​Kevin Smit će i dalje snimati filmove dopadalo se to vama ili ne

Kevin Smit tačno zna gde želi da umre: u Medicinskom centru Rivervju u Red Benku, u Nju Džerziju. Na tom je mestu ovaj filmski veteran rođen, tu je nedavno njegova majka ležala zbog lakše bolesti (sada je dobro), to je grad u kom je odrastao — tu je locirana njegova prodavnica stripova Jay and Silent Bob's Secret Stash (lokacija Smitovog rijalitija Comic Book Men za AMC) i tu ovaj trenutni stanovnik Los Anđelesa ponekad želi da provede ostatak života.

"Ako budem imao sreće, zapatiću jednu od onih staračkih bolesti kod kojih vam treba vremena da odapnete — tada ću moći da se vratim u Red Benk da umrem u istoj bolnici u kojoj sam rođen", kaže on dok leži izvaljen na udobnom kožnom kauču u konferencijskoj sali kancelarije njegovog agenta u Njujorku. "To bi bilo žestoko, druže!" Počinje da zvoni telefon i Smit nerado ustaje da prekine vezu, a potom se baca nazad na kauč licem nadole i brade oslonjene na rukonaslon — položaj u kome će ostati do kraja intervjua. Danas nosi okrenutu bejzbol kapu, hokejaški dres sa logoom strip junaka Fleša, džins bermude i izlizane njubalansice — najbliže onome što biste mogli da nazovete uniformom ovog neumornog nezavisnog filmskog stvaraoca.

Uniforme — a samim tim i kostimi koje superheroji oblače, i kad spasavaju svet i kad žele da sakriju identitet — igraju veliku ulogu u Smitovom 12. dugometražnom igranom filmu Yoga Hosers. Spin-of njegove horor-komedije iz 2014. godine Kljova i drugi nastavak u njegovoj kanadskoj "True North" trilogiji, Yoga Hosers govori o dve tinejdžerske prodavačice u samoposluzi opsednute jogom koje se hvataju u koštac sa ubistvenim satanističkim ljubavnicima, kriogenski zamrznutim nacistima i malim bratvurst kobasicama koje liče na Hitlera ("Bracike" kako ih zovu u filmu). Yoga Hosers izaziva prezasićenost čula luckastim igrama reči, forama u stilu Harija Stajlsa, digitalizovanim slikama sa društvenih mreža, obiljem prosutog sirupa od javora i neobičnim stvorenjima iz filmova o čudovištima koja filmu daju izrazito stripovski šmek, čak i bez konkretne veze sa nekom postojećom franšizom. Pred kraj filma, uniforme prodavačica koje nose naše heroine "Koline" (Lili-Rouz Dep i Smitova ćerka Harli Kvin) mogle bi da prođu i kao superherojski kostimi — nedostaje im samo plašt.

Yoga Hosers je istovremeno dobroćudan, svesno tupav i crtanofilmski nasilan, što je prilično retka kombinacija. Ta neobičnost mogla bi da bude delimično odgovorna za donekle surove recenzije koje je film dobio otkako je početkom godine premijerno prikazan na Sandensu, ali uprkos negativnoj reakciji štampe, Smit deluje ponosan na to što je snimio istinski jedinstven film. "Kad sam ga pustio nekim od Harlinih prijatelja, jedan dečak je bio u fazonu: 'Ne liči ni na jedan film koji sam do sada gledao — nije kao Osvetnici.' A ja sam bio u fazonu: 'To je bio uspešan film, tako da ne, ovaj film nikad neće biti kao Osvetnici.'"

I zaista, jedna od stvari koju Smit nije nimalo menjao ni posle skoro tri decenije svog stvaralaštva jeste njegova jedinstvena veština sprdanja na sopstveni račun — verovatno kao jedan od načina da izađe na kraj sa neprijatnim kritičarima, ali i vešt metod vrludanja koji mu omogućava da nastavi stvaralački rad impresivnim ritmom. "Zasipaju me govnima zbog ovog filma još od Sandensa", smeje se on. "Ljudi na Instagramu uporno govore: 'Samo nam daj već Prodavce 3!' I kapiram ja to, to je u redu. Ali želim da snimam filmove koje ja želim da gledam."

VICE: Film Yoga Hosers izdvaja se po tome koliko je ženski orijentisan. Šta si saznao o ženama odgajajući ćerku?

Kevin Smit: Mnogo više nego što sam znao kada sam počinjao da snimam filmove. Ženske likove u "Prodavcima" napisao je tip koji nije poznavao druge žene osim svoje majke i sestre. Svi moji likovi bili su skloni tome da zvuče kao ja, uključujući i žene. Moja supruga je tvrdokorna feministkinja, što je ostavilo traga na mene — i to s pravom. Zaista se osećam kao da sam oduvek imao u sebi i tu žensku stranu. Većina ljudi kaže: "Ti si baš ženskast tip", zato što imam sise, ali osećam se kao da su mi žena i ćerka pomogli da se bolje upoznam sa svojom ženskom prirodom. Ne bih nikad snimio ovaj film da slučajno u životu nisam sreo bilo koju od njih dve.

U Yoga Hosers, nisam mogao da napišem ili režiram likove 15-godišnjakinja bolje nego što bi to one same radile, tako da sam im se sve vreme obraćao i govorio: "Šta biste vi, devojke, uradile? Šta biste rekle? Kako biste se osećale?" Lakše je bilo prepustiti to njima i to je jedna od stvari koje naučite sa vremenom — ponekad samo morate da prepustite drugima da preuzmu inicijativu.

Bio si jedan od onih koji su rano usvojili društvene mreže. Imajući u vidu porast onlajn zlostavljanja žena, kako doživljavaš promenu diskursa na internetu u odnosu na vreme kad si prvi put počeo da ga koristiš?

Kad sam ja došao na net, bila su tu samo dva režisera — Piter Džekson i ja. Piter Džekson se u međuvremenu opametio i počeo da snima filmove koji dobijaju Oskare, a ja sam i dalje na internetu. Tako sam prisustvovao polaganom nestajanju pristojnog ponašanja. Prosto ne možete da ne primetite tu nesputanu neprijateljsku nastrojenost. Ljudi su, međutim, bili bezobzirni još 2001. godine — dakle, da li se to baš toliko promenilo? Sve je postalo mnogo manje uljudno i za neke ljude je to postao krvavi sport, ali tako je zapravo bilo oduvek.

Imate nekoliko crvljivih jabuka, ali ne smete da dozvolite da one svima pokvare žurku. Ova tehnologija je omogućila mnogima od nas da se među sobom pronađemo. Kad sam ja bio dete, nisam znao nikoga ko je voleo iste stvari kao ja, tako da sam se osećao prilično usamljeno. Potom se desio internet i ja sam bio u fazonu: "Oh moj Bože, pa i ti voliš Ratove zvezda? Mislio sam da niko više nije preostao." U suštini je to jedna dobra stvar, ali nažalost, s vremena na vreme, ljudi je zloupotrebljavaju.

U životu imate dva puta: stvaranje i razaranje. Razaranje je lako, ali stvaranje traži da pružite deo sebe i rizikujete nešto. Dok god ste toga svesni kad započinjete, bićete u prilici da stvarate i da se posle svega osećate dobro. Da se kojim slučajem nisam probio, imam neodoljiv osećaj da bih ja bio jedan od tih govnara na internetu. Tako da u svojoj glavi i duši donekle imam razumevanja za njih. Ali isto tako nikad zapravo ne bih bio taj lik zato što to prosto sebi ne bih dozvolio. Ništa ne postižete kad napadate ljude na internetu.

Kao ljubitelj stripa koji razume prirodu fandoma, kako si pomirio negativne reakcije na svoj rad sa razumevanjem suštine fandoma?

Ne možete da ne snimate sranje filmove samo zato što vam nije zagarantovan uspeh. Neka sranja vredi snimiti samo da biste ih snimili — naučio sam to još radeći "Pacove iz tržnog centra". Taj film je propao na blagajnama, svi su ga mrzeli, a onda, deset godina kasnije, svi su bili u fazonu: "'Pacovi iz tržnog centra', jebeno obožavam taj film!" Imam iskustva sa pravljenjem nečega što svet u tom trenutku prosto jebeno ne konta.

Najgori deo snimanja filmova, za mene lično, jeste njihovo puštanje u bioskope. To ljudima daje potpunu slobodu da vam kažu: "Jebeno si omanuo!" Neuspeh je za ljude trenutni rezultat. Oni ne gledaju na to kao na dugoročan plan — ili, u mom slučaju, dugoročnu prevaru, a to je: "Možda vam se ne dopada sada, ali ako mu date malo vremena, možda će vam se dopasti posle." Kad radite nešto što je drugačije, ulazite prvi na vrata, a osoba koja prva uđe na vrata prva i popije metak — dakle, morate da se dogovorite sa sobom vredi li sve to metka koji ćete popiti. Za mene uvek vredi. Gledam nekoga kao što je Džej Džej Abrams i pomislim: Mamu mu njegovu, voleo bih da sam kao Džej Džej. Sve što uradi, svi vole. Ali ja sam Kevin Smit i dopada mi se da budem Kevin Smit — to jebeno kida!

Yoga Hosers je smešten u Kanadu, ali si ti u svim svojim prethodnim delima opisivao svoju rodnu državu Nju Džerzi. Šta te to u tvojoj državi privlači da joj se stalno vraćaš?

Njena uverljivost! Vrlo malo država poseduje tu auru. Mislim da se izvlačim sa mnogo toga zato što sam iz Nju Džerzija. Ljudi se odmah prepoznaju a to vas u njihovim očima čini autentičnijim i stvarnijim. To je veliki deo mene i uvek mu se vraćam. Kad ste iz Džerzija, postajete zlopamtilo zato što rastete odmah pored Menhetna — uvek se osećate kao da živite u nečijoj senci. Ali vam i očvrsne koža i više se trudite.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu