Reklame
Svaštara

Moja smešna strana depresije

Dugo sam se opirala, plakala u krevetu, plakala na podu, svađala se sa najbližima ne znajući šta mi je i otkud mi sav taj bes i ljutnja.

pisao Jovana Gligorijević
10 Oktobar 2016, 5:56am

Borim se sa deprom četiri godine, i verujte, ponekad je zabavno.

Zvanično, od depresije se lečim od decembra 2013, ali sigurna sam da je sve počelo mnogo, mnogo ranije. Nema nekog posebnog načina da se opiše kako se oseća depresivna osoba. Svako od nas je tužan, oseća teskobu i ponekad mu se čini da je situacija bezizlazna. Depresija vam je sve to, ali na kub. I traje duže. Taj osećaj da vam neka neprijateljski raspoložena magla puzi uz kičmu i ne da vam da dođete do vazduha, polako se širi dok vam ne okupira čitav život, svaku situaciju i svaku misao.

Dugo sam se opirala, plakala u krevetu, plakala na podu, svađala se sa najbližima ne znajući šta mi je i otkud mi sav taj bes i ljutnja. Najveći deo vremena potiskivala sam ta osećanja, gutala u sebi i lečila migrene i napade mučnine brufenima i klometolima. Dok nije došlo do krajnjih granica. Dok nisam dva dana provela plačući na podu, a onda probala da ustanem i shvatila da sam potpuno ukočena. Bol, onaj fizički, bio je nepodnošljiv. Ali, uprkos svim pregledima, snimanjima i rendgenima, sa mojom kičmom je sve bilo u redu.

Nikakve fiziološke podloge za nesnosne bolove koje sam trpela nije bilo. Sama sam shvatila, nisam čekala da mi kažu. Uzela sam telefon i zakazala psihijatrijski pregled. S jedne strane, kad čuješ da to što s tobom nije u redu ima neko ime i neku F šifru, bude ti lakše, jer znaš da se rešenje negde nazire. S druge strane, naslućuješ da te čeka stigma osobe sa mentalnim oboljenjem. Sreća pa me za ovo drugo nije bilo briga. Međutim, koliko god čovek znao o depresiji iz literature i tuđih iskustava, iako zna da leka ima, niko ne zna niti može da te pripremi za ono što te na putu izlečenja čeka.

Prošla sam, i još prolazim, razne faze - samokažnjavanje, krivljenje sebe za stvari na koje realno nemam uticaja, osećaj bezvrednosti, strahove da će se nešto jezivo strašno dogoditi mojim bližnjima, i tome slično. Međutim, za ove četiri godine, najčudnija stvar je to što sam shvatila da depra ima i svoju smešnu stranu.

Kad vratim film unazad, smešno je od samog početka. Prvi psihijatar kod kog sam otišla bio je iz jednog čuvenog privatnog doma zdravlja. Bio je, zapravo, neuropsihijatar. Ispitao me o životnim okolnostima, obavio neurološki pregled, a onda me pitao kako mi radi sfinkter. Čekaj, jbt, došla sam ovde jer se osećam ko govno na kiši, plačem nedeljama i sve u svemu, raspadam se, a neki deda u belom mantilu me pita kako mi je čmar. Sad mi je žao što nisam rekla nešto u fazonu: nikad bolje, hvala na pitanju, ali u to vreme mozak mi je radio na 20 odsto uobičajenog kapaciteta. Naravno da mi je promašio i dijagnozu i terapiju, a posle sam našla na netu da se lik celog života bavi funkcijom sfinktera, pa verovatno ima fiksaciju. Danas kad ga se setim, obavezno mi dođe u sećanje onaj glupi vic o Muji i Fati, kad se Fata vrati od lekara, pa je Mujo pita kako sise, ona kaže dobro, kako pica, Fata kaže nikad bolje. Na kraju, Mujo pita kako šupak, pa Fata skreše: e, za tebe me nije pitao.

Uglavnom, moje rvanje sa deprom i paničnim poremećajem traje evo već četiri godine. Promenila sam doktora, dobila pravu dijagnozu i pravu terapiju. Ali, život je kučka, a depresija kučketina, pa da biste je se konačno rešili treba vremena. Ne bojte se, ponekad sastavite i po godinu ili pet bez depre i bez terapije, ali ako ste žena, imate 25 odsto šansi da vas spodoba spopadne ponovo ili da se vraća taman kad pomislite da je zauvek otišla. Veštica čuči iza ćoška i zaskače vas kad joj se najmanje nadate. Ali, verujte mi, koliko god strašna bila, najkomičnije situacije događaju se baš kad vam je najgore.

Evo, baš ovaj tekst pišem nakon jednog žešćeg udara, doduše izazvanog objektivnom frkom u životu. Elem, ovog puta sam načisto pobudalila. Uvrtela sam sebi u glavu da svi ti antidepresivi, ćaskanje sa terapeutom, vežbe disanja, uredan život... da sve to nema nikakve svrhe i da je ovo što me muči nešto paranormalno. Ortak ima ludu tetku koja obilazi vračare, pa sam ga pozvala, uspaničeno mu objasnila da sam u teškom sranju, da ja MORAM kod nekog da mi kaže ko mi je bacio vračku i kako da je skinem. Ja, kraljica racionalnosti, pobornica vere u nauku. Čovek me malo čudno gledao, ali je na kraju pozvao tetku i nabavio mi broj telefona neke vidovnjakinje, vračare, jebem li ga... Iste večeri mi se depresivna magla malo razišla, urazumila sam se i prasnula u ludački smeh. Pošto sam usled napada ludila šmugnula iz Beograda u sigurnu roditeljsku kuću, majka me malo čudno gledala dok nisam došla do vazduha: "Ženo, da li ti shvataš koliko sam ja pukla s mozgom kad u telefonu imam broj pod imenom 'Ceca Vračara'?"

Moja mama koja je puna razumevanja samo je rekla da to nije ludilo nego očaj i da će da prođe. Međutim, malo posle toga uspelo mi je i nju da ispizdim. Htela je da pijemo kafu ili tako nešto uobičajeno, ali sam ja urliknula: "Čekaj! Imam sifilis!" Keva se ljudski isprepadala, počela sa mnom polako: kako, šta, koji su mi simptomi.

A šta se zapravo desilo? Pričali smo o tome koji su nam poznati filmovi smrtno dosadni, pa je meni pala na pamet "Moja Afrika". Otišla sam na Vikipediju da vidim ko je to režirao, zaglavila na stranici Karen Bliksen, po čijoj je autobiografskoj knjizi snimljen film. Tu sam naletela na podatak da je njen otac imao česte depresivne epizode jer je bolovao od sifilisa. Kad se odlepiš od mozga, ni na kraj pameti ti nije da neko naprosto može da bude sjeban zato što ima sifilis. Ne, deco draga, dok nisam proučila šest medicinskih sajtova gde su taksativno pobrojani svi simptomi sifilisa, plus pročitala dve naučne studije u kojima 90 odsto terminologije nisam razumela - nisam se smirila.

Okej, ideja o odlasku kod vračare je zasad najluđe što mi je palo na pamet, ali kad vratim film unazad, razne sam budalaštine isprobavala (uz redovnu terapiju, nikad kao glavni metod lečenja i, ako ovo čitate, preklinjem vas, zajebite alternativnu medicinu, tragajte za dobrim psihijatrom dok ga ne nađete). Prvo, štrikala sam. 'Ajde, to nije mnogo ludo i pomagalo je donekle. Dok nisam dobila žuljeve po rukama od jebenih igala koje sad ne mogu očima da vidim jer me podsećaju na onaj ogavni depresivni osećaj. Uzgred, taj se osećaj ne može verbalizovati, pa preporučujem da bacite pogled na ovu galeriju - najpribližnije dočarava kako se osećam kad mi depra zajaše na kičmu.

foto: Flickr / Maxime De Ruyck

Onda su se u knjižarama pojavile neke bojanke za odrasle: oko 100 strana apstraktnih i prilično komplikovanih crteža koje treba da popuniš flomasterom i to, kao, smiruje. Smiruje malo sutra, posle deset minuta mi je došlo da pocepam bojanku u konfete. Uzane linije, sitni detalji, flomaster koji se razliva... Ne da me nije smirilo, nego me ispizdelo kao kad treba da udeneš konac u iglu a ono neće pa neće. Razne sam još budalaštine probala: udisala sam lavandino ulje, miris od kog mi se, inače, povraća, ali sam slepo verovala da će pomoći. Dok se nisam izrigala ko zver. Onda sam u uputstvu za to ulje pročitala da pomaže ako se maže na "solarni pleksus". Prvo, osećala sam se ko budala jer ne znam koji mi je to deo tela, a tamo je to pisalo kao da je ruka ili glava. Ono, podrazumeva se da znaš gde ti je solarni pleksus. Odem na Gugl, u sebi se molim da nije opet neki čmar, jer stvarno više nemam snage za kretensko dovođenje u vezu dupeta i činjenice da moj mozak ne dobija serotonin. Ispostavilo se da je to neka joga-alternativa-proseravanje čakra koja se nalazi, ako sam dobro shvatila, negde između sisa. E, da me se manete, sfinkter sam preživela, sad još treba i sise da mažem da bih se rešila depre. Kako da ne, hvala na pažnji, doviđenja.

Vama koji čitate ovo možda neće biti smešno, ali mene uveseljava (koliko je moguće, s obzirom na dijagnozu). Depresija retko dolazi sama. U mom slučaju prati je i panični poremećaj. U principu, to vam je kijavica među mentalnim bolestima, ali kad naiđe, ne možeš da dođeš do vazduha, steže te u grudima, hvata te nesvestica, i sve u svemu, misliš da je srčka i opraštaš se od života. Ako imate ove boljke, do sad ste naučili da treba da oterate u tri lepe svakog ko vam kaže da treba da se trgnete jer vam je to sve u glavi. Naravno da je u glavi, evo ja sam dokaz da nije ni u sisama ni u čmaru. Ali to da možete sami da se izborite je teška glupost i bežite od onih koji vam to pričaju. Seru da bi se osećali superiornije, jer, kao, ti si slabić, a on car, nikad nije poklekao. Ma, marš!

Međutim, ima nešto što možete sami sa sobom da učiniti baš u toj svojoj sjebanoj glavi. Ja sam probala da vizuelizujem panični poremećaj. I evo kako ga zamišljam: to vam je, prijatelji, onaj egzibicionista što čuči u žbunju pa kad naiđete, iskoči i razgrne mantil da vam pokaže svoju mlohavu pišu. Preseče te na trenutak, ali nije opasan. Plus, ćuna kojom takvi mlate najčešće i nije nešto impresivna. I tako sam u principu pobedila panični. Proglasila sam ga za kretena.

Sa deprom je malo teže, ali i sa njom se štošta može svojom glavom. Proglasila sam je za svog neprijatelja No. 1 i postavila stvar ovako: ili ona ili ja. Ovo nije lak korak jer stvarno skupljaš poslednje atome snage da se ovako zainatiš. Otkako sam tako odlučila, kolo češće vodim ja nego ona. Ali ima dana, pa čak i nedelja kad je ona glavna. Tad se svađam s njom, najčešće u sebi, ali ponekad i naglas. Nezgodacija je kad čekaš gazdu da dođe po kiriju, a on zvoni na vrata u momentu kad urlaš: "Marš stoko onobrdska, izgaziću te ko crva, mamu da ti...", kad odjednom "zvrrrr" na vratima. Onda sa najslađim osmehom na svetu otvoriš, a ispred tebe prepadnuta faca i pitanje: "Je l' nezgodan trenutak?" E, rode, dok ovu muku mučim, svaki je trenutak nezgodan, ali uđi. Može kafa?

Na kraju, ako delimo muku, nemam ništa pametno da vam kažem. Pijte lekove, dišite duboko, radite vežbe opuštanja. Mislim, mora da prođe jednog dana. A i ako ne prođe, zapitajte se čemu sreća i ko je to naredio da svi moramo da budemo srećni i spokojni. Nikad se ništa kreativno iz unutrašnjeg mira i spokoja nije rodilo. Uostalom, sestre i braćo po dijagnozi, uvek se setite kako je dijabetičarima: nekoliko puta dnevno sami sebi zarivaju iglu u stomak, a mi samo ujutru progutamo tabletu-dve i guramo kroz život. Uvek može gore, a dno je pokretno. Verujte depresivnoj ženi kad vam kaže.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Vice Blog
fenomeni
Depresija
Terapija
Jovana Gligorijević
Lekovi