istorija

Medicinske sestre: Zanemarene herojke istorije Srbije

Od "nudilja" do "čuvarki zdravlja". Knjiga "Istorija sestrinstva u Srbiji" govori o veoma značajnoj ali zanemarenoj ulozi medicinskih sestara.

pisao Iva Parađanin
27 Mart 2019, 9:51am

Sve fotografije dobijene ljubaznošću sagovornice

Prvu definiciju sestrinstva dala je žena koja se danas i smatra utemeljivačicom profesije medicinske sestre - Florens Najtingejl. Ona je rekla da „sestrinstvo treba da dovede pacijenta u najbolje uslove za delovanje prirode“. Bila je pionirka stručnog školovanja medicinskih sestara i do danas je njihov najveći uzor. Začetnica je i ideje i osnivačica Crvenog krsta, a do kraja svog života zalagala se za napredak struke medicinskih sestara i prava žena. Učenica njene „službe za medicinske sestre“, bila je i Mis Njutn – prva direktorka „Škole za nudilje“ u Beogradu, koja označava početak profesionalnog sestrinstva kod nas.

Međutim, i pre 1921. kada je ova škola osnovana u Srbiji su postojale medicinske sestre. Hrabre, humane žene koje su učestvovale u ratovima, borile se udruženim snagama protiv velikih epidijemija, uvek sa istom misijom: da brinu o nekom drugom više nego o sebi. Uprkos ovim plementim podvizima tokom kojih su često zarad zdravlja drugih i same gubile živote, o njima se malo zna. Kako je vreme prolazilo ovaj poziv je postao sve profesionalniji, savremeniji, ali je istorija struke gotovo nepoznata. Stanojka Koprivica Kovačević, medicinska sestra i književnica zbog svega navedenog rešila je da napiše prvu "Istoriju sestrinstva u Srbiji". Kopajući po različitim arhivima, svedočanstvima, povezujući podatke ona je stvorila jednu temeljnu, preciznu i pre svega potrebnu priču o medicinskim sestrama u Srbiji.

- Mi, medicinske sestre slabo poznajemo svoje korene, malo nas zna od kad postoji sestrinska profesija u Srbiji, gde je nikla, kako se razvijala. Gde su nam počeci, ko su bile prve bolničarke, kakve su bile škole koje su pohađale naše prethodnice, kakve su žrtve podnosile u ime poziva za koji su se opredelile. Nažalost, o tome se nije učilo tokom školovanja. Smatrala sam da je krajnje vreme da i mi, medicinske sestre u Srbiji, dobijemo na jednom mestu sve što se odnosi na razvoj naše profesije kroz istoriju - navodi autorka.

1550751209054-IMG_2672
Kneginja Olga Karađorđević pri dodeli diploma učenicama Nudisljske škole, 1940.

Pričajući sa autorkom o ženama u medicinskoj struci prisećam se i Draginje Ljočić Milošević, prve doktorke medicine u Srbiji i četvrte žene koja je na čitavom evropskom kontinentu doktorirala iz te oblasti. Iako je tokom ratova ravnopravno radila sa svojim kolegama, a uporedo sa tim bila feministkinja i zalagala se za rodnu ravnopravnost, uspomena na nju daleko je manja nego što bi trebalo da bude.

Dok listam Stanojkinu knjigu, osim veoma vrednih egzaktih istorijskih podataka koje je marljivo izvlačila iz literature, primećujem veoma pitke sklopove rečenica i suptilnu ličnu odu svemu što je pronašla o istoriji svoje struke. Stilsko klanjanje svojih prethodnicama. Osim karijere školovane medicinske sestre, ona se bavila i književnim radom, njene kratke priče objavljivane su po različitim časopisima, najviše u Politici. Objavila je jedan roman, a na konkursu kratkih priča gde je u žiriju bio i Ivo Andrić, osvojila je prva dva mesta sa dve priče. Kako mi priča, ovu istoriju svoje struke napisala je iz tri razloga: epidemija variole vere koja je bila u Srbiji i dve velike herojke ove priče koje su bile medicinske sestre, ogromna građa o struci na koju je naišla i pokretanje časopisa Sestrinska reč Udruženja medicinskih sestara Srbije. Iskreno sam joj priznala da ja ne znam ni za jednu medicinsku sestru iz srpske istorije, već sam tu i tamo čula za po koju doktorku i upitala je da li u našoj zemlji psotoji bilo kakav spomenik ili obeležje posvećeno nekoj medicinskoj sestri, na šta ona počinje priču o Dušici Spasić i Milki Đurašić, jednoj od dve medicinske sestre koje su izgubile život u epidemiji variole vere.


Pogledajte i VICE film o zamrzavanju jajnih ćelija u Srbiji


- Variola vera je odnela 37 života, među kojima su i životi Dušice Spasić i Milke Đurašić. U trenutku smrti, obe su imale po 23 godine. Njih dve su se dobrovoljno odazvale pozivu i otišle u epicentar epidemije. U bolnici u Đakovici su zatekle samo neke preplašene pripravnice, svi ostali su se razbežali. Mesec dana nisu izlazile iz bolnice jer su pomagale bolesnima i na kraju preminule. Nakon toga, drugi su dobili odličja, pohvale, unapređenja, političari su napredovali, a naše dve koleginice tek da su pomenute. Sahranjene su tiho, anonimno, u predgrađima, čak je i robdina bila obaveštena tek posle dve nedelje. 2004. godine, ustanovljena je nagrada Dušica Spasić, kojom se pohvaljuje rad medicinskih sestara sa bolesnicima. Njih dve su jedine medicinske sestre kojima je podignuto spomen obeležje za koje ja znam - priča Stanojka.

U Stanojkinoj istoriji "Kosovka devojka" nije nikakva personifikacija verne supruge, ili otadžbine, ili neko od hiljadu svojatanja i tumačenja ove slike i mita, već personifikacija prve medicinske sestre u Srbiji, jer kako autorka navodi "ona nije išla samo da traži svog verenika, već je svakog ranjenika na kog je naišla umila vodom, pričestila vinom i založila hlebom". Kao prve "samarićanke", Stanojka navodi i različite vladarke iz srpske istorije i ističe njihovu ulogu. Ali, svakako najznačajniji podaci su oni o bolničarkama čije se imena provlače po nekom dokumentu, a koje su svojim radom zaslužile najviše prinaznje u ovoj oblasti, medalju "Florens Najtingejl" koju je dodeljivao Crveni Krst. Među njima su Anka Đurović, Ljubica Luković, Bosa Ranković i druge, kojima je ova nagrada uručena za doprinos u Prvom svetskom ratu.

Posebno mesto u ovoj istoriji zauzima i lik Nadežde Petrović, srpske slikarke ali i dobrovoljne bolničarke u Prvom, Drugom balkanskom i Prvom svetskom ratu. Ona je takođe jedna od bolničarki koja je izgubila život spašavajući druge, preminuvši od pegavog tifusa 1915.godine.

1550751392113-IMG_2668
"Male sive prepelice" - Osoblje Bolnice žena Škotske pred dolazak u Srbiju

Kao veoma važan fenomen koji je snažno uticao na razvoj sestrinstva u našim krajevima, Stanojka sve vreme u knjizi opisuje misije i značaj lekarki i medicinskih sestara iz inostranstva koje su došle u Srbiju. Među njima su Klara Štrucenger iz Švajcarske, Flora Sandens iz Engleske (bolničarka i oficirka srpske vojske za vreme Prvog svetskog rata), fenomenalna Elzi Ingels, Izabel Ros, i naravno Mis Njutn, pomenuta na početku.

- Sve ove žene su jako značajne ne samo za struku medicinskih sestara, već za celokupnu istoriju Srbije. Njihove misije su bile toliko humane i važne, to su prave herojke. U njihovim zapisima i knjigama u kojima opisuju boravak u Srbiji možemo da pročitamo i koliko su one bile ponosne na žene iz Srbije koje su se odazvale ovom pozivu i koliko su vredno i naporno radile. One su u tim zapisima stalno pozivale na to daa njihove uspehe i predanost treba ceniti - ističe autorka Istorije sestrinstva u Srbiji.

Ona mi priča kako su medicinske sestre tokom istorije menjale naziv svoje struke, od "nudilja" do "čuvarki zdravlja", i naglašava da jako važan deo njene knjige pripada istoriji obrazovanja ove profesije. Po Srbiji su pre prve zvanične škole, nicale takozvane "škole za čuvarice zdravlja", a prva velika "škola za nudilje" osnovana je 1921. na Zvezdari i bila je prva ustanova tog tipa na Balkanu. Škola je osnovana kako bi se što više naših devojaka edukovalo i zamenilo medicinske sestre iz inostranstva po njihovom odlasku iz zemlje. Prva direktorka škole bila je Engleskinja Mis Edit Njutn, učenica Florens Najtingejl. U početku, školovanje je trajalo dve i po godine. Za prijem kandidatkinje su morale da imaju završena najmanje četiri razreda gimnazije, da su zdrave i ʼsnažneʼ, da imaju lekarsko uverenje o zdravlju, položen prijemni ispit iz pismenih sastava i da nisu mlađe od 18 niti starije od 30 godina. Ova škola je radila sve do školske 1949/50. godine, kada se spojila sa Srednjom medicinskom školom iz Marulićeve ulice.

Posle Drugog svetskog rata osnivaju su brojne medicinske škole u većim gradovima u našoj zemlji, a 1952. godine otvorena je Viša škola za medicinske sestre Crvenog krsta Jugoslavije. Godine 1958. osnovana je Viša medicinska škola kao samostalna institucija; kasnije, 1973. godine, pripojena joj je Viša škola za medicinske sestre Crvenog krsta Jugoslavije.

1550751481134-IMG_2673
Iz knjige Istorija sestrinstva u Srbiji

Tokom čitanja ove knjige naišla sam na hiljadu i jednu priču o nekoj herojki sa plaštom medicinske sestre za koju nisam znala. Uz priložena svedočenja ljudi, fotografije, istorijske podatke, jasno se može iščitati značaj koji su ove žene imale kroz celu istoriju Srbije. Njihov trud, hrabrost i humanost su bili zaista herojski, jer je u pitanju istinsko spašavanje života. Razgovor sa Stanojkom simbolično sam završila pričom o bolničarkama NOB-a i narodnim herojkama: Mariji Bursać, Ravijojli Janković, Nadi Matić, Veri Miščević i Savki-Saši Javorinovoj i njihovim borbama.

- Na zidu stare Vojne bolnice u Beogradu stoje imena i prezimena poginulih lekara, ali nema imena nijedne bolničarke niti medicinske sestre. Zašto nije upisan bar taj opominjući broj od 691 anonimne bolničarke koje su bile borci tih partizanskih jedinica? Zašto tu nisu bar imena četiri poginulne bolničarke, Narodnih herojki Jugoslavije? I pitanje za naša udruženja i društva medicinskih sestara Srbije: Zašto su dozvolili da se ta tužna istorija nemara u odnosu na naš kadar nastavi? - piše Stanojka pri kraju svoje knjige.

Ni današnji tretman ove profesije ne svedoči o tome da nam je svest o važnosti ovog zanimanja u pitanju. Na hiljade najiskusnijih medicinskih sestara godišnje napušta Srbiju u potrazi za boljim uslovima. Tačnije njih pet od dvanaest. Odlazak medicinskih sestara i tehničara otežaće posao lekarima, koji bez tog osoblja praktično ne mogu da rade. A odliv preti da ugrozi i nove generacije koje neće imati od koga da uče.

Knjigu "Istorija sestrinstva u Srbiji" možete poručiti ovde.