Kako filtrirati prijateljske Fejsbuk recenzije filmova i serija

Već smo u više navrata pisali o svim oni razlozima zbog kojih Fejsbuk postaje jedno tužno i mračno mesto. Nekako, ne treba da čudi što je čak 44% mladih u Americi obirsalo Fejsbuk aplikaciju ili što se pitamo da li ta društvena mreža gubi svaki smisao. Što se mene lično tiče, on se bukvalno sveo na dve stvari, pod jedan: svi moji prijatelji pokušavaju da mi prodaju nešto – svoje događaje, svoju umetnost, svoje vreme, svoje rukotvorine, svoje umotvorine, svoje stavove. Pod dva: čini mi se da njuzfidovi postaju mesta na kojima se (kada se nešto ne prodaje) svesrdno ocenjuju i preporučuju filmovi i serije ili se ALARMIRA zajednica da se na njih NI SLUČAJNO ne troše minuti naših dragocenih života. (A da, tu je i širenje lažnih vesti i teorija zavera, ali i o tome je već pisano toliko toga.)

Ovo poslednje mi dođe prilično smešno (na tužan način) jer govori o vrhunskom obliku konzumerizma ka kome težimo. Naime, trenutno nam je dostupna tolika količina igrano-dokumentarnog serijskog i filmskog programa, na toliko različitih platformi i uređaja, da smo, kako bismo OPTIMALNO iskoristili svoje slobodno vreme (jer usput moramo da postignemo još brdo stvari da bismo u očima drugih bili uspešni) nesvesno okrenuli ljudima sa Fejsa za instant preporuku. A tamo je gomila oprečnih informacija jer jedni pljuju po stotom rimejku "Zvezda je rođena" dok ga drugi dižu u nebesa. Isto je sa Netfliksovim "Manijakom" ili "Oštrim predmetima" HBO-a.

Među svim tim "recenzijama", kada ljudi već ne idu na ozbiljne sajtove da čitaju ozbiljne kritike, već bismo da je sve instant i suštinski samo želimo da budemo deo nečega pa makar to bio i hajp od koga drugi profitiraju, retke su one „poštene“ preporuke, što se kaže ni po babu ni po stričevima. Mada, zašto bi ih i bilo, čiji je Fejs zid njegova su i pravila.

Zato se postaljva logično pitanje – kako na osnovu svega toga zaključiti da li je neki program baš onaj za nas, kad je toliko ljudi i toliko ćuti?

Pa zapravo, vrlo jednostavno. Kada me je u živom razgovoru, znate onom, oči u oči, kolega pitao za mišljenje o seriji "Tabu" rekla sam mu sledeće: "Jako dobar materijal ako te interesuje epoha koja je fascinantna, dramaturški je problematičan, međutim ako si sledbenik Toma Hardija, kao što sam ja, to ništa neće biti važno, pratićeš viziju njegovog lika (možda i Tomovu ličnu) i verovatno doći do prosvetljenja". "Pošteno", odgovorio je.

Sa druge strane kada me je drugarica pitala za seriju „Manijak“, preko telefonskog razgovora (shvatam koliko sam zastrašujuće konzervativna) rekla sam otprilike: "Hm, vidi, serija se dopada ljudima u zavisnosti od mentalnog problema od koga pate, ukoliko su zdravi obično su jako ljuti što su kliknuli plej, a ljuti su i ako neke svoje probleme ne žele da sagledaju ili misle da ih treba drugačije predstaviti. Mada, ti si vizuelna umetnica i na tom polju je serija prezabavna. Zapravo ona to samo treba i da bude, pa vidi, ako tražiš tako nešto onda kul, samo ne očekuj previše.“

Mislim da je iz ova dva primera prilično jasno kako treba filtrirati svesrdne preporuke ili upozorenja vaših fejs prijatelja. Razmislite šta je ono što vam treba kada se spremate za konzumaciju video sadržaja, a onda razmislite i iz kog ugla vam o određenom programu govori osoba koja za ili protiv nje agituje. Zapitajte se da li su u pitanju možda osobe kojima su Bredli Kuper i Lejdi Gaga dovoljni razlozi da neki film postoji? Ako jesu, strava, a onda se zapitajte da li je to slučaj sa vama.

Da li je ovakvo razmišljanje beskrajno površno i tužno? Da jeste, takva su i vremena u kojima živimo. Osim što smo na instagram fotografijama svi srećni. Ali to je neka druga priča.