdi, tačno znaš koliko štetnih supstanci smeš da uneseš u sebe da bi bio na potrebnom nivou, a da ne padneš sa litice.

Budimpešta je super grad za zaglaviti se u saobraćaju. Period pre toga smo iskoristili za jedenje jeftine a odlične kuvane hrane u kafani u koju nas je Andrija, kao iskusni turnejdžija, uputio. Pošto među nama ima par prestarelih milenijalaca, sledeće odredište je kafić sa dobrim vaj-fajem, kafama i čajevima i čistom klonjom.

Kad prođeš saobraćajnu gužvu, nastaju drugi problemi. U Budimpešti postoje bar dva hostela istog imena, tako da smo uspeli da dupliramo kilometražu i da na kraju odustanemo od prvobitne varijante da se smestimo i zaperemo, pa štagod posle. Krenuli smo pravo u klub i tamo proveli celo veče. Koje je bilo sjajno, a meni posebno, kada sam posle certa upoznao lika koji je svirao u škotskim Waterboys, a imao nesreću da bane na naš koncert sa ortakom tek kada se sve završilo.

Sva ona mlitavost i neorganizovanost sa početka polako nestaje, drevna veština Tetrisa potrebna za slaganje tone opreme u kombi stiže na stručni nivo, majstorski se kalkuliše potrošnjom odeće, obuća se izuva u kombiju i na tonskim probama taman toliko da se ne usmrdi, tačno znaš koliko štetnih supstanci smeš da uneseš u sebe da bi bio na potrebnom nivou, a da ne padneš sa litice.

Foto: Tamas Bernath

Žica mi puca na dva certa za redom, na istoj stvari (prvoj). U oba slučaja uleće Andrijina đitra, i na drugom certu fasujemo optužbu da smo konceptualni bend, i da smo namerno odradili stvar tako da jazzy gitara uleće na jazzy stvar. Rušimo tu teoriju na poslednjem certu na turneji, u Osijeku, na kome mi žica puca na poslednjoj pesmi, koja nije jazzy. Koncerti u Beču, Gracu i Osijeku prolaze neverovatno, moguće je zbog garantovane kinte, a moguće je i zbog uvežbanosti.

Foto: Tamas Bernath

Vozi, iznesi, unesi, sviraj, iznesi, unesi; Vozi, iznesi, unesi, sviraj, iznesi, unesi; Vozi, iznesi, unesi, sviraj, iznesi, unesi; Vozi, iznesi, unesi, sviraj, iznesi, unesi; Vozi, iznesi, unesi, sviraj, iznesi, unesi; Vozi, iznesi, unesi, sviraj, iznesi, unesi; Vozi, iznesi, unesi, sviraj, iznesi, unesi.

U subotu, 15. 10. završavamo ovu "uradi sam" turneju u Beogradu.

Uvek je zabavno.


Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Hardcore
punk
koncert
Vice Blog
fenomeni
Kultura
Turneja
VVhile
Mnjenje