Fotografije Isusa Hrista koji truli u pustinji

U dolini Juka u Kaliforniji, cementna statua Isusa od tri metra stoji na vrhu brda. Ruke su mu sklopljene u molitvi, dok sa strahopoštovanjem gleda u nebo. Kroz ogoljeni pejzaž ispod njega, prostire se njegovo kraljevstvo prodavnica hrane, kafana, javnih strelišta i parkinga sa pokretnim kućama. Njegov kreator je bio čovek, a ne Bog; kao čovek, nije dugo na ovom svetu. Vreme mu je izrezbarilo nos u patrljak. Bela boja se ljušti sa njegove izlivene kose. On je najčuvanija statua u Desert Christ parku.

Ostatak skulptura u ovom parku nije zahtevao armiju vernika koji ih, kao parobrod Fickaraldo, vuku uz brdo od trideset metara. Ne može se reći šta je razlog što su propali više od njihovog gigantskog ortaka. Uprkos svemu, oni i dalje stoje, sa betonom erodiranim od vetra i prašine, otkrivajući zarđale čelične kosti, sačinjavajući repliku Tajne večere u veličini trospratnice. Statue dece, sa apokaliptičnim izbrušenim licima, gledaju ka jednako izbledelim licima stoika, bezosećajnih biblijskih likova. Njihov dizajner, Anton Martin, nadao se da će izdržati atomske pretnje koje su obeležile život Amerike sredinom prošlog veka. Danas, izgledaju kao da zaista jesu, iako bombe nikada nisu pale.

Sve fotografije: autorka

Martin se plašio bombi jer mu je posao bio da ih pravi za vojsku. Tokom 1951. izvajao je prvu statuu Hrista od pet tona cementa; namera mu je bila da je smesti na obod Velikog kanjona kao "simbol mira za čovečanstvo". Nakon što je američka vlada ljubazno odbila njegovu ponudu, nazvao je skulpturu "Neželjeni Hrist" - tačnije, sve dok je nije poželela crkva Juka doline i obećala da će je podići na vrh brda da je svi vide. I ne samo to. Martin se preselio u dolinu Juka i proveo poslednjih deset godina svog života (umor je u 1961.) izrađujući ostale figure u parku.

Kada sam poslednji put posetila park, zlosutni oblaci su se nadvijali iznad, dodavajući još zlokobniji element njegovom propadanju. Automobil pun tinejdžera koji piju i duvaju, zaustavio se na parkingu, slušajući Top 40 radio. Oni su jedine preostale gazde parka. Dok je pravljen da ispriča biblijsku priču, Desert Christ park sada služi samo da smrknuto prorekne propast ljudske vrste. I, ako ste naduvani pustinjski degen, da ga olakša.

Pratite Megan Koester na Tviteru.