Šta smo hajpovali u Srbiji na društvenim mrežama 2018.

Hajp bi na srpskom moglo da se prepeva kao loženje, uz ogradu da loženje ima komponentu želje da to oko čega se ložiš valja, pa se radi iz iskrenih pobuda i podrške, a bogami implicira i moguće razočaranje, jer ništa nikada nije vredno loženja. Hajpovanje je ipak nešto drugo, pre označava aktivnost koja za cilj ima podizanje značaja, kako sebi tako i objektu hajpa, nego što sugeriše nekakvo ulivanje značenja. U svakom slučaju, oseća se neka nelagoda oko termina - odjekuje nekako kao preterivanje, kao obmanjivanje, kao reklama.

Ali, društvene mreže kao osnovni pogon sve više koriste hajp. Zato nam tviter izgleda kako izgleda (na insta ne smem ni da zađem van veoma uskog kruga ljudi koje poznajem IRL, a fejs ionako već godinama služi samo za mimove i fotke dece) – hajp za hajpom u naletima koji istovremeno i prate i kreiraju i simuliraju nekakav ciklus vesti.

Ciklus hajpa odlikuje to što se, dok traje, svi (makar na internetu) ponašaju kao da je baš ta jedna stvar zaista najvažnija na svetu i da svi imamo obavezu da iznesemo mišljenje o njoj, makar to mišljenje bilo i „jao kako sam ja iznad toga, jer znate ja ne pratim fudbal/ne slušam muziku/ne kupujem hranu u radnji“. Tako se hajp hrani samim sobom, a srećom zbog toga je i podložan da prosto brzo zgasne.

Zato treba ceniti kada nešto ispuni očekivanja koja nameće nezasita hajp mašina. Godina 2018. će ostati zapamćena po tome što smo na domaćem netu imali više hajp ciklusa nego ikad pre, i to bez da je umrlo preterano mnogo poznatih. Evo događaja o kojima se najviše pričalo i objektivne procene da li su to i zaslužili.

Svi se sećamo tematskih špica na RTS, mislim da je bila i neka navijačka pesma mada sam probao to da potisnem iz sećanja jer je bila vezana za pivo, tako da mi se možda pomešalo s Hrvatima koji su definitivno imali pesmu od koje sam dobio taman dovoljno transfera blama da mi potraje sledeće četiri godine, bravo komšije. Pošto je fudbal u pitanju, to je bio jedan hajp ciklus sastavljen od hiljadu manjih hajp ciklusa, te kvalifikovanje, te Muslini, te Krstajići, te pobede, te porazi, te orlovi, te nedosuđeni penali. Ali svi ti trenuci su se brzo izgubili u vremenu, kao pucnji u prazno u sred grmljavine hrvatskih navijača i Tompsonovih trilera.

Da li je hajp zaslužen? Ne, osim ako nisi u „bravo, komšije“ fazonu.

Serija koja je najzad progovorila jezikom i situacijama sa kojima se identifikuje "izgubljena generecija milenijalaca"… iz Beograda i eventualno Novog Sada, u šta ćemo velikodušno računati i sve one studente koji su došli da studiraju u nekom od ta dva grada i njihove roditelje. Ovi ostali, ne baš toliko. Ali, serija je definitivno pogodila žicu ciljne publike, mora se priznati. Pilot je bio izuzetno gledan, kao i prvih nekoliko epizoda, mada se onda dosta ljudi smorilo jer je sve to delovalo prilično razvučeno, za šta je ponajpre odgovoran nametnuti format u trajanju od 20 i kusur minuta. Ipak za finale sezone su čak bile organizovane posebne projekcije u Kinoteci, što je a first kod nas, pa eto svaka čast na tome.

Da li je hajp zaslužen? Da, osim ako živiš u gradu sa manje od 200.000 stanovnika.

Ovo je veoma pipava stavka, zbog pogubnog navijačkog naboja koji prati sve što ima veze sa svetim srpskim rečima „fudbal“ i „zvezda“, tako da je hajp emotivno ambivalentan jer pokriva sve od od krvavog pljuvanja do kovanja u, jebiga, zvezde. Ali imali smo tu, bez sumnje, jednu klasičnu strukturu uzlaznog loženja. Prvo, niko nije verovao da će se Zvezda kvalifikovati, a svi navijači su se tome nadali. Onda, kada se Zvezda kvalifikovala, niko nije verovao da će i uraditi nešto, ali su se svi nadali da će neki skalp makar pasti na Marakani. Onda kada je pobeđen Liverpul, svi su počeli potajno da veruju da Zvezda može možda i da uradi nešto konkretnije u Ligi šampiona, iako su svi u duši znali da je to realno vrhunac, ejakulacija, pet minuta slave i fanfara, onaj dečko je dao dva gola i podigao sebi cenu tačno za faktor dva, nek je živ i zdrav, idemo dalje. U prolećni deo prvenstva.

Da li je hajp zaslužen? Da.

Kraj leta doneo je i praznično raspoloženje u glavni grad. Neki su praktično s mora došli pravo na kačenje novogodišnje rasvete, a neki su se dodatno obradovali jer su eto tako imali novi povod za brojne (iste) fore na tviteru i fejsu, komentare i zgražavanja, odjeke i reagovanja. Cela priče jeste doduše onako malo skandalozna, jer kačenje rasvete već od septembra znači ili a) da imaš kriminalno malo ljudi da se pokače svi kubici lampica koje si kupio na letnjoj rasprodaji preko Aliekspresa ili b) da ti stravično pište jajca za to koliko kriminalno pljačkaš narod jer verovatno naplaćujuš rasvetu od grada po danu korišćenja.

Naravno, ništa se tu ne može osim da bruje društvene mreže; najbliže nekoj konkretnijoj reakciji je od svih došla Koka-kola, pošto je lokalno napravila reklamu u kojoj se sprda na ovu temu i koja je promptno isto veče nestala sa njihovog sajta, ali ne i sa interneta, nikada sa interneta.

Da li je hajp zaslužen? Da.

Dugo, još od Kengura, nije jedan film tako kao svežom iglom pogodio žilu kucavicu čitave generacije srpske omladine. Samo što ova generacija nije toliko lutala u potrazi za identitetom, koliko za bilo kakvim filmom koji makar miriše na ono što joj se redovno servira iz boljestojećih kinematografija i tv produkcija, a koji neće imati titlove. Dobro, osim možda malo na početku ali i to sa bratskog bugarskog.

Da ne ulazim sada u filmsku kritiku, nego da čisto fenomenološki zaključim da je Bjela besprekorno uspeo da ispuni želju za aktuelnim urbano-kriminalnim akcionim sadržajem, sa dopadljivim antiherojem i ciničnim naturalizmom dramaturgije koji je zapravo stilizovan do bola, i svim tim tropima koje su nam raspalili Žice i Narcosi više nego Sikariji i Transporteri. Hajp je doveo prvih par desetina ili čak stotina hiljada gledalaca, ali do pola miliona je morala da pogura malo i glad publike za ovako nečim.

Da li je hajp zaslužen? Da.

Hajp oko dolaska lanca koji hrani, pere i pomalo oblači nižu srednju klasu od Kornvola do Katina bio je toliki da je praktično postao tema za sebe. Dodatnom rasplamsavanju je pomoglo i to što je bio izdašno podložen PR ofanzivom kakva se ne pamti još od pada Miloševića, a kad smo već kod toga, još je i lično aktuelni predsednik Republike u svojim obraćanjima naciji davao na značaju celom događaju - pa posredno i sebi, jer ipak se ovakve prilike ne događaju tako često, Ikeu smo vala izmuzli za sve pare.

Tako je Lidl u javnom diskursu dobio simboličku snagu, njegov žuti logo je razvlačen dok nije postao ona linija što upozorava i odvaja istinske Europejce od večite periferije koja mora da stoji na propisanoj razdaljini od šaltera. A onda je došlo otvaranje, piletina po ceni koju može da objasni samo epidemija ptičijeg gripa, pa zatim višednevne gužve i, naravno, mimovi. Eventualno poboljšanje za običan svet se iskazuje u nekoliko procenata uštede u mesečnom budžetu, mašala, zerbiše bruderen, dobro došli u porodicu evropskih neopranih masa.

Da li je hajp zaslužen? Ne.

Ko je yebote ta Maya Berović i otkud da napuni Arenu? Hajp je u ovom slučaju više bio generisan tim pitanjem nego nekakvim koordinisanim promotivnim aktivnostima PR tima mlade pop-folk zvezde (da li je pop-folk još uvek uopšte stvar u 2018?) ili samim koncertom, koji jeste bio rasprodat, ali nije izazvao neke šire posledice po društvo osim gužve u saobraćaju na Novom Beogradu. Ko je Maya Berović smo saznali u međuvremenu i jedino pitanje ostaje to ko će biti sledeća klinka koju slušaju klinci a za koju sredovečni tviteraši nisu čuli.

Da li je hajp zaslužen? Ne, mada je koncert bio prilično uspešan, pogledajte video.

Kada smo kod sredovečnih tviteraša, da iskoristimo ovu priliku za pozdrav Saši Jankoviću, nekrunisanom kralju hajpa 2017. Nadamo se da uživa u zasluženoj penziji, dok se ostatak opozicije (osim DJB-a koji stvarno sve više liči na neku sektu iz Leftoversa) najzad dogovorio da se ujedini, u dobru i u zlu, u Borku i u Bošku. Eto sada ispade da impliciram da je Borko dobro - nije dobro, majke mi.

Hajpa oko nastanka sasvim prikladno nazvanog Savez za Srbiju bilo je čak i van Tvitera, ali ne toliko zbog samog nastanka saveza, koliko zbog gluposti lokalnih bizgova koji su pretukli Borka i par njegovih u Kruševcu, bez ikakvog očiglednog razloga. I eto sada imamo proteste opozicije i pokazatelj kako hajp može da bude efektan. Možda su batinaši poverovali u hajp SzS-a da će tako ujedinjena poslednja alijansa Đilasovih rendžera i Boškovih konja zbaciti Mračnog gospodara i poterati orke i Nazgule? Nažalost, savremena nauka nema načina da odgovori na to pitanje.

Da li je hajp zaslužen? Da, ali ne onako kako je zamišljeno.

Posle krvavih košulja i velikog povratka batinanja u inače živopisan srpski politički život, možemo jedino da idemo dalje u ozbiljnije priče, koje nisu hajpovane samo tvitovima i mimovima. Kosovo, kao najveća neuralgična tačaka ovdašnje teritorije i istorije, gde se i danas opušteno igra sa ljudskim životima i egzistencijama kao u suviše ozbiljno shvaćenoj partiji čovečeneljutise, služi već decenijama kao stalni izvor hajpa – te biće rata, te ovo je rešeno, te nije rešeno, te teraju nas, te terajte se, neću ni da linkujem svo to smeće.

Pa tako i najnoviji koloplet tarifa, nastupa u UN, nota i pregovora kojem smo svedoci i o kojem se, jebiga, mora pričati, u inat Vitgenštajnu. Oko njega se i diže hajp i on je sam po sebi podizanje hajpa; u njemu se igraju uloge ali je u isto vreme i podizanje uloga; služi i kao skretanje pažnje na značaj lokalnih moćnika i kao skretanje pažnje narodu sa neposrednije egzistencijalnih stvari.

Da li je sav taj hajp zaslužen? Naravno, jer je to je Kosovo; i nikako, jer svaka kosovska kriza u poslednjih pet godina je dirigovana tj. bila je, na neki način, čist hajp.

Ko se hajpa lati, od hajpa će i umreti, sve je što još možemo poručiti na ovu već sažvakanu i opevanu temu. Barbara je simptom i prikaz stanja ne samo u medijima nego svuda gde se probijaju poslušni i podobni umesto profesionalnih i odgovornih, što je naša realnost u 2018. godini. Studio.

Da li je hajp zaslužen? Da.