Reklame
Svaštara

Kako je biti paparaco na crvenom tepihu

U sred kanskog ludila, paparaco fotografe privlače luksuzni hoteli ovog grada skoro koliko i crveni tepih. Dok ovo pišem, fotografi i fanovi gužvaju se oko ulaza u Grand Hajat Hotel Martinez u nadi da će uslikati Kim Kardašijan. I tako je na svakom...

pisao Livia Albeck-Ripka
30 Maj 2016, 9:55am

Ime za reportere koji proganjaju slavne ličnosti izmišljeno je još 1960. godine. U Felinijevom klasiku La Dolce Vita postojao je fotograf po imenu Paparacu, čije ime je otprilike onomatopeja za zvuk zujanja komarca. Današnji paparaci imaju reputaciju amoralnih napasti spremnih na sve, samo da bi dobili sliku koju žele.

Malo koji posao odražava duhovni sunovrat tako dobro kao ovaj, gde fotografi vise ispred popularnih urbanih destinacija u nadi da će za male pare uslikati zvezdu kako radi nešto zanimljivo. Ove godine u Kanu sam se družila sa paparacima koji su čekali Kim da se pojavi, u pokušaju da shvatim zašto rade to što rade, i kako oni sami gledaju na industriju koju predstavljaju.

Maksin Rafled, Pariz

Ovo mi je jedanaesti filmski festival u Kanu. Da li mi se sviđa? To mi je kao Olimpijada. Mnogo ljudi sa svih strana sveta takmiče se oko istog subjekta. „Subjekti"? Tako zovemo glumce.

Ne znam da li danas postoji baš ličnost broj jedan, eventualno Kim Kardašijan. Nju trenutno čekamo, neki je već prate. Plata ne zavisi toliko od stepena slave subjekta, koliko od toga šta se sa njim dešava. Dešava se da u nekoj ludosti uhvatiš ljude koji nisu baš sa tog top nivoa slave.

Trenutno se ništa stvarno ne dešava u Kanu; glumcima upravlja isključivo industrija. Sloboda im je jako ograničena. Sam Kan nema toliko veze sa filmom. Sve se vrti oko brendova, oko banaka, mode, nakita, pića, svega toga. To ti je jedan veliki kupleraj, na sve strane kurve i makroi. A kurve su ovde glumci.

Nije bitno da li poštuješ neku slavnu ličnost ili ne. Paparaci upravo tome služe. Da sam ja na mestu subjekta, ja bih se opustila i uživala. Oni ne znaju kako da se zabavljaju. Ko ima popularnost, trebalo bi da je koristi. Tu je Kim najbolja, ona nama totalno manipuliše.

KEJSI KENELI, LONDON

Ume da se oduži, posebno su naporni ovakvi festivali gde je radno vreme 19 sati dnevno. Ustaneš u sedam, stigneš ovde oko osam, i često se ni ne vratiš u hotel pre ranog jutra. Nije to lako. Peti mi je put u Kanu, a ovim se bavim šest godina.

Nekad mi bude neprijatno, zavisi ko je slavna ličnost. Ako je neko iz UK sa kim sam dobar, i ako ih uhvatim u nezgodnom kadru – da, bude mi neprijatno. Nekad čak, ako ih dovoljno dobro znam, ne iskoristim priliku. Ali u tome je suština posla paparaca, treba da ih slikaš baš kad oni to ne žele.

Sve je u protoku informacija – moraš da znaš gde da odeš, ko kad stiže i gde. Nema koga nisam video do sada. Jednom prilikom je Viktorija Bekam izašla sa neke žurke i upišala se. To je verovatno bila jedna od najružnijih situacija. Ali zbog nje mi nije bilo krivo, ona je užasna prema nama.

LOREN FAVIJE, PARIZ

Ovim poslom se bavim osam godina. U Parizu ima možda tek par ženskih paparaca. Nekad nije lako biti u muškom okruženju, ali nekad je kul. Paze na mene i bolje me tretiraju nego što bi muške kolege. Uz to je meni lakše da se provučem pored obezbeđenja, jer ne misle da sam paparaco ako sakrijem kameru u torbu. Svugde može da se stigne ako si šarmantna i nasmešena.

Moramo da znamo sve zvezde. Svakodnevno pratimo sajtove i časopise, tako da čak i ako vidimo neku poznatu devojku ali ne znamo kako se zove, bitno je da znamo da je slavna. Informacije nam dostavljaju zaposleni u hotelu, nekad vozači. Veliki je to posao, paparaco prvo mora da pribavi informaciju, što je najteži deo. Samo slikanje je lakše, a glumci koji nisu od onih najpoznatijih su obično ljubazni.

Obožavam ovaj posao. Krenula sam u sve to još pre deset godina amaterski – volela sam da vidim slavne ličnosti. Dve godine kasnije ljudi su počeli da mi govore, „Znaš, od toga može dobro da se zaradi." Tako da spajam posao i zadovoljstvo, svaki dan nešto novo.

Najbolja slika koju sam napravila bila je Madona u povratku sa nastupa, kad je slomila članak. Bila sam jedina žena tamo, možda dva posle ponoći, i uhvatila sam je... Nikad više nisam zaradila od slike, bilo je negde 10,000 EUR.

DŽON BERETA, LONDON

Radim ovo već 12 godina. Da, još uživam u tome. Nije jednolično, a ako ćemo iskreno, krene pomalo i adrenalin kad uhvatiš pravi kadar.

Svi bi da budu bogati i da vode uzbudljive živote i da vide sveta. To možeš samo ako si slavan. Znam da oni gube na privatnosti, ali zato mogu svugde da putuju i odsedaju u najboljim hotelima, da rade šta hoće. U tome leži povod selebriti opsesije, u sjaju i glamuru.

Kad su ljudi sa decom i vidi se da bi hteli da budu sami, da, bude mi neprijatno. Ali nekad se desi da te sami zovu i najave gde će biti – „Dođi da me slikaš!" – a posle bi da to isključe kad im ne odgovara. Posle kao ne znaju ko si.

Najluđe poslednjih godina je bilo kad se Kim udala. Otišao sam do Pariza povodom njene probe venčanja. Ona i Kanje su išli u Versaj na večeru, bilo je pet-šest vozila oko njih. Mi smo ih pratili kroz ulice Pariza, ali oni su prosto blokirali sav saobraćaj i išli kroz crvena svetla, pravo ispod Trijumfalne kapije... ludilo.

Ranije sam radio i sahrane slavnih, ali više ih ne radim. Ne prija mi. To je ipak privatan događaj, čak i ako pozovu medije. Da sam ja u pitanju, i moja ožalošćena porodica... Ipak, ima ko to hoće da radi, sve u roku službe. To nam je posao. Ima i drugih ljudi koji dobro zarađuju, ali oni ovako ne žive.

Mrzim kad mene neko slika. Apsolutno mrzim.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Fotografia
Vice Blog
fenomeni
selebrities
slavní
Crveni tepih
Paparaco