​Draga mama, evo zašto sam zavisnica: pismo izgubljene ćerke

Elizabet je bila na otpusnom odeljenju bolnice u Nju Džersiju, pošto je odslužila kaznu zatvora zbog droge. Povratna adresa na njenom pismu je bila „Deseti krug pakla".

|
Oct 11 2016, 5:22am

Osoba predaje tri šprica u Hauard Centru, u Burlingtonu, u Vermontu, 24. maja 2016. (Foto: Robert Nickelsberg/Getty Images)

Ovaj članak je objavljen u saradnji sa Influence.

Napomena urednika: pismo, koje je blago redigovano zbog dužine i jasnoće, napisala je Elizabet Eliot* majci krajem 2010. godine.

Elizabet je bila smeštena na otpusnom odeljenju u Nju Džersiju, pošto je odslužila kaznu zatvora zbog droge. Povratna adresa na njenom pismu je bila „Deseti krug pakla".

Otkako je odrasla, imala je problema sa heroinom, i nekoliko puta je neuspešno boravila na klinikama za odvikavanje.

Kada je puštena, provela je poslednje godine na Floridi; u to vreme, država nije imala legalni program podele špriceva. Umrla je 2014, u 29. godini, od endokarditisa koji je dobila koristeći zaražene igle.

Njena majka je podelila ovo pismo sa Influensom zato što veruje da pokazuje potrebu da ljudi koji se muče s drogom imaju i druge mogućnosti pored lečenja zasnovanog na apstinenciji, uključujući i mnogo raširenije usluge umanjenja posledica.

Više detalja o Elizabetinom životu i smrti, po opisima njene majke, nalaze se ispod teksta pisma.

Zdravo, mama!

Izvini što sam bila tako razdražljiva kada smo razgovarale u petak uveče. Počinjem da ludim ovde, naročito otkako su mi zaturili onaj paket. Svaki dan bodrim sebe govoreći: „U redu je, bar ćeš sutra da dobiješ svoje stvari", i užasno je kada se u ovakvoj sitaciji osećaš toliko nemoćno.

Završila sam Pokajanje; odlična knjiga sa POTPUNO usranim krajem. Sada sam se prihvatila srceparajućeg romana Nikolasa Sparksa, Čuvar, ali još ga nisam počela, pa ćemo videti. Imam Portret jedne dame Henrija Džejmsa, ali za njega u poslednje vreme nemam koncentraciju.

Nisam mogla da poverujem da je moja mamica uspela da naškraba pismo od skoro osam stranica – mada je prored dosta veliki. Ali to je upravo ono što mi je bilo potrebno. Već triput sam ga pročitala.

O moj bože – zamenila sam sa nekim moj CD plejer za tranzistor, da bih mogla par sati da slušam radio, i pogodi šta su pustili? „ Samo da osvojim ljubav devojke kao što si ti "!

*Imaš li nešto od Dipeš Moda da mi pošalješ?

Nikolas Sparks mi se posle 20 stranica smučio, pa počinjem da čitam knjigu iz Oprinog kluba, Priča o Edgaru Sotelu. Ogromna je, pa se nadam da ću neko duže vreme da se zanimam njom.

E da, Džes i ja smo razgovarale o ovome prošle nedelje. Kada dođeš u zatvor, prinuđena si da se tuširaš sa drugim ženama, pa počneš da budeš kritična prema delovima svog tela za koje si ranije mislila da su sasvim u redu.

Tako da koliko god da se trudim da budem zadovoljna onim što imam, stalno me kritikuju, ali barem više ne povraćam – i trudim se da budem disciplinovanija oko vežbi fitnesa.

A sada, da ti odgovorim na pismo. Stvarno sam ti zahvalna zbog toga što ćeš da mi pomogneš da nađem neko bezbedno mesto kada me puste. To me stvarno dosta umiruje. Shvatam da će ostatak mog života zavisiti od odluka koje ću doneti 28. januara 2011 [na dan kada je puštaju iz zatvora].

Veruj mi, svesna sam izazova sa kojima ću se suočiti, više ni sama ne znam koliko puta sam prošla kroz sve ovo.

Znam da mi je dozlogrdilo da sedim na mestima ispunjenim kajanjem i čežnjom, iako je bilo sastanaka na kojima sam posebno uživala i bila angažovana, uvek se osećam kao prevarant u tim prostorijama [Anonimnih alkoholičara i Anonimnih narkomana].

Uvek se pitam: „Da li su duboko sebi zaista zadovoljni zbog toga što se ne drogiraju"? Zato što znam da ja i dalje želim da se drogiram – mislim, očigledno je da mi je to jedna od omiljenih stvari u životu.

Rekla sam ovo mnogo puta: želela bih DA ŽELIM da prestanem da se drogiram, ali mislim da to nisam želela još otkako sam prvi put uzela dim vutre. A kada sam prvi put uradila dop, bilo je kao da sam konačno našla ono što sam oduvek tražila.

Mogla sam da isključim mozak, i da uz pomoć neke hemikalije promenim svoje raspoloženje i budem osoba kakva bez nje ne bih mogla da budem.

Zbog svih ovih posledica bi TREBALO da poželim da nikada više to ne pipnem, ali jednostavno nisam u toj fazi.

Nemoj pogrešno da me shvatiš: ne želim da uzmem lulicu za krek ili iglu, ali mislim da bez džointa ili pilule nisam u najboljoj formi, niti tamo gde bih želela da budem.

Razgovarala sam sa prijateljicom Barbi, i ona mi je rekla da je njena mama bila navučena na ksanaks, ali da ima dijagnozu. Apotekar joj daje dozu jednom nedeljno, da ne bi mogla da uzme previše. Mislim da je to izvodljivo rešenje; šta ti misliš?

Ja želim da na kraju budem u stanju da mogu da kažem da mi nije potrebna NIKAKVA supstanca da bih se udobno osećala u svojoj koži. Mislim da bih u okruženju ljudi koji su srećni u svojoj trezvenosti, kao u onoj zajednici za oporavak na Floridi, na kraju uspela u tome.

Proći će neko vreme pre nego što sredim sva svoja sranja. I mislim da će mi neka podrška (benzodiazepami) pomoći da preguram stresna vremena koja me čekaju.

Imam dijagnozu anksioznog poremećaja, i uvek mi je bilo teško u društvenim situacijama, čak i kada sam imala samo pet godina, u krugu šire porodice.

Mislim da bih bila osuđena na neuspeh kada bi mi cilj bila potpuna apstinencija, jer ako nemam ništa što će mi pomoći da se snađem, u prvom neprijatnom trenutku ću otrčati na ulicu da nađem fiks.

Možda se ovako opravdavam, ne znam, ali mislim da ću tako imati veće šanse. Poznajem sebe, znam koliko brzo sam potonula svaki put kada bi me pustili, a ovog puta je ulog toliko veliki da ne želm da pokleknem pre nego što sebi ne pružim šansu.

Zbog toga ne želim isuviše dugo da odlažem put na Floridu. Nadam se da ću uštedeti nešto para radeći ovde – ali biće teško, pošto nam uzimaju skoro pola plate.

Znam da najveći prioritet treba da mi bude da ostanem trezna – zato idem u Kuću treznih, jer, veruj mi, poslednje mesto na kome želim da budem je bilo kakva strukturisana okolina, posle svog ovog vremena (provešću 11 meseci iza rešetaka, koji dan više – manje). Ali znam da će mi to uvećati šanse da se klonim nevolja.

Zaista moram da poradim na tome da ne zovem nekoga kada se uželim droge, jer najiskrenije, kada me uhvati to raspoloženje, poslednja stvar koju želim da učinim je da odam samu sebe i predupredim to. Moraću da nađem spoznora sa kojim ću stvarno moći da se povežem, jer od onih nekoliko koliko sam imala nikada nisam dobila pomoć.

Znam da mnogo toga zavisi od ove šanse, što se porodice tiče. Ne želim da budem nezahvalna, ali to što tu i tamo pišete i jednom ste mi poslali paket baš i nije neki snažan sistem podrške. Time ne želim da kažem da nisam zaslužila sve što mi se dešava.

Ali kada me puste, stvarno neću imati drugog izbora nego da u početku prodajem telo, zato što ljudi osuđeni zbog droge ne primaju pomoć. Da mi ti nisi podrška, ne znam šta bih radila.

U redu, dovoljno sam bila ozbiljna. Upravo sam čula verziju Stairway to Heaven sa tekstom iz serije Giliganovo ostrvo . Zove se „Stepenice ka Giliganovom ostrvu".

*Pre nego što zaboravim – koja je ona pesma od Finger 11 za koju si ti rekla da je moja pesma za lumpovanje? Izluđuje me to što ne mogu da se setim. Molim te, pomozi mi, i pošalji mi tekst, ako je moguće.

Provela sam dan čitajući Birnbaumov Vodič za Svet Volta Diznija, iz 2010 [gde su ona i njena majka planirale da odu pre nego što ode u Kuću treznih na Floridi]. Sutra ću da sednem sa Anisom da pretresemo plan puta.

Nedostaješ mi i volim te! Nadam se da ćemo uskoro razgovarati!

Volim te,

Mala Lizi

Elizabet je odrasla u Pensilvaniji. Bila je izuzetan đak i u osnovnoj školi imala sve petice. Takođe je bila odlična i u muzičkom, likovnom i fizičkom, a muzika joj je ostala važna tokom čitavog života. Odmalena je bila anksiozna u društvu, ali je insistirala da ne ide na terapiju. Duhovita, dobra i saosećajna, nastavila je da bude uspešna i u srednjoj školi, i u ostalim aktivnostima.

Prvi put je probala marihuanu sa 15 godina; kada je njena majka saznala za to, Elizabet je rekla da je samo eksperimentisala. Kasnije je rekla majci da je u tom periodu počela da duva travu i pre i posle škole, kao i pred spavanje.

Otišla je na Univerzitet Delevarea da studira modni dizajn. Međutim, pateći od jake anksioznosti i depresije, retko je izlazila iz sobe u studentskom domu, i izbačena je jer nije pohađala nastavu.

U 19. godini se zaposlila kao konobarica, i preko kolega je probala prvo kokain, a zatim i heroin. Ubrzo je postala zavisna od heroina.

Rekla je porodici da je zavisna, i da je dobila hepatitis C preko igle. Porodica ju je poslala na rehabilitaciju; obišla je ukupno šest rehabilitacionih centara sa programom od 12 koraka, uključujući i zatvorenu ustanovu u Nju Džersiju.

Izbačena je iz dve ustanove zbog veza s muškarcima, a iz zatvorene ustanove je pobegla. Posle puštanja iz ustanova bi ubrzo ponovo počela da se drogira.

U dvadesetim godinama se udala i rodila bebu. Izgubila je starateljstvo kada je beba imala šest meseci, i njen suprug se razveo dok je bila na odsluženju kazne.

Kada je Elizabet uhapšena, vlasti nisu želele da je pošalju u državni zatvor. Ali zakazala je tokom uslovnog perioda, zato što je pobegla iz ustanove zatvorenog tipa, i bila je nepodesna za suđenje za drogu, jer je imala samoubilačke misli. Prekršila je uslovnu slobodu, jer je bila pozitivna na testu na drogu.

Osuđena je na tri do pet godina zbog posedovanja kontrolisanih supstanci i pribora. Provela je tri meseca u državnom zatvoru u Klintonu, Nju Džersi, puštena na uslovnu slobodu koju je prekršila drogirajući se, i poslata je nazad u zatvor na 11 meseci.

Kada je puštena iz otpusnog odeljenja, gde je napisala ovo pismo, i stigla na Floridu, Elizabet je pozvala jednog treznog prijatelja za koga se ispostavilo da nije trezan. U roku od nekoliko dana, pušila je krek i ponovo se fiksala heroinom. Zaposlila se u jednoj agenciji za poslovnu pratnju, da bi plaćala drogu i kiriju.

Onda je počela da živi sa dečkom i prestala da se bavi prostitucijom. Ona i njen dečko bi danima pušili krek, a onda se spuštali fiksajući se heroinom.

Bila je hospitalizovana 2012. godine na nekoliko dana zbog infekcije krvi. Kasnije tokom 2012, pozajmila je novac od dede i babe da bi još jednom pokušala sa rehabilitacijom. Drogirala se prvog dana po izlasku.

U decembru 2013. je bila hospitalizovana zbog endokarditis, koji je dobila zbog toga što je više puta koristila iste igle; tamo gde je živela nije bilo programa deljenja besplatnih igala. Svoje igle je čistila varikinom, ali to nije bilo dovoljno. Hirurg joj je odstranio izrasline sa srca. U bolnici je provela šest nedelja.

Dok je bila u bolnici, planirala je da ode na terapiju buprenofinom. Iz bolnice je izašla u nedelju, pa je klinika bila zatvorena. Te večeri je ponovo počela da se fiksa.

Narednih nekoliko meseci joj se endokarditis vratio. Išla je u bolnice, ali nije želela da ostane na lečenju, zato što joj nisu davali dovoljno lekova protiv bolova.

U Urgentni centar je došla 18. aprila 2014. Tog popodneva je njenu majku pozvao lekar i rekao joj da Elizabet neće preživeti. Bila je u nesvesti, ali udobno smeštena. Doktoru nije bilo jasno kako je uspela da došeta do Urgentnog.

Elizabet je umrla u ranim časovima 19. aprila 2014. Kao uzroci smrti navedeni su teška sepsa, endokarditis usled intravenoznog uzimanja droge, otkazivanje bubrega, i otkazivanje disajnih organa.

*Elizabetino prezime i još jedan identifikacioni detalj su izmenjeni, zbog zaštite privatnosti nekih članova njene porodice.

Ovaj članak je prvobitno objavio Influens, sajt vesti koje pokrivaju čitav spektar ljudskih odnosa prema drogama. Pratite Influens na Fejsbuku i Tviteru.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Više na VICE
Vice Channels