Šest filmova koji su promenili svet u kom živimo

Od borbe za prava životinja do ukidanja anti-LGBT zakona, ovi filmovi odigrali su ključnu ulogu u društvenom razvoju.

|
jan 24 2018, 7:00am

Fotografija: ID

Ovaj tekst je originalno objavljen na sajtu ID.

Bilo da nas pogodi umetnički momenat ili skrivena poruka, jasno je da film na gledaoca može da ostavi utisak koji traje i posle gledanja. Filmovi stvaraju društvene pokrete, motivišu ljude da se bore za pravu stvar, prosvetljuju ih po pitanjima o kojima sami možda nikad ne bi ni razmislili.

Retko sumnjamo u ono što nam kinematografija kaže, a to prećutno poverenje mogu iskoristiti kako filmovi koji šalju pozitivnu poruku, tako i oni štetni. Lakovernost javnosti bila je više puta iskorišćena, od nacističke propagande u doba Drugog svetskog rata, pa do obožavanja problematičnog pro-KKK epa „Rođenja nacije“ još 1915. – ovaj drugi film bio je prikazan u Beloj kući, i doprineo naglom porastu članstva u Klanu.

Ali oduvek je bilo – i biće – angažovanih režisera. Bilo da nam pričaju priču o tretmanu životinja ili o tretmanu kvir zajednice, sledećih šest filmova odigralo je ključnu ulogu u oblikovanju sveta u kom danas živimo.

„Crna riba“ je pokrenula novu generaciju aktivista za oslobađanje životinja

Malo koji film je u prethodnih deset godina ostvario uticaj na društvenim mrežama kao Blackfish. Ovaj festivalski hit i kontroverzni dokumentarac Gabrijele Kaupertvejt iz 2013. Donosi priču o tretmanu kitova-ubica po akva-parkovima. CNN je priču o Tilikumu – SeaWorld kitu koji je ubio troje trenera i povredio brojne druge osobe – doneo u domove dvadesetak miliona ljudi.

Gabrijelin šokantan prikaz tretmana kroz koji orke prolaze daleko od očiju javnosti motivisao je novu generaciju aktivista da pokušaju da okončaju praksu gledanja zarobljenih životinja sa druge strane neprobojnog stakla. Kroz tvitove, peticije, i Fejsbuk šerovanje, poruka filma dospela je u najšire krugove javnosti, pa su odgovorne kompanije pretrpele posledice. SeaWorld je prodao manje karata te godine i bio prinuđen da počne da gasi svoj program odgajanja kitova ubica. Najavili su i da će ukinuti svoje čuvene „Šamu“ performanse pred publikom. Nije loš rezultat za jedan indi dokumentarac.

„Kratki film o ubijanju“ promenio je mišljenje zakonodavaca o smrtnoj kazni

Nije baš najveseliji arthaus film na svetu, ali Krótki film o zabijaniu Kristofa Kišlovskog (1988) imao je ogroman uticaj na zakonodavce u Poljskoj a i šire. Moralne implikacije principa „oko za oko, zub za zub“ ilustrovane su u Varšavi posle Hladnog rata, prateći priču o mladom čoveku uhapšenom i pogubljenom zbog ubistva taksiste. Brutalnost njegovog čina efektno se predstavlja u kontekstu brutalne smrti kojom ga država kažnjava. Publika je prinuđena da se zapita da li je ijedno od ta dva ubistva pravedno.

Dobro primljen na festivalu u Kanu te godine, film je obeležio poslednja pogubljenja u Poljskoj – nedugo posle njegovog objavljivanja, smrtna kazna je bila ukinuta. Takođe, mučna finalna scena prikazivana je tokom rasprave u Ujedinjenim nacijama na istu temu, tako dokazavši da i fikcija može da utiče na sprovođenje promena.

„Imitacija života“ pokazala je gledaocima kako se na ekranu predstavljaju manjine

U nezgodnoj političkoj situaciji tridesetih godina prošlog veka, pokreti za građanska prava bili su uveliko aktivni ali se retko dešavalo da bela muška branša holivudskih režisera odluči da ispriča priču o rasnim manjinama. Ove zajednice dugo su bile predstavljane kao plemena divljaka, robova, ili sluga – bez ikakvih individualnih težnji u narativu. Imitation of Life (1934) je film Džona M. Stala koji je to pokušao da promeni. Ova priča prati dve udovice – jedna je bogata belkinja, druga njena verna crna sluškinja – koje pokušavaju da zajedno pokrenu posao i održe prijateljstvo. U vreme objavljivanja, ništa slično nije bilo viđeno.

Lik Dalile (Luiz Bivers) imao je svoju priču o problemima sa kojima su se pripadnici rasnih manjina tada suočavali, kojima nijedan režiser prethodno nije bio spreman da se pozabavi. Bivers je po kritici odlično tumačila ovu ulogu, ali iako je film bio nominovan za Oskara u tri kategorije, ona se nije našla u konkurenciji. Javnost je reagovala, osamdeset godina pre #OscarsSoWhite. Novinar iz California Graphic Magazine je jasno i otvoreno naveo u čemu je problem: „Akademija nije mogla da oda priznanje gospođici Bivers zbog boje njene kože”.

„Gojazni ja“ naterao nas je sve da krenemo sa dijetom

Morgan Spurlok jedan je od onih kinematografa koji se odriče umetničkog doživljaja u korist jake reportaže. Super Size Me (2004), njegov dokumentarac od Mekdonaldsu, demonstrirao nam je šta se dešava kad osoba trideset dana jede isključivo brzu hranu za doručak, ručak, i večeru. Škole ga od tada redovno emituju. Delom senzacionalizam i širenje panike, delom upozorenje na lenjost koja nas ubija, ovaj film je izazvao potres u unosnoj industriji brze hrane.

Nedugo po objavljivanju, Mekdonalds je ukinuo „Super Sajz“ opciju u svojim obrocima i podsetio brojne gledaoce na sve ružne trenutke iz prošlosti u kojima smo se našli pred tim iskušenjem. Iako ovaj dokumentarni „eksperiment“ nije bio naročito realan – ko bi zaista jeo baš toliku količinu hamburgera svakodnevno i eliminisao svu fizičku aktivnost? – film je ipak motivisao milione ljudi, kao i same restorane, da se upristoje. Upravo zato vaš lokalne Mek sada nudi i salatu i paradajz.

„Žrtva“ je promenila stav Britanaca prema gej zajednici

Pošto je homoseksualnost tada bila zakonski zabranjena, LGBTQ+ likovi praktično da se nisu ni viđali u britanskim filmovima 1961. godine. Victim je film koji je to promenio. Iako je kvir populacija bila demonizovana u tablodiima, ovde nam je samouvereno bila ispričana priča o advokatu čiju karijeru ugrožava njegova borba za pravdu u korist bivšeg ljubavnika, čoveka koji se ubio pošto je bilo otkriveno da je gej. U takvom i tadašnjem svetu, bilo je smelo predstaviti gej likove sa razumevanjem, kao vredne saosećanja. Danas se „Žrtva“ pamti kao jedan od ključnih faktora koji su doprineli promeni političke volje po pitanju kvir osoba.

Film je emitovan na televiziji 1967. godine, za vreme javne rasprave o reformi zakona koja bi legalizovala homoseksualnost. Iako je šest godina ranije bio kontroverzan i zabranjivan, posle TV premijere Tori političar Lord Alen obratio se pismom glavnom glumcu Dirku Bogardu i obavestio ga da je u parlamentu podrška za gej legalizaciju skočila sa 48% na 63% po premijeri. Ovo je dokazalo da upečatljiv umetnički doživljaj stvarnosti može da ostavi utisak čak i na najveće stoike u društvu.

„Buntovnik bez razloga“ – i Džejms Din – dali su tinejdžerima novi identitet

Još početkom tridesetih godina, mladi srednjoškolci otimali su se roditeljskoj kontroli i odavali raznim eksperimentima, od cigareta do seksa. Tada je nastao termin „tinejdžer“, ali mediji dugo nisu znali kako da prikažu živote ovih mladih ljudi srednje klase na filmu. Da li da rizikuju optužbe po kojima podržavaju takvo ozloglašeno ponašanje? Na to pitanje odgovorio je tek Rebel Without a Cause (1955), čuveni film Džejmsa Dina o grupi zabludelih tinejdžera. Po prvi put, mladi ljudi imali su sa kim da se identifikuju na velikom platnu.

„Buntovnik“ priča o drskosti i naivnosti, o vezama i pobuni, o mladima koji pokušavaju da sebi zacrtaju životni put na način sličan onom na koji to rade njihovi obespravljeni vršnjaci danas. Džejms Din je učvrstio svoju poziciju neprikosnovenog matine idola, ali nije imao priliku da snimi sledeći film. Pre premijere, doživeo je saobraćajnu nesreću i poginuo u 24. godini. Igrom sudbine, čitava generacija u samo jednom dahu dobila je i izgubila svog filmskog heroja.

Još na VICE.com:

Najbolji filmovi u 2017. godini

Tužni filmovi i serije od kojih ćete zaplakati

Špijunski filmovi koji su nas zauvek zaveli

Više na VICE
VICE Channels