Quantcast
Sve fotografije su vlasništvo autora

Zašto je sađenje drveća najbolji posao koji sam obavljao ove godine

Duncan Ferguson

Duncan Ferguson

Moje leto provedeno u nedođiji, na fotografijama.

Sve fotografije su vlasništvo autora

Stari kliše iz sveta sađenje drveta jeste da neko pobaca svoje torbe za sađenje u vatru i kaže: "Nikad se više ne vraćam, ovaj posao je sranje." Možda pljušti kiša, njegov šator od 40 dolara je napola srušen, spavao je na izduvanom dušeku, ako je uopšte spavao na nečemu. Još pijan i jezivo mamuran od prethodne večeri, možda će podeliti svu svoju kampersku opremu bilo kome ko je zainteresovan da je preuzme.

I u pravu je, to je jedan usrani, glupav i beskrajno frustrirajući posao.

Viđao sam ljude kako ga rade sa više od deset godina iskustva, a što bi im onda trebalo toliko da uvide ono što većina ljudi uvidi odmah, da je čitav posao jedna turobna rabota.

Ljudima se grančica zabijala u oko, zabijala im se u dupe, bili su primorani da se penju na drvo zbog medveda, bili su opkoljeni vukovima, padali su sa litica, prevrtali se u kamionima ili prosto bili ostavljani u divljini. Samo ovog leta moji prijatelji, na zaprepašćenje lokalnih bolničara, spasli su radnika od sigurne smrti složenom upotrebom satelitskih telefona i epipena — što bi se bilo gde drugde rešilo jednim lakim pozivom upućenom hitnoj pomoći. Od ujeda pčele.

Iako to nisu uobičajena iskustva, ovaj posao s razlogom ima jezivu reputaciju. Ali kad se sve završi, ljudi se svih užasa iz šume prisete sa sjajem u očima.

Svi plaču

Taj sjaj, delimično, potiče od pravih suza. Zato što svi plaču. Makar jednom. Bilo da povraćate od toplotnog udara, bilo da su vam stopala ukočena od kiše i snega, bilo da ste do struka zaglavili u blatu i čekate da vas izvuku, to će se sigurno desiti. U bilo kom trenutku možete se zateći kako se gušite u rojevima i do četiri vrste insekata koji ujedaju (prebrojte ih: crne muve, konjske muve, mušice, komarci). Tvrđi orasi koje znam priznali su da su ih na suze konačno naterale bube koje su im prekrile zglavke ili ih ujedale za oči sve dok im ove nisu toliko otekle da na njih nisu mogli više da gledaju.

Ili će vas na kolena možda baciti osećanje potpune usamljenosti, treći sat proveden bez vode, dok užareno sunce prži odozgo i zagušujuće zasićen vazduh bez vetra treperi nad nepreglednim grančicama suvim poput kostiju, lešinari vam kruže nad glavom a vi shvatate koliko ste loši u svemu ovome.

Jasno se sećam puzanja kroz nepreglednu gomilu granja blizu Aljaske kad je munja osvetlila oblake, praćena jezivim pljuskom — tad sam i ja konačno prsao, ruku ispruženih ka nebu, isto kao u Bekstvu iz Šošenka.

Ali to je razlog zašto su ljudi toliko emotivni kad su u pitanje godine koje su proveli sadeći drveće. Zato što je to iskustvo koje uspeva da ih preobrati.

Ono pretvara gradsku decu iz mlitavih ćosavih pacova u očeličene plaćenike. To prosto mora da bude grozno. Kao u slučaju naloženika na krosfit i maratonaca, ovo iskustvo se hrani bolom i nelagodom. Čitava stvar neobično podseća na vijetnamsku montažnu sekvencu iz Foresta Gampa.

Ali najveća prednost ovog posla leži upravo u činjenici da je on težak za svakoga. Bilo da ste veliki ili mali, slabi ili jaki, čitav poduhvat je trijumf čiste volje, a svako ko dogura do kraja u tome uspe iz čiste tvrdoglavosti. To, u kombinaciji sa sjebanom logističkom prirodom čitavog poduhvata, velikom verovatnoćom da ćete morati da se suočite sa medvedom ili da ćete mesecima biti odsečeni od sveta sa istih 50 ljudi, dovodi do druge jednako važne komponente. Ako završite sa dobrom ekipom, iskusićete svoju muku kao kovačnicu u kojoj su se iskalile vaše najčvršće veze.

Seks, droge, rokenrol i izolacija

Uzimanje rodno mešane grupe i izolovanje iste u divljinu praksa je vredna ozbiljne studije. Tu dolazi do opipljive promene dok se društveni univerzum ljudi sužava na nekoliko desetina neznanaca, kad dinamika grupe počne da se graniči sa plemenskim. Oduzmite im TV i internet, i odjednom sečenje drveta postaje legitiman izvor zabave, s likovima koji se sa limenkama piva u rukama sakupljaju da bi procenili nečiju tehniku.

A neurednost čitavog posla ljudima daruje određeni izgled. Nakon svega nekoliko nedelja oni izgledaju kao da su brali krompire u peščanoj oluji. Svako ko je radio bilo kakav prljavi posao zna koliko je zadovoljstvo gledati kako prljavština odlazi niz slivnik. Ten potamni, u borama se nakupi prašina, donji kapci vam se smežuraju od čkiljenja na jarkom suncu. Oprati se kad ste istinski prljavi, jesti kad ste istinski gladni, piti kad ste istinski žedni, to su zadovoljstva koja odbacuju manje neophodne potrebe civilizacije jednu po jednu. Mogli biste da ustanovite da posle samo jednog dana ovakve vrste posla možete da imate okrepljujući san koristeći samo par savijenih farmerki kao jastuk. Ne postoji više nikakvih dvosmislenosti oko toga šta osećate, a relativna priroda udobnosti postaje savršeno jasna kad neko prosledi jednu jedinu ledenu limenku koka-kole kamionu punom izmrcvarenih ljudi prekrivenih suvim slojem znoja, prljavštine i krvi — spuštenog prozora, dok se kose vijore na vetru. Pokušajte da odsednete u nekom jeftinom hotelu i naručite picu posle više nedelja provedenih u šatoru i možda se više nećete pitati kakav je osećaj biti saudijski princ.

I budući da većina ljudi ima manje od trideset godina, odsečeni su od spoljnjeg sveta i u najboljoj fizičkoj formi u životu, čitava stvar je kao hormonalno bure baruta. Potreban je samo kamion pun pića da biste imali pravu pravcatu hedonističku aferu, gde se do olakšanja zato što ste preživeli još jedan potencijalni marš smrti dolazi dvaput nedeljno u haotičnom ritualu koji podrazumeva alkohol, uništenje i golotinju.

Dakle, na veče žurke, kad zađe sunce i ljudi lagano počnu da izlaze iz svojih šatora — noseći najbolju odeću koju imaju, oribavši prljavštinu sa zglavaka koliko su mogli i možda stavili malko ajlajnera — ta mala količina nege udariće vas sa toliko šarma da će vam se kao slika u mozak dublje nego vaša pratilja sa maturske večeri.

Bekstvo iz fabrike novca

Kao i svaka supkultura, i ova zečja rupa ide duboko. Sađene drveća je tradicija koji su započeli hipici sedamdeseth. Sada postoje kompanije za momke iz bratstava, hrišćane, belce sa dredovima i begunce sa Zapaljenog čoveka (ove dve poslednje kategorije imaju neobično mnogo preklapanja).

Bilo da sadite drveće kako biste uštedeli za festival Zapaljeni čovek ili otplatili studentski kredit, ako ga ostavite da se gnoji dovoljno dugo u vašem životu, izrašće vam nova glava. Mnogi od samog starta znaju da će tu ostati doživotno, izgraditi sjajne živote za sebe i svoje porodice. Ali za ljude sa drugim planovima, ovaj posao je ozloglašeno teško ostaviti. Dok sedite na svom neinspirativnom radnom mestu i pretvarate se da radite nešto, verovatno ćete razmišljati o svom bivšem, bogatijem, fizički zdravijem sebi, čekajući da se završi radni dan kako biste utrošili par bezbrižnih sati na neku seriju na Netfliksu. Možda ćete primetiti da posle osam sati sedenja na kancelarijskoj stolici, vaš kauč ne može da se meri sa baštenskom stolicom pored logorske vatre.

Jer u realnosti sađenje drveća je ultimativna uzica za padobran. Kad vam se život usere u život, uvek možete da date otkaz na "pravom poslu", izbacite sve na ivičnjak i na nekoliko meseci odete na mesto gde ćete novac zarađivati bez ikakvih briga. Viđam ljude kako pokušavaju da promene posao, zakopčavaju košulju do grla i oduvaju prašinu sa svoje diplome, samo da bi se puzeći vratili iz grada, dekintirani od visoke stanarine i niske plate, ostavljajući za sobom šefove čiji ih imejlovi sa raznoraznim zahtevima prate sve do kuće.

Viđao sam da se ljudi vraćaju posle godinu dana, viđao sam da se vraćaju posle 25. To je ultimativno bekstvo, kočnica u slučaju nužde, zbog čega vas ljudi kad spalite svoje torbe za sađenje i objavite: "NIKAD, NIKAD SE VIŠE NEĆU VRATITI" nikad ne uzimaju za ozbiljno. Zato što udaljenost smekšava srce i dok ste odsutni mogli biste da shvatite da zapravo obožavate ovaj posao.

Sve slike posredstvom autora.