Na ulicama Beograda sa aktivistima za legalizaciju kanabisa

„Mi smo udruženje ljudi koji se bore za lek. Država nama brani lek na sve moguće načine, ali problem je što su svi ti načini zasnovani na lažima“, priča mi Gradimir Veljković, dok njegova supruga klima glavom sa klupe. „Ja mogu da ponudim samo ono što doživim. Nemam nikakav interes da lažem, moj jedini interes je da se dozvoli lična sadnja“.

Gradimir, koji je član organizacije IRKA, Inicijative za promenu zakonske regulative kanabis, priča samouvereno, ali sa potisnutim intenzitetom čoveka koji se bori za nešto od čega mu zavisi život. Bilo bi melodramatično da nije istinito. Gradimir ima multiplu sklerozu i tvrdi da je kanabisovo ulje jedino što mu pomaže kod simptoma. Ja nemam razloga da mu ne verujem.

„U ovom trenutku sam sposoban da se trkamo na sto metara, ako ste raspoloženi“, nasmejan je Gradimir. On i drugi Aktivisti IRKA se već godinama bore za legalizaciju, ili makar dekriminalizaciju uzgoja i upotrebe biljke koja je nekom kanabis, a nekom prosto buksna. Borba im za sada nije dala konkretne rezultate, ali ne odustaju. Jedan od uspeha im je što su 2014. ugostili Rika Simpsona, selebritija pokreta legalizacije, koji je za kanabisovo ulje učinio više nego Čič i Čong i Snup Dog zajedno.

Pokret za legalizaciju ili možda prvo da probamo dekriminalizaciju kanabisa u Srbiji sastoji se od raznih grupa, ujedinjenih u istom cilju, pod srpskom trobojkom sa listom buksne u sredini. Iza Kanabis marša 2018 tako stoji nekoliko udruženja građana ili neformalnih ekipa: Socijalni kanabis klub Beograd i Domaćica tim, kao domaćini, a IRKA i SKK Sombor kao organizatori, sve u saradnji sa Hepatitis Hilfe i Novi Horizont. Sve to stoji na fejzbuk eventu, ali oko mene stoji jedva par stotina ljudi, iako je baš lep jesenji dan. Možda je davanje fore masi da se okupi razlog što početak već primetno kasni u odnosu na najavljenih 4:20 sati. Pored toga, nigde ne osećam ni tračak dima buksne, što me možda još i više brine.

Ipak, neka devojka se penje na binu, baš kad se Trgom Nikole Pašića prolome vrisci iz stotina grla - ali izvor im je par desetina metara iza bine i zvuče nekako dosta mlađe nego što je prosek okupljenih oko mene. Klinci što vrište su posetioci Balkan Tube festa, gde upravo stiže Baka Prase sa svojim enturažom. Prava žurka je izgleda unutra, u zgradi koju mislim da više ne smem legalno da zovem Dom sindikata.

Dok se nama napolju voditeljka kurtoazno obraća sa bine podignute ispred statue Nikole Pašića, pitam se šta li bi on na sve ovo rekao? Siroti Džonika, kakvim sve vidovima narodnih okupljanja će njegova statua svedočiti kroz decenije, to sigurno nije mogao ni da zamisli – pre svega jer mu je mozak bio prezauzet novim načinima kako da državne pare prebaci na račune svoje ekipe, kao što je po svemu sudeći nama ovde problem od kad imamo državu.

Država je označena kao osnovni problem i u onome što čujem sa bine. Nataša Brašić, koja vodi YouTube vlog Domaćica posvećen kanabis kulturi, danas je i domaćica programa. I očigledno se oseća kao kod kuće, ne okoliši nego odmah i direktno u glavu navodi šta je osnovni razlog ove već, moglo bi se reći, tradicionalne šetnje i protesta: borba protiv Zakona o psihoaktivnim supstancama. Tačnije, odredbi koje se odnose na marihuanu, kao i njena konačna dekriminalizacija.

„Ovog leta je izglasan zakon kojim se pooštravaju kaznene mere, kojim se zabranjuje lečenje i nameću sintetički proizvodi na bazi kanabisa“, govori Nataša okupljenima preko iznenađujuće moćnog razglasa. Primećujem da se sad već zahuktavaju nosioci zastava i panoa s porukama upućenim državi, a organizatori užurbano dogovaraju sa nekoliko neobično ležernih policajaca. Tu čujem i da šetnja kasni jer je sve kasnilo, pošto su u poslednjem trenutku organizatori zamoljeni da pomere binu, znate tu je sutra polumaraton. Pogledam opet u Pašića. E moj Džoni, ovi te baš zajebavaju, sad ni ceo maraton ne mogu da ti upriliče.

Najzad, policajci zaustavljaju saobraćaj. „Mislim da smo do sada skupili dovoljno ljudi da možemo da zatvorimo jednu kolovoznu traku“, smeje se Nataša.

S tim njenim rečima, saobraćajci su zamoljeni da krenu pred kolonu, što su oni i učinili, oslobodivši traku kojom smo svi lagano pored Skupštine sišli levo u Takovsku, do prve i ispostaviće se, jedine stanice, TV Bastilje. Koliko sam uspeo da čujem prolazeći cik-cak kroz ljude, bar tri grupe učesnika je evociralo sećanja na 5. oktobar, dok su se na pročelju nešto dogovarali, a usamljeni rendžer-policajac na motoru neuspešno pokušavao da satera kolonu u jednu traku. Podrška trubljenjem iz prolazećih automobila je dala kuražnost šetačima da se čvrsto drže u dve trake i blokiraju jedan pravac, jednu ljubav, jedno srce.

Razlog zastanka ispred zgrade RTS-a je medijska blokada - kako mi pričaju okupljeni aktivisti, u „sredstvima javnog informisanja“ kanabis se predstavlja kao opasna droga i ne postoji nikakav nagoveštaj nekog pokušaja objektivnijeg sagledavanja stvari.

Među šetačima vidim i neka poznata lica. Tu je Dobrica Veselinović iz Ne davimo Beograd, kao i vođa Zelene stranke i narodni poslanik Goran Čabradi, a tu je i neizbežna Maja Volk.

Na samom čelu kolone su dva čoveka u invalidskim kolicima, sa svoja dva pomoćnika. Jedan od njih je Marko, koji se bori sa mišićnom distrofijom. „Ovde sam da podržim ideju ovih ljudi, koji se bore za nas bolesne, koji se lečimo sa uljem od kanabisa“, kaže mi. Objašnjava mi kako neće dozvoliti da mu iko zabrani korišćenje kanabisovog ulja, jer njegova bolest je progresivna i sve zahtevnija, a ulje daje efekte. „Konkretno, pre četiri dana sam sam prohodao, na nogama. Sedam-osam metara bez da se držim za ikoga.“ Marko je siguran i da kanabis treba da bude legalan: „Stopa kriminala bi se spustila, koristilo bi se manje lekova, na prirodnoj je bazi, ne može da naškodi. Ko hoće da zna, neka čita, ko je lenj, neka ćuti“, zaključuje.

Plan je da se ovde ispred RTS-a, makar simbolički, prekine ćutanje. Mršavi, visoki mladić sa štapom u ruci staje pred kolonu i kreće da čita saopštenje u kome osuđuje zakone i poziva se na nauku, ali pre svega na humanost.

„Zakoni koji su trenutno na snazi i regulišu sadnju i upotrebu kanabisa su anti-humani u potpunoj suprotnosti sa naukom, etikom, moralom i ukidaju osnovna ljudska prava na lečenje i slobodan izbor. Jer su bolesni rešili da je bolje biti ilegalno živ, nego legalno mrtav“, završava, gotovo vičući ljutito na zgradu RTS-a. Mogao bi da ga glumi mladi Žarko Laušević.

Samo što bi taj film bio dosta težak. Mladić se zove Đorđe Letić, ima 36 godina i boluje od Kronove bolesti i Hodžkinovog limfoma. „Koristio sam kanabis za Kronovu bolest. Ali kada sam dobio dijagnozu limfoma, onda sam odlepio i krenuo sa visokim dozama ulja“, kaže mi Đorđe. „Ne pušim travu niti mi prija. Samo ulje. To je za mene suplement, nema tu magičnog leka“, nastavlja s ležernim iskustvom nekoga ko se bori s dve jebene bolesti nazvane po doktorima. „Ja kada uradim analizu krvi, nemam znake upale, pomaže mi protiv svih upalnih procesa.“

Na pitanje kako dolazi do ulja, odgovara da mu pomažu donatori, i da je zato oformljen SKK, klub gde oboleli koji tragaju za kanabisom kao lekom mogu da nađu podršku. „Mislim da je u Srbiji cifra 15.000 ljudi što se leče samo uljem. Ali ima članova, što sede kod kuće, duvaju i veze nemaju, misle da je preventiva ako pušiš travu. Ako ćemo tako, niko se ne bi razboleo,“ smeje se Đorđe.

Kako napredujemo dalje, i prolaznici su uglavnom nasmejani i podržavaju šetače. Jedan vozač u Svetogorskoj opušteno čeka da prođu kako bi ušao u garažu, a Gospođa Marija, (66), je odmah izvalila o čemu je priča, i dok je nasmejano fotkala šetače, objasnila mi je da je skroz za legalizaciju. „Tako je u svim naprednim zemljama. Mislim da jako puno pomaže ljudima koji su bolesni, koji su u bolovima. A i ilegalno je i prodaje se ispod ruke, a ne znamo za šta dajemo pare.“

Ipak, nisu svi u tom gasu, što čujem iz komentara prolaznika, kao što je otac s malim detetom koji govori o štetnosti. „Posle deset godina toga, čovek zaglupi. Ali to je dobro, tako i treba, jer takvi otpadnu“, govori mi žustro, trudeći se da pri tom ne gleda ni u šetače ni u mene. Pitam se da li toj devojčici daje Ejn Rand da čita pred spavanje, dok sustižem mog sledećeg sagovornika.

Irfan Ribić, 23, je došao iz Sarajeva i jedan je od gostiju koji će se obratiti okupljenima. Pre tri godine je oboleo od multiple skleroze. Lečio se šest meseci klasičnim tretmanima, samo da bi se stanje pogoršalo, i završio je u kolicima. Ali, pošto je počeo terapiju sa uljem kanabisa, ne samo da se vratio na noge, nego je postao i aktivni maratonac.

„Došao je period kada sam bio nefunkcionalan, jer prosto nisam mogao da hodam. Posle ulja kanabisa, prvo što sam se bolje osećao, opušteniji, svi ti grčevi koji su karakteristični za moju bolest su potpuno nestali i danas ne osetim gotovo nijedan simptom te bolesti“, kaže mi. Irfan je i aktivista organizacije KanaBiH, koja mi je odmah postala simpatična koliko zbog neposrednog i otvorenog Irfanovog nastupa, toliko i zbog tog dosta jakog imena.

„Problem legalizacije je ćutanje, ljudi su jako neobrazovani, to nam se nekako predstavlja kao droga. Najbitnije je da razbijemo taj tabu i da predstavimo kanabis kao lek“, ubeđen je Irfan.

Kako tačno će to da postignu? Niko od onih s kojima sam pričao nije imao jasan odgovor. Svi su imali isti memorandum kao polazište: pomaže obolelima, nije štetna, država je nerazumna. Ne znam šta možemo očekivati od države u kojoj je nađeno pola tone pajda u sefu državne banke, ali ne miriše mi na skoru promenu kursa. Ali ovi ljudi očigledno misle da vredi pokušati.

Stigli smo u tome i nazad pred Pašića, koji je u međuvremenu dobio društvo u vidu štandova odakle su deljeni promotivni materijali. Fina teta mi je udelila bedževe za celu porodicu, i zastavicu, već pominjanu srpsku trobojku s listom gandže. Imao sam čime da mašem pred govornicima koji su ostali za kraj.

Ekipa se do sada znatno osula i svela na možda pedesetak najupornijih aktivista, rastafarizovanih između 10 i 50 posto. Primetio sam novu pojavu među njima, kao uglađenog oficira na razuzdanom pomorskom krstarenju na Karibima: lika u uniformi političara, tamno odelo sa crvenom kravatom i faca spremna da pokida taj javni nastup.

U pitanju je, kako sam posle saznao, Džon ili Jovan Bosnić, kanađanin srpskog porekla i lik koji je svojevremeno radio kao novinar u Japanu, odakle je izvukao šahovskog velemajstora Bobija Fišera kada su Japanci hteli da ga izruče Amerima. Zato što je odigrao šahovski meč u Jugoslaviji pod sankcijama. U organizaciji Gazda Jezde. Aj šit ju not.

Negde u tom trenutku se začadio i prvi dim na skupu, iako su organi reda još uvek bili nominalno prisutni, mada u mislima daleko, već negde na kraju svoje smene i uvijeni u toplu dnevnicu. Padao je mrak i primetno je zahladnelo, pa su ljudi rešili da se zagreju kako Dža zapoveda - a pored toga je vatru dolivao i gospodin Bosnić sa bine, poput kandidata za američkog kongresmena i uznemirujuće nalik svom čuvenijem zemljaku, Džordanu Pitersonu.

„U suštini ovo pitanje je: logika, matematika, medicina“, nadahnuto je pričao gospodin Bosnić. Argument mu se svodi na prostu činjenicu da je 0 ljudi umrlo od vutre, za razliku od hiljada koji umiru od alkohola i droge, ali njegov govornički skil je to uvio u jedno pravo malo moderno „Čujte, Srbi“, dok je grmeo o intelektualnoj kolonijalizaciji Srbije, koja ne sme postati još jedna kolonija Amerike i slušati njene zakone. Kao što je ovaj o psihoaktivnim supstancama, valjda.

Bosnić je pokupio velike simpatije okupljenih i želimo mu sve najbolje u daljoj karijeri. Na bini su se dalje smenjivali govornici, i osim jednog malo obrvodižućeg uzleta mlade Nataše o tome kako bi legalizovana vutra značila i da omraženi OVK ne bi imao čime da se finansira, svi su uglavnom ponovljali istu priču uz malo ličnije note, i kulminaciju kada je Miloš Simić, jedan od organizatora, progutao kanabisovo ulje na očigled svih i poručio da mogu da dođu da ga uhapse. S time je skup zvanično završen i ostao je samo još revijalni deo.

Kao naručena, u tom trenutku do mene dolazi buksna. Okrećem se, nema pandura. Čak i oni u civilu, što su nas pratili u kolima, odavno odoše. Počinje stendap nastup, a čeka nas i Bvana Herbalajzer na kraju. Atmosfera je opuštena, stav je: ima nas malo ali ne odustajemo. Večeras Trg Nikole Pašića pripada biljci.

Pomaže i to što je Balkan Tube fest u međuvremenu utihnuo. Makar na kratko.