Sport

Neverovatna priča o najvećem fudbaleru koji nikada nije igrao fudbal

Tokom svoje dugogodišnje karijere, Karlos "Kajzer" Henrike je "igrao" za vrhunske klubove širom Brazila. Kažemo "igrao" jer zapravo nismo sigurni da li je ikada uopšte i ušao na teren.

pisao Hydall Codeen
12 Novembar 2018, 8:03am

Sve fotografije: Carlos Kaiser

Šta to znači "živeti u laži"? Uglavnom se ova sintagma predstavlja nešto izrazito negativno - znate, kao ono kad u filmu to shvate pa se bace sa zgrade u očaju ili izdeklamuju neki tužan govor. Život u laži se neumitno završi agonijom rušenja iluzija oko vas, dok neprijatna budućnost čeka na vas.

Ali, šta ako je život u laži zapravo zabavan? Ne moralan ili častan, je li, ali svakako zabavan, kako za vas tako i za druge, jer je takav život nepresušan izvor uzbuđenja, histerije, ludila i zezanja? Da li takva priča ruši laž, i postaje legenda sama po sebi?

Ovako nekako bi najbolje opisali život Karlosa "Kajzera" Henrikea, "najvećeg fudbalera koji nikada nije igrao fudbal" kako su ga neki opisali. Kajzer, rođen u pukom siromaštvu u favelama Rio de Žanera, je zahvaljujući vrhunskim prevarama uspeo da se umuva u glamurozni svet profesionalnog fudbala - i preživi u njemu dve decenije.

Sve što je Kajzer imao bila je duga kosa i puno prirodnog šarma. Ovaj momak, koji je inače insistirao da ga zovu Kajzer kao omaž Francu Bekenbaueru, je bio pod ugovorom u sva četiri velika kluba iz Ria - Botafogo, Fluminense, Flamengo i Vasko Da Gama. Takođe, Kajzer je navodno bio član i nekih inozemnih klubova, ali nemamo podatak da je on ikada uopšte stao na teren!

"Želeo sam da budem među igračima", kaže Kajzer u novom dokumentarnom filmu o sebi, koji se pažljivo razračunava sa kultom njegove ličnosti, "ali nisam želeo da igram. Nije moj problem to što su neki želeli da ja zapravo šutiram loptu".

Interesantno je da mnogi bivši klupski drugovi ne posmatraju Kajzera kao profitera i neradnika, već ga se isključivo sećaju sa osmehom na licu. Jer, Kajzer je ipak imao svoj zadatak u svakom klubu, a to je da se svi oko njega ludo zabave mimo treninga i utakmica. Dok god on ne igra, sve je pod kontrolom.

Razgovarali smo sa Luisom Majlsom, rediteljem dokumentarnog filma o Kajzeru, kao i Robom Smajtom koji je napisao knjigu o njemu, u nameri da proniknemo u srž ove priče. Kako je moguće da neko vuče ceo Brazil za nos dvadeset godina u nizu, i šta se posle desilo sa našim junakom?

VICE : Recite nam, zašto je ova priča ovako jedinstvena?

Luis Majls: Prema mom mišljenju, pre svega zbog dužine njegove karijere. Mislim, sagledajte to ovako - imate čoveka koji se sprijatelji sa nekim vrlo poznatim i vrlo uticajnim fudbalerima - sa Bebetom, Karlosom Albertom, Renatom Gaučom. Dakle, kad znate ove ljude, vi imate jake kontakte u fudbalu. Tu je samo pitanje, šta ćete dalje sa time. Mnogi bi samo rekli, "super, ortak sam sa Zikom" i prepustili se odlasku na fudbalerske žurke, ili bi uz pomoć svojih "vezica" započeli neki biznis. Ali Kajzer...on je razvio sistem usluga, u kojem bi on igračima omogućivao sve što požele - da, bukvalno sve što požele - i zauzvrat bi tražio probu u nekom velikom klubu uz njihove blagoslove. I to mu je i upalilo.

Kajzer je bio duhovit i vrlo oštrouman - kao i svi veliki prevaranti, umeo je da se brzo snađe u svakoj situaciji i okrene je u svojoj korist. Karlos je tokom svoje karijere uspeo da se udruži sa mafijom, organizuje orgije, folira povrede, ubedi novinare da pišu o njemu i potplati navijače da mu skandiraju. Jedino što nije smeo da uradi je da zaigra, jer bi onda svi provalili o čemu je reč.

Kaiser's ID
Kajzerova registracija za GFCA Ažaksio.

Gde ste prvi put čuli za Kajzera?

Luis Majls: Pravio sam dokumentarni film o 20 godina "Fudbal Menadžera". Neko iz moje filmske ekipe me je poveo u pab na pivo, i ispričao mi ovu neverovatnu priču koja se prvo pojavila na Redditu, uz neki tanak prevod sa portugalskog. Par piva kasnije, ubrzo je diskusija uznapredovala od "neko bi trebalo da snimi film o ovom liku" do "trebalo bi da snimimo film o ovom liku". Kasnije sam ovo ispričao Timu Vikeriju, BBC-jevom ekspertu za južnoamerički fudbal, i on se potpuno naložio na celu stvar. Rekao mi je da u svojih dvadeset i kusur godina koliko živi u Riu nije čuo luđu priču. To me je i ohrabrilo da krenem sa dokumentarcem, i te tri godine svog života koliko smo snimali su bile potpuno lude.

Koja je vaša omiljena Kajzerova "baronija"?

Luis Majls: Oh, ima ih isuviše. Zato smo i dali Robu da napiše knjigu - bilo je previše materijala za film. Svaki put kad bi otišli u Brazil, a išli smo sedam puta, vratili bi se sa tonom novih priča.

Rob Smajt: Moja omiljena je ona koja se desila dok je igrao za niželigaški klub iz Rija po imenu Bangu, kada se namerno pobio sa navijačima i dobio crveni karton tokom zagrevanja. Ovim činom, on je sprečio samog sebe da uđe na teren. Nismo verovali u sve to, ali našli smo svedoke koji se kunu da su bili na utakmici. Priča je smešna, ali i jako ozbiljna, jer da je ušao i pokazao da ne zna da igra, progutao bi ga mrak - Bangu je u to vreme finansirao Kastor de Andrade, jedan od najopasnijih mafijaša iz Rija. Kada bi on saznao da je Kajzer potpuni prevarant, mislim da bi bilo gadnih posledica.

Puno se spominju Kajzerove veze sa raznim krimosima. Zašto je Kajzer bio popularan među tom sortom ljudi?

Rob Smajt: Tih godina, manje-više svaki klub u Riu bio je pod kontrolom bišerosa, mafijaša koji su rukovodili ilegalnim igrama na sreću. Klubovi su ih često zvali jer su imali potrebe za njihovim novcem. Kajzer je odrastao u opasnom kraju grada, tako da ono što mi percipiramo kao "zajebano" je njemu bila normalna stvar. Lično mislim da je on, zahvaljujući svom dugogodišnjem iskustvu života na oštrici brijača, imao taj instinkt šta sme a šta ne sme da uradi. Mafijaši su ga voleli jer je bio snalažljiv - jednom je organizovao orgije za ceo tim i usput pozvao i Pinjera, sedamdesetpetogodišnjeg krimosa koji je imao prostetički penis. Takođe, poznata je i priča kada je jedan njegov saigrač iz Fluminensea nokautirao nekog lika u noćnom klubu, i Kajzer je uskočio i prihvatio krivicu umesto njega. Imao je način da se približi ljudima.

Luis Majls: Pričali smo sa doktorom Kevinom Datonom sa Oksforda, koji se specijalizuje u analizama prevaranata i dobar je prijatelj sa Frenkom Abagnaleom, po čijem je životu napravljen film Catch Me If You Can. Daton nam je rekao da nikada nije video da neki folirant stekne toliko empatije poput Kajzera. Zaboga, čovek je imao važeće ugovore sa velikim brazilskim klubovima, to nisu bile sitne prevare.

1541687791848-KAISER-STILL
Kajzer, glavom i bradom.

Kakva je to atmosfera vladala Riom tih godina pa je ovako nešto uopšte i bilo moguće?

Rob Smajt : Odlično opažanje. Smatram da se ovako nešto moglo desiti samo u Riju i nigde drugde. Kultura "karioka" je bukvalno burazerska - stvari se rade na poverenje, na stisak ruke, i ljudi ne pitaju previše pitanja. To vam govori koliko je ulična škola tada bila cenjena. Kajzer je inteligentan čovek, ali pre svega snalažljiv.

Luis Majls : Brazilci u svojoj kulturi imaju tradicionalni lik varalice i zovu ga malandro, ili 171 što je kriminalistička šifra za prevaru u Brazilu. Njihovo postojanje uslovljeno je ekonomskom situacijom u zemlji - Brazil je odvajkada imao veliki problem sa siromaštvom. Čak i ako imate pare, birokratija u zemlji je sumanuta. Postoji takođe i koncept žetinjo Brazilero, iliti "brazilski način", a to je filozofija snalaženja koja nalaže da uvek treba iskoristiti maksimum iz svake situacije. Kajzer vam je tipični malandro, samo dignut na pedeseti stepen. I zato ga i Brazilci cene, postoji dugačka tradicija "barona" kojima se sve oprašta ako umeju da ispričaju dobru priču i zabave prisutne.

U filmu iznosite podatak da je Kajzer odigrao ukupno 30 mečeva tokom svoje karijere. Jeste li vi zapravo videli makar i jedan?

Luis Majls : Ne. Mislim, to su neki podaci koji postoje, ali ja lično sumnjam da je on išta odigrao.

A ona žena koja tvrdi da joj je Kajzer dao kasetu sa svojim snimcima tamo negde krajem osamdesetih, početkom devedesetih? Navodno dok je igrao za argentinski Independiente.

Luis Majls : Hah, pa, ispostavilo se da je u to neko vreme u Argentini igrao neki lik po imenu Karlos Henrike, a to je inače Kajzerovo kršteno ime. Dakle, imamo Karlosa Henrikea koji čak ima i istu frizuru kao ovaj naš...mislim da vam je jasno gde ovo ide. Ali ta žena mu je poverovala, ona verovatno i dalje veruje da je to Kajzer koji zabija golove na tim snimcima.

Rob Smajt : Ne sumnjam da su mnogi igrači znali da je Kajzer prevara. Međutim, on je umeo da se zbliži sa uticajnim likovima - recimo, bio je dobar sa Bebetom i zajedno su bili u Vasku. Takođe, verujem da u isto vreme postoji i gomila ljudi koja nije imala pojma o čemu se tu radi, ali moguće je da ih je Kajzer sve ucenjivao nečime, jer, verujte, čovek je imao debeo dosije o svakome. Neke stvari, recimo, nisu smele da uđu ili knjigu zbog legalnih razloga. Svi ljudi lepo pričaju o Kajzeru, i verujem da je veliki procenat njih i iskreno, međutim uvek ostaje pitanje da li je to čista kurtoazija, ili im je frka što bi on mogao da im uništi živote ako progovori.

Ako provedete veliki deo života glumeći nešto što niste, kontam da vam se to kad-tad vrati. Kada ste vi shvatili da i Kajzerova priča krene tim putem, i da će vaš rad prikazati dubok jaz između stvari koje je su bile i koje su sada? I koliko je bolno živeti u tom procepu.

Rob Smajt : Sve je polako vodilo ka tome. Kada smo se sreli po četvrti put, njegove priče su počele malo da škripe i mi smo ga tu malo stisli, što je drastično promenilo ton filma. To više nije bila samo momačka fantazija, mada to ostaje veliki element cele priče. Recimo, upoznali smo jednog Izraelca koji nas je uputio na izvesnog Fabinja, bivšeg igrača Ažaksija. I kada smo mi pričali sa dotičnim, Kajzer je shvatio da se u filmu neće čuti samo njegova strana priče, da to neće biti "žitije Kajzerovo". Mislim da je film ušao u neistražene zone, a njemu i nije bilo do priče o tim stvarima. Takođe, ne zaboravimo da je Kajzer doživeo nekoliko porodičnih tragedije i tek o tome nije želeo da razgovara.

To je prosto neverovatno da su mu umrle dve žene i sin.

Rob Smajt : Tako kažu, ali opet, ima i tu hiljade različitih verzija. Ono što je sigurno je da je njegova prva žena Marsela Mendeš preminula - tu se svi slažu. Ovo drugo...ko će to znati. Tu već postoji manje materijala, nema toliko fotografija, a i on se navodno ne seća svih detalja. Nekada mi se činilo da kada on kaže da su oni mrtvi, da to znači da su oni za njega mrtvi, da ih je on uklonio iz svog života ili oni njega. Nemam blage, zaista. Ono u šta jesam siguran je da je Marsela umrla, i to je jako tužna priča. Njih dvoje su dugo bili zajedno, i pored nje on se promenio, postao je drugačija osoba - ali kada je ona preminula, on nije znao gde će sa sobom pa je opet postao stari Kajzer. Osim što više nije imao 25 godina, nije bio toliko zgodan i nije bio okružen slavnim fudbalerima.

1541696049243-KAISER_CARLOS-ALBERTO
Kajzer sa legendom brazilskog i svetskog fudbala Karlosom Albertom.

Sigurno je bilo dosta naporno snimiti taj deo, zar ne Luise?

Luis Majls : Brate, najteži dan posla u mom životu. Sve se bukvalno promenilo u jednom trenutku. Znali smo da smo morali da nađemo tog Fabinja, i kad smo ga na kraju i našli i intervjuisali, Kajzer je poludeo. Nekako je izvalio da smo pričali sa Fabinjom, i odjednom nas je pozvao kod sebe u stan, a mi tu nijednom nismo došli dotad. Izgledao je tužno, ruinirano, shvatio je da je ovo kraj igre mačke i miša koju smo igrali. Strašno je bilo teško sve to staviti na traku, jer taj čovek nam je tu u tom trenutku sasvim ogolio dušu. Što ne znači da se i tada nismo pitali koliko je toga zapravo istinito.

1541696458757-Screen-Shot-2018-11-08-at-165809
Kajzer sa Renatom Gaučom, bivšim fudbalerom i današnjim trenerom Gremija.

Dobro, koliko toga je zaista istinito? Od svega što on kaže u filmu.

Luis Majls : Iskreno, to i nije toliko bitno više. Bitno je to da smo mi snimili film o čoveku koji je bukvalno napravio pravu fudbalsku bajku, i da je ta priča sada bukvalno deo fudbalske mitologije. Zvao nas je kustos brazilskog nacionalnog fudbalskog muzeja koji želi da mu posveti celu postavku jedne prostorije. Čovek će ući u istoriju sporta. Kustos nas pita, kako bi vi nazvali tu postavku? Odgovorio sam mu da ne znam, jer se moje mišljenje promeni svakog dana. Šta je on? Najveći prevarant? Najveći lažov? Najveća legenda? Šta?

Jedno vreme smo prosto mislili da je on bio pre svega makro, a onda smo naišli na bivšeg saigrača iz Vaska koji nam je rekao da je taj klub doveo Kajzera kako bi se ovaj pobrinuo za jednog poznatog fudbalera koji je imao problema sa alkoholom, i Kajzer ga je vrlo brzo doveo u red. Kajzer nije samo jedna ličnost, on je amalgam deset različitih persona, od svetaca do probisveta. Ali je on pre svega jedinstven, potpuni unikat.

I, šta on misli o filmu?

Luis Majls : Još ga nije pogledao do kraja, malo zbog svojih problema sa vidom, a malo i zbog toga što se nas dvojica nismo vratili u Brazil jer čekamo da se ova ujdurma sa Bolsonarom malo primiri. Ipak, video je skoro sve, i zna kakav sam ja stav uzeo. U svakodnevnoj smo komunikaciji, i mogu vam reći da su njegove reakcije na materijal bile vrlo profesionalne. Mislim da svako ko pogleda film može izvući svoju verziju priče, što je meni kao autoru jako bitno. Na svim test prikazivanjima imali smo različite reakcije - nekada, ceo bioskop ga mrzi, a nekada je reakcija potuno suprotna. Realno, Kajzer je ono što vi želite da on bude.

Luisov film o Kajzeru je završen i trejler možete pogledati ovde. Robovu knjigu možete naručiti preko ovog linka.

This article originally appeared on VICE UK.