Reklame
Kultura

O Ivanu Medenici, profesoru i kritičaru

Ako profesor Medenica posle decenija besprekornog rada u obrazovanju, kritici i teoriji bude „izguran" sa scene, to će govoriti sve o tome kakvi smo mi, a ništa o tome kakav je on.

pisao Vuk Bošković
07 Oktobar 2016, 2:09pm

foto: Jutjub skrinšot

Iz skoro deset ispita iz različitih predmeta koje sam slušao i polagao kod profesora Ivana Medenice tokom redovnih i master studija, nikada nisam dobio desetku. Tokom tog perioda, a i kasnije, u ulozi kritičara, profesor nije pohvalno i ocenio gotovo nijednu predstavu na kojoj sam radio. Baš zbog ovih iskustava, vest da on nije izabran za redovnog profesora Fakulteta dramskih umetnosti izazvala je bes i nevericu kod mene, a sudeći i po Facebooku, i kod većine bivših i sadašnjih studenata FDU.

Ja ne mogu da pričam o razlozima zašto se to desilo. Glasanje se obavilo u tajnosti, katedra za filmsku i televizijsku režiju je reagovala otvorenim pismom. Moguće je da postoje legitimni razlozi zašto se glasanje obavilo tako i zašto su rezultati takvi kakvi jesu, ali oni su svakako nepoznati studentima koji su ga prošle godine izabrali za jednog od najboljih profesora u zemlji. Oni to nisu uradili zato što je bio popustljiv u svom odnosu prema studentima ili ocenjivanju. Naprotiv.

Prvi ispit koji sam polagao tokom studija dramaturgije je igrom slučaja bila baš „Istorija svetskog pozorišta i drame", kod njega. Još uvek pod utiskom da sam „na FDU", spremao sam se za ispit nedeljama. Pročitao sam svaku od 20 drama koje su bile zadate, detaljno ih tumačio i konsultovao literaturu. Dobio sam jedva osam. Isto se desilo u drugom semestru. Na drugoj godini sam uspeo da dođem do devetke, ocene koju sam kod njega dobio i kasnije, na master studijama, na drugom predmetu. Nijednog trenutka nisam pomislio da je ispao nefer prema meni i da mi je dao manju ocenu od one koju sam zaslužio.

Foto: Marko Grujić

Stvar je samo bila u tome da su kriterijumi jako visoki, a ja baš nikada nisam bio dobar sa detaljima zapleta i osobinama likova pod pritiskom ispita, iako sam uvek bio spreman da naširoko spekulišem o manje očiglednim zaključcima koji se mogu izvući iz Eshila ili Šekspira.

Kada sam počeo da radim na predstavama kao dramaturg ili kada su se igrali moji tekstovi, profesor se uvek pojavljivao na predstavama i pisao kritike o njima. Gotovo uvek je pronalazio u njima neku manju ili veću manu koju bi naširoko obrazložio. Nekada se nisam slagao sa onim što je mislio, nekada jesam, ali svakako nikada nisam pomislio da je napisao ono što je napisao iz nekog drugog razloga osim onoga koji se nalazi u tekstu kritike. Moj posao je da pišem i radim između ostalog na osnovu onoga što sam naučio kod njega, njegov je da taj rad onda procenjuje. To što se nismo slagali oko rezultata nije značilo da ja imam bilo kakav lični problem sa njim. Uvek kada bismo se sreli bio je jako prijatan, zainteresovan za ono što trenutno radim i jasan u nameri da će doći na premijeru i (verovatno) pisati o tome.

Medenica ima tu jako vrednu karakteristiku i kao kritičar i kao profesor da će, bez obzira na to da li se poznajete ili ne, da li ste pili kafu sa njim ili ne, da li ste dobili desetku ili šesticu kod njega (ili pali ispit), uvek pažljivo pogledati sve što ste uradili, dobro promisliti o tome i dati svoj lični sud iza koga stoji zastrašujuće široko znanje o istoriji pozorišta i njegovom trenutnom stanju i kod nas i u svetu. To ne znači da je njegov sud konačan, da je u potpunosti objektivan (niko nije), da je potpuno u pravu, ali ja sam lično uvek mogao da se pouzdam u njega da će primetiti nešto što sam ja propustio u predstavi koju smo obojica gledali, ili da će videti moju predstavu iz potpuno drugog ugla od mojih navijački raspoloženih poznanika i kolega.

Dok sam pisao ovo, objavljena je izjava dekana Fakulteta da profesor Medenica sigurno neće otići sa fakulteta, i da će se rešenje pronaći. Ali bez obzira na to, nije dobro da se ljudi koji su najstručniji i najkvalifikovaniji među nama nađu u ovakvoj situaciji. Često se sve priče o „pozorišnoj sceni" svode na manjak novca, što je savršen izgovor za sve druge probleme koje imamo. Ako profesor Medenica posle decenija besprekornog rada u obrazovanju, kritici i teoriji bude „izguran" sa te scene, to će govoriti sve o tome kakvi smo mi, a ništa o tome kakav je on.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Δράμα
Vice Blog
Fakultet
Pozorište
FDU
ivan medenica
vuk bošković