Provodio sam se sa sumo rvačima i to me je skoro ubilo

Ležim licem prema podu u hotelskom kupatilu u Sankt Petersburgu, u Rusiji. Jeftine vinilne pločice kupatila zalepile su mi se za čelo i svaki deo tela boli me jače nego što me je boleo ikad pre. Krajičkom oka vidim lokvicu sopstvene mokraće, crtanofilmski žute, kako se lagano približava mojoj bradi. Pokušavam da ustanem ali me nogu izdaju. Padam u kadu i povraćam. Prekidam pokušaj tuširanja kad otkrivam da mi voda peče kožu kao da mi guraju igle pod nokte. Danas ću smrdeti i to je sasvim u redu. Biram najčistiju prljavu majicu iz prtljaga i odlučujem da se uputim u hotelsko predvorje, u nadi da ću naći klin koji klin izbija ili — u najmanju ruku — neke ugljene hidrate da ublaže moju sramotu. Napuštam sobu i fluorescentno svetlo hodnika bode mi oči. Moja glavobolja se momentalno pojačava, taj aritmični bubnjarski solo u mojoj lobanji. Bol je toliko jak da kad prvi put ugledam telo na podu ne znam da li je stvarno ili nije.

Ispruženo u hodniku leži najveće ljudsko biće koje sam u stvarnom životu video. Čovek ladno ima 200 kila. Leži na leđima, razbacanih udova, predimenzionirani stomak viri mu ispod majice. Čovek je onesvešćen i ispušta male poluizdahe između gromoglasnog hrkanja. Spremam se da pregledam tu strvinu, možda ga ubodem u stomak da bih bio siguran da nije halucinacija, kad u pravcu lifta vidim još jedno telo koje je još veće od drugara pred mojim nogama. Taj čovek maše rukama u nemirnom snu. Okreće se na stranu i otkriva još dva (neznatno) manja lika prostrta pored njega, kao predimenzionirana varijacija na ruske babuške. Dok mi pulsira glava, uspevam da shvatim šta se to dešava.

Četiri čoveka na podu hotela su sumo rvači. Prethodni dan bio je poslednje dan sumo turnira na Svetskim borilačkim igrama. Na after partiju mnogi sumo rvači popili su junačke količine alkohola. Momci preda mnom mora da su se onesvestili dok su pokušavali da stignu do svojih soba. Niko nije toliko jak da može da pomeri svoje oduzeto telo.

Neko u hodniku prdi. Dok se trudim da pobegnem od tog smrada, počinjem da se prisećam detalja prethodne večeri. Pokušao sam da nadmašim u ispijanju alkohola ljude bukvalno dvaput veće od mene, pojeo sam više hrane nego što sam fizički sposoban da unesem u sebe i napadao parkirane automobile kao nekakav postmoderni Don Kihot. Kad stignem do kraja hodnika, moja glavobolja se pojačava — ponovo — i ja povraćam. Žurevao sam sa sumo rvačima i to me je skoro ubilo.

Moja avantura sa sumo rvačima zapravo je počela kao poslovni put. Angažovali su me preko kablovske kompanije za koju radim da komentarišem Svetske borilačke igre. Bio je to jedan od mojih prvih plaćenih poslova kao analitičara borilačkih veština i rešio sam da pokažem koliko vredim. Mesecima pred događaj posvetio sam se proučavanju lepote takmičarskog sukoba. Proveo sam sate i sate učeći pravilan izgovor imena sportista. Danima sam bio zalepljen za kompjuter gledajući na stotine video snimaka raznih tehnika. Čitao sam knjige koje se bave tajnim poreklom rvanja u pojas, isprobavao strategije visokog udarca nogom u svojoj dnevnoj sobi i na smrt ugnjavio ženu peneći na statistiku džiu džicua. I dalje ništa nije moglo da me pripremi za čist spektakl sumo rvanja.

Na konceptualnom nivou znao sam da su sumo rvači veliki. Ali dok ne vidite Rikišija uživo nemate predstavu koliko su ti sportisti zapravo divovski i koliko snažni. Ispod naslaga sala svaki takmičar izvajao je svoje telo za najveću snagu i brzinu. Kad započne meč, sumo rvači zaleću se poput metka ispaljenog iz pištolja. Njihov snažan zagrljaj bio bi dovoljan da smrvi običnog čoveka, ali grdosije napadaju jedni druge precizno i strateški, u najnasilnijem od svih plesova. Aura tokom sumo mečeva bila je naelektrisana. Arena je vibrirala od uzbuđenja, krećući se tokom takmičenja na smenu od tišine u iščekivanju do zaglušujućih klicanja. Sumo rvači tretirani su kao rok zvezde, a niko nije bio veća zvezda od Bjambe.

Bjamba je dvostruki svetski prvak u sumo rvanju. Pojavio se u filmu Oceans 13. Pojavio se u Amerika ima talenat. VICE je uradio njegov profil u dokumentarcu 10.000 kalorija na dan. Štaviše, ako ste videli neki sumo meč na televiziji u poslednjih deset godina, verovatno je to bio Bjamba. Toga dana šampion je dominirao u svim nastupima. Njegove borbe završavale su se za nekoliko sekundi, protivnici su sa lakoćom izbacivani iz ringa. Dok sam komentarisao zvučao sam kao malo dete, razdragan od uzbuđenja dok svedočim tome kako ovaj majstor izvodi svoju agresivnu veštinu. Kad su mu uručivali medalju, svaka osoba u publici stala je na noge. Te večeri after parti održao se u našem hotelu. Plan mi je bio prost: rukovaću se sa Bjambom, čestitaću mu na dobro obavljenom poslu i ostaviti čoveka na miru da zasluženo proslavi pobedu. Bjamba je imao druge planove.

Pre nego što vam ispričam šta se desilo, moram da vam napomenem da sam se jako, jako napio te večeri. Verovatno više nego ikad u životu, što je mnogo kad se ima na umu da sam proveo više od deset godina svirajući u glam rok bendu i da sam se jednom tri dana odvaljivao sa Nikijem Siksom. Iako nisam siguran da bi činjenice mogle da se dokažu na sudu, a stvari su rasle ili se smanjivale u zavisnosti od toga kad to prepričavam događaj, kunem se svim svojim srcem i dušom da je opšti ton onoga što ću vam ispričati istinit. Nazvaćemo to pijanom dokumentaristikom. Filmskom blokbaster verzijom onoga što se desilo.

Kad sam stigao u bar, Bjamba je držao vezu kobasica u jednoj ruci. U drugoj je bila flaša votke Ruski Standard. Prišao sam šampionu. Rmpalija je pokazao u mom pravcu. Drugi sumo rvač je zgrabio znak za rezervaciju sa stola (ruski znaci za rezervaciju su u obliku magarećih kapa) i otkinuo vrh kako bi napravio priručni levak. Dok sam trepnuo, levak mi se našao u ustima. Bjamba se smeje i toči pola litre votke pravo niz moje grlo. Slavlje tek počinje a ja sam već uništen.

Nakon toga, grupno teturamo u drugi deo bara. Ispred mene je postavljena ogromna trpeza: svinjska kolenica, kiseli kupus, supa, čitave planine kobasica i hleba. Bjamba je nabacao hranu na svoj tanjir a potom mi pokazao da i ja uradim isto. Svi su seli. Sa pročelja stola — u noći kada je osvojio medalju — Bjamba se starao da su namireni svi ostali u prostoriji. Šampion je bio skrušen i duhovit. Momentalno bi osvojio svačije simpatije. Njegova poruka bila je da uz pravi tim i pravi trening, svi možemo da postignemo uspeh. Kad sam od ovog rmpalije tražio da to malo podrobnije objasni, on je tražio da pijem još votke i dovršim svoju hranu. Satro sam desetak kobasica i popio još najmanje pola litre pića. Jeo sam kiseli kupus dok sirće na pore nije počelo da mi izlazi. Nakon što sam pojeo to što sam pojeo, počeo sam da verujem da bih i sam mogao da postanem sumo rvač. Odlučili smo da testiramo tu teoriju na parkingu.

E sad, radio sam svakakve gluposti u životu. Ali sa sigurnošću mogu da vam kažem da odmeravanje snaga sa sumo rvačem na parkingu ruskog hotela spada među najgluplje. Bjamba je vodio događaj. Objasnio je da čovek protiv koga se borim teži samo 115 kila. Sto petnaest. To je samo — šta — četrdeset kila više nego što ja imam? Nema problema. Ono što mi Bjamba nije rekao, međutim, bilo je da je moj protivnik sasvim slučajno svetski šampion u sumo rvanju srednje kategorije. Napucan od adrenalina i alkohola, zauzeo sam borbeni položaj pred svojim protivnikom, dok su sa svih strana stajali posmatrači. Kad smo spustili ruke na zemlju da bismo označili početak meča, Bjamba je viknuo nešto, a ja sam potrčao napred najbrže što sam mogao. Udariti u telo sumo rvača bilo je kao da ste udarili u stenu. Gurao sam. Hvatao se u klinč. Pokušavao da ga sapletem. Ništa što sam radio nije imalo efekta. Nakon možda 15 sekundi rvanja, šampion Suma srednje kategorije uzeo me je i bacio na zemlju uz veseli smeh. Udario sam o beton svom snagom i osetio oštro probadanje u rebrima. Da bih ublažio bol koji sam osećao, neko mi je dodao još votke.

Bjamba mi je rekao da sam za početnika bio prilično dobar. Pitao me je da li želim da vidim šta sumo rvači zaista umeju. Zabrinut da bih se time dobrovoljno prijavo za još jednu rundu, odmahnuo sam glavom, ali tada već više niko nije obraćao pažnju na mene. Sumo rvači su stukli svoja pića i prešli na guranje automobila po parkingu kao što bi prosečna osoba gurala kolica po prodavnici. Pokušao sam da se izborim sa limuzinom srednje veličine ali su me rebra isuviše bolela. Da bih to nadoknadio, potražio sam još pića ali mi ga je ponestalo. Svima nam ga je ponestalo. Zbog čega su sumo rvači odlučili da poharaju obližnji restoran.

Kad se 30 ljudi pojavi nenajavljeno u restoranu u najboljem slučaju nastane haos. Ali kad uzmete u obzir da su većina od tih 30 ljudi koji su se pojavili u tom restoranu sumo rvači, nastaje potpuni pandemonijum. Hrana se pojavljivala niotkuda i jednako brzo nestajala. Svi smo pokrenuli improvizovano takmičenje u rvanju i popadali po stolovima. Kad pića nisu stizala dovoljno brzo, jedan od sumo rvača je otišao iza šanka, podigao krčag i izašao na glavni ulaz. Poslednje čega se sećam pre nego što sam se onesvestio bilo je kako se Bjamba slika sa osobljem restorana.

***

Moj mamurluk od te večeri potrajao je neke dve nedelje, pratio je me čak iz Rusije pa sve do Kanade, a ako se jače nakašljem rebra me i dalje bole. Do dana današnjeg miris Ruskog Standarda istovremeno me tera na osmeh i na povraćanje. Iako mi se sećanje na to veče urezalo u mozak, svi dokazi te večeri su izgubljeni, zajedno sa mojim mobilnim telefonom, u nekoj bočnoj ulici Sankt Petersburga. Ali ono što sa sigurnošću mogu da vam kažem jeste sledeće: nakon te noći kad god čujem da se neko služi izrazom provodi se kao rok zvezda nasmejem im se u facu. Provoditi se kao rok zvezda nije ništa. Provoditi se kao sumo rvač više je nego što ćete ikad moći da zamislite.

Robin Blek zarađuje za život tako što komentariše MMA. @robinblackmma .

Grejem Isador se napije od pola čaše šardonea: @presgang

Još na VICE.com:

Mamurluci stvarno postaju teži sa godinama

Šta jedemo posle teškog pijanstva

Kako je rvački klub u Nemačkoj postao moj novi dom