Upoznajte veterana gologuzog utrčavanja na teren

Foto: PA Images

U mrtvilu posle porodičnog prazničnog ručka, dok varite povrće a ćale drvi o politici, zapanjite familiju ovim pitanjem:

Koji je Britanac nastupio na Olimpijadi, na Superboulu, na Grend Nešnalu, na Openu, na Derbiju, na Rolan Garosu, na Rajder kupu, na Hong Kong sevens, na nekoliko utakmica Premijer lige, u finalu Lige šampiona i finalu Vimbldona?

Odgovor je Mark Roberts. Ne znate ga? Pa, njega je proslavio Mali Mark.

Roberts, pedesetdvogodišnji slikar iz Liverpula, nezvanični je svetski šampion u disciplini gologuzog upada u teren. Kao striker je zabeležio 556 nastupa, od toga više od 70 tokom sportskih događaja najvišeg kalibra. Uprkos glasinama da je okačio carevo odelo o klin, i dalje je aktivan.

„Treba mi ta energija", kaže on za VICE Sports. „Ne mogu prosto da radim od 9 do 5. Svako ima neki ventil, samo ga treba naći. Striking je moj ventil. Strašno je intenzivan, fantastično me nosi."

Evo kako Roberts opisuje četvrt veka karijere u svetu sporta.

„Ljudi misle da ja samo dođem, skinem se go, i potrčim – u stvari, tu ima mnogo više posla," objašnjava Roberts.

Pa ipak, kad je debitovao na Hong Kong Sevens turniru 1993., priprema mu se svodila na kafansku opkladu i punu jetru alkohola. Pošto se vratio u klimatski svežije a bezbednosno strožije krajeve, morao je da se bolje organizuje. Jedan od prvih gologuzih upada odigrao se na Enfildu 1995., tokom kup meča između Liverpula i Arsenala.

„Gledao sam utakmicu iz paba. Bila je sranje. Rekao sam ortacima, jebeš ovo, sad ću da im uletim."

„Uskočio sam u taksi i za deset minuta stigao do stadiona. Da bih prošao obezbeđenje, rekao sam nekim klincima koji su okolo šutirali loptu da probaju da pogode čuvara. On ih je pojurio, a ja se provukao."

„Nedugo potom, radio sam sklekove na beloj tački pred golom Dejvida Simana."

Od tih ranih radova do upada na Superbol 2004, Roberts je postao svojevrsni gologuzi Džejson Born; i po godinu dana odvojio bi na stratešku pripremu terena i planiranje. Njegov saradnik odlazio je na utakmice na Relajant stadionu u Hjustonu i fotografisao raspored čuvara. Njegov ortak Mik je na tribinama bio spreman da odvrati pažnju obezbeđenja tako što bi ispustio telefon na teren a onda krenuo da ga traži. Najvažnije od svega, isplanirao je maskaradu.

„Bilo je previše prostora oko terena, znao sam da ne mogu prosto da uletim golišav od starta. Videli bi me izdaleka. Ali palo mi je na pamet da bih, prerušen u sudiju, mogao da ih zavaram na kratko. Terenom se kretala gomila identično običenih sudija.

„Kupio sam dva orginalna NFL sudijska dresa, a onda jedan odneo kod krojačice u Liverpulu da mi šavove zameni čičak-trakom. Čim sam ga vratio kući, morao sam da ga probam. Jednim pokretom, savršeno sam ga svukao sa sebe.

„Osećaj je bio sjajan. Znao sam da je sve spremno."

Roberts danas na taj Superboul striking gleda kao na krunu jedne trofejne karijere.

„Kad se probudima na dan utakmice, stomak počne da mi se grči i srce mi lupa. Neću ni sa kim da pričam. Sve mi mogućnosti prolaze kroz glavu, svi detalji".

Nekad je, pak, uprkos svom planiranju neophodno da se u hodu nešto izmulja. Robertsa zamalo da te 2004. provale; tokom pretresa na ulazu, otkrili su mu šavove od lepljive trake.

„Rekao sam ono što mi je prvo palo na pamet: imam kožnu bolest, pa moram tako da se oblačim da bih mogao po potrebi da namažem noge kremom. A kad mi je gore video štraftasti sudijski dres, rekao sam da mi je to amajlija, da ga nosim na svaku utakmicu."

Kad je u Majorci upao na gostovanje Real Madrida, igrao je na sentimentalnost jednog od redara. Izmolio je da mu otvori kapiju i pusti ga do terena pričom da pokušava da impresionira ženu.

Kad se uspešno pozicioniraš, bitno je da se ničim ne izdvajaš iz mase. „Moraš da razmišljaš kao navijač", kaže Roberts. „Vičeš, uzdišeš, zviždiš kad i svi ostali, dok u stvari samo merkaš situaciju, tražiš rupu u obezbeđenju."

Nije lako sa strane uočiti da Roberts obraća pažnju na manire dok pokušava da se probije kroz obezbeđenje i istrči na teren, ali on i to radi.

„Cilj je da budem izvor dodatne zabave, bez uticaja na samu igru", kaže on. „Tajming mora da bude precizno određen – ako uletim i prekinem napad jednog od timova, bar pola publike će se okrenuti protiv mene."

„Ja hoću da ceo stadion navija za mene, čak i policajci i fudbaleri."

U fudbalskoj utakmici, idealno vreme je početak drugog poluvremena – timovi u publika sveži i spremni za nastavak. Većini bi bila dovoljna i osnovna, urođena komika u prizoru bledolikog gojaznog lika koji svojom pojavom ismeva pompezni vrhunski sport, ali Roberts traži i nešto više.

„Obično pokušavam da prodrem do centra terena, do takozvane G-tačke. Kad tu stignem, znam da sam ih sve usrećio."

„Treba unapred da znaš šta je cilj. Na finalu Lige šampiona 2002., hteo sam da dam gol."

„Krenuo sam prvo da se rukujem sa sudijom, znao sam da će on da se povuče, ali tako mi je dao vremena da otmem loptu i probijem se kroz odbranu Leverkuzena. Zakucao sam je u donji levi i proslavio klizanjem na kolenima."

„Stadion je eksplodiro, što sam shvatio tek kad sam ustao. Čak mi je i kralj Španije aplaudirao stojeći."

Vrhunac do kog se stiže u svakom Robertsovom performansu je prizor redara u fluorescentno zelenim prslucima kako saleću gologuzog strikera.

„Moram da ih nateram da me jure", kaže on. „To publika želi da vidi, da se što više njih lomata terenom u pokušaju da me stignu. Beni Hil humor."

„Posle tog gola u finalu, ustao sam i pozvao redare, ali oni su samo stajali i smejali se kao ludi. Na kraju sam morao sam da odem sa terena, bolje nego da me oteraju."

Obezbeđenje na Old Trafordu je imalo manje smisla za humor kad je upao na utakmicu Mančester Junajteda. Kaže da ga je šestoro ljudi iz obezbeđenja oborilo na zemlju, da je jedva dočekao da ga predaju policiji."

Nadrealan ume da bude i post festum strikinga. Pošto je Roberts upao na debi Dejvida „Zlatnomudog" Bekama na Santjago Bernabeu sa dve blještave disko-kugle oko međunožja, odvukli su ga u mračnu sobu gde se niko više nije smejao.

„Sijao sam kao novogodišnja jelka – celu sam im sobu osvetlio", priseća se Roberts.

„Policajac je nešto urlao u lice; nisam razumeo ni reč ali znao sam da hoće da isključim svetla. Problem je bio u tome što su prekidači nezgodno postavljeni, trebalo mi je sto godina da ih sve pohvatam oko prepona i pogasim."

Kad nastupa u Britaniji, Roberts pokušava da natera i policajce da se osmehnu. Obično je bar delimično uspešan.

„Krenem da im nabrajam gde sam sve upao, glupiram se dok ne počnu da se smeju."

„To što radim prkosi autoritetu; iako znam da me šefovi mrze, oni obični uniformisani be obožavaju."

U inostranstvu je obično skrušen.

Na Superbolu 2004 je, posle plesa na liniji od 50 jardi sa ispupanom jajastom loptom vezanom za ponos, krenuo u trk samo da bi ga jedan od igrača oborio. Odveli su ga sa lisicama na rukama.

„Kad su krenuli da me ispituju šta to uopšte radim, rekao sam im: Samo zasmejavam ponosni američki narod, gospodine."

„U stanici su policajci kopirali moje slike sa poternice i tražili da im potpišem, za familiju i društvo."

U sudnici je ipak neophodna sofisticirana odbrana.

U pripremi za Superboul, Roberts je sakri broj advokata u cipelu. Čim su mu u pritvoru vratili odeću, mogao je da počne da ublažava zakonske posledice.

Da bi ga spasali neželjenog boravka u teksaškom zatvoru, njegovi elitni advokati su tvrdili da pošto nigde nije bilo upozorenja da striking nije dozvoljen – ni na karti, ni na razglasu, ni na znakovima pored terena – Roberts ne snosi svu odgovornost.

Izvukao se uz kaznu od 1,000 dolara.

Snimak iz publike Robertsovog strikinga na utakmicu Real Madrida

Ako sponzorski ugovor može da potpiše prosečni premijerligaški predpubertetlija, zašto ne bi i čovek koji privlači pažnju 120 miliona gledalaca širom sveta. Kazne su mu u totalu prebacile 4,000 funti, tako da drugog izbora gotovo da nema.

„Uspešna je bila ta 2002. godina. Osim finala Lige šampiona, pojavio sam se i u finalu Vimbldona kao i Komonveltskih igara."

Tako sam počeo da privlačim pažnju na globalnom nivou. Ljudi su me kontaktirali i rekli „samo izaberi koji god sportski događaj želiš, platićemo ti put tamo i sve troškove". Ceo svet je bio preda mnom.

Roberts je na grudima nosio Golden Palace, ime američkog onlajn kazina, kada je istrčao na teren tokom Superboula. Oni su platili kaznu, putne i pravne troškove, što im se vratilo porastom onlajn saobraćaja od 400 odsto neposredno posle nastupa.

Njegov striking na utakmici Majorka-Madrid sponzorisao je lokalni bar. Kad se vratio tamo pošto su ga izbacili sa stadiona, svi TV ekrani prikazivali su njegov trenutak slave, a nagrađen je flašom šampanjca vrednom 500 funti.

Roberts je postao mali privrednik na polju viralnog marketinga još pre nego što je viralni marketing bio izmišljen.

„Jednom me je u autobusu neka bakica prepoznala i rekla mojoj ćerki da treba da se ponosi na tatu koji toliko ljudi zasmejava i uveseljava."

„Trudim se da što je manje vređam ljude. Ipak je to samo bezazleni vizuelni humor."

„Širom sveta ljudi mi prilaze da popričaju. Za ovih dvadesetak godina, ukupno su mi tri čoveka prozivala zbog toga, a u jednom od ta tri slučaja smo se posle 20 minuta razgovora izgrliili i otišli na piće."

Teško je osporiti to što radi. Kolumnista Gardijana pokušala je hipotetički da argumentuje zašto bi Robertsov striking mogao da bude „atavistička muška agresija", ali zaključila je da za takvu teoriju nema osnova imajući u vidu osmehe u publici.

Ovim spojem sporta i tradicionalnog letnjeg glupiranja, Roberts apeluje na tipično britanski smisao za humor koji je u isto vreme univerzalan. Dok se priče ređaju jedna za drugom, očigledno je da ih često iznosi i teško je odreći mu pravo na zabavu. Njemu ili bilo kome drugom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu