​Obožavam treš filmove, jebe mi se za sve

Na samom početku želim da uputim jedno srdačno „jebite se" svim prijateljima koji su me ismevali zbog toga što gledam „Pročišćenje", „Pročišćenje: Anarhiju", „Pročišćenje: Godina izbora", i „Deveruše". Pošto se ispostavilo da je ljubav prema treš filmovima samo još jedan dokaz da sam ja genije, kao što sam oduvek i tvrdio.

Nije da mi je baš trebala potvrda nekih tamo štrebera, ali novo istraživanje objavljeno u žurnalu Poetics pod naslovom „Konzumacija treš filmova: karakteristike, stavovi, iskustvena metrika" pokazalo je da mi koji bez stida i srama konzumiramo filmove kao što su Saw („Slagalica strave"), Saw II, Saw X, i Saw IV predstavljamo „kulturne svaštojede" kojima je potrebna stimulacija van mejnstrim ponude zato što smo do jaja i pametni i sve tako nešto najbolje.

To je sve odavno poznato, čitali ste moju kritiku penisa Orlanda Bluma i stoga znate da sam natprosečno inteligentan. Drago mi je da najzad mogu da otvoreno pričam o ljubavi koju osećam prema serijama tipa Deadly Obsessions bez straha od javnih osuda. A što je još bitnije, treš filmovi su fantastični. Ne treba mi nauka da bih to znao.

Ljudi koji dižu nos na Fast and Furious antologiju („Paklene ulice") uglavnom nisu pogledali nijedan Fast and Furious film. Ne znaju ni šta je to „Tokio drift", nisu brzi a nisu ni uličari. Kulturi prilaze kao da su na ivici provalije, kao da bi jedan korak u pravcu plebejskih programa značio da će se strmoglaviti u ambis i otkriti celom svetu da i dalje nisu sto posto sigurni kako se čita „Ayn" u imenu Ajn Rand.

Žale se na „Kardašijanke" kao da nije u pitanju najbitniji rijaliti šou našeg vremena. Kao da nije uobličio način na koji nam se servira televizijski sadržaj. Kao da nije jebeno fenomenalno gledati Kim, Kloi, i Kortni kako blenu u telefone i raspravljaju o svojim najnovijim naslovnim stranama.

Sasvim je OK uživati u glupim filmovima i serijama u vidu eskapizma od težih sadržaja koje obično pratimo, bilo to novo Criterion izdanje ili „Sedmi pečat" ili beskrajno depresivne vesti. Inteligencija se stiče, ne konzumira se.

Dakle uživajte, svi vi belci po imenu Vilijam koji podsmešljivo komentarišete moju ljubav prema treš televiziji. Naučnici su vam najzad omogućili da priznate da i sami gledate Happy Gilmore i Waterboy umesto što po stoti put čitate Foknera.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu