Mešoviti brakovi na Kosovu: Život koji ti nešto da i nešto uzme

Ovo je istinita priča. Pre godinu dana kontaktirala me je školska drugarica iz osnovne škole. Moja radost i oduševljenje, što me je Gaga pronašla, već sledećeg trenutka pretvorilo se u tugu i osećaj nepravde. Tražila je da joj pomognem da pronađe grob svog oca. Svog oca - Albanca. Jer, želi da klekne na njegov grob i traži oproštaj.

Sećam se kao danas da sam danima nakon nastave, poslednja napuštala učionicu kako bih tajno iz prikrajka mogla da posmatram Gagu koja onako mala trči u zagrljaj jednom čoveku koji ju čvrsto primao u zagrljaj i zatim davao šećernu crvenu jabuku. A onda, nakon nekoliko meseci, prestao je da dolazi. Nikada je nisam pitala, ali sam nekako znala da je to njen otac. Znala sam i da joj je majka preminula kada je imala samo nekoliko godina i da je sada čuvaju baka i njena tetka. Govorili su da je siroče, ali ja sam znala da nije siroče, nego da iz nekog razloga više nema kontakt sa ocem. I sada, nakon skoro 50 godina, moja drugarica Gaga, koja nikada javno nije htela da kaže da ima oca, rešila je da traži na njegovom grobu oproštaj zato što je pod pritiskom porodice i kao odrasla osoba koja sama može da odlučuje, uporno odbijala bilo kakav kontakt sa njim, dok je bio živ, Rekla mi je da i svojoj, sada odrasloj deci, želi da kaže da je ona, po ocu, Albanka.

U ovoj tužnoj priči jedna je stvar dobra. Moja drugarica Gaga konačno je prihvatila svoj identitet. Sada može javno da kaže ko je i šta je.

Za razliku od Gage, živela sam u veoma skladnoj porodici i od malih nogu sam znala da je moja majka Srpkinja, a otac Albanac. Nisam imala problem identiteta, ali sam ipak puno puta postavljala pitanje: "Ko sam ja, zapravo"? Ne ko sam ja u mojoj porodici, nego ko sam u školi, ko sam ja u društvu, kasnije na poslu. Kada sam se zaposlila kao veoma talentovana novinarka, početkom 80-tih, jedan urednik mi je doslovno rekao: "Uzela si hleb jednom Srbinu". Jedino što sam uspela u tom trenutku da kažem je "A šta ja sada da radim. Gde, po tebi, ja mogu da radim, a da nekoga ne ugrozim?!" Imala sam samo 19 godina.

Problem identiteta nema ni moja drugarica i koleginica Zulfija Jakupi. Ona i njena sestra rodile su se u Beogradu. Nakon deset godina, rodio se i brat. Onda su 1985. godine njeni roditelji, majka iz unutrašnjosti Srbije i otac iz Podujeva rešili da se "vrate" na Kosovo, u Prištinu. Kaže da uvek kada upozna nekoga, ima potrebu da kaže: "Znate, moj otac je Albanac, a majka Srpkinja!". Objasnila mi je da se baš tako i oseća, ni više Albanka, ni manje Srpkinja .

- Meni je veoma bitno da to kažem kako bi ljudi znali sa kim imaju posla. Sa svojih 50 godina ne želim da slušam neke priče koje više neću da slušam, odnosno želim da ti ljudi odmah imaju neku barijeru, da znaju šta predamnom mogu da govore, pošto mi je otac Albanac, a majka Srpkinja.

Ipak, pitala sam je kako se upisala na poslednjem popisu stanovništva, pošto više ne postoji kategorija "jugosloven". Par sekundi tišine. "Da. Upisala sam se kao Albanka!". Smeh. "Pa da", kažem ja. "Ne ide nekako ime Zulfija, pa Srpkinja". Zulfija i njena sestra su iz Beograda došle u Prištinu kao srednjoškolke i nisu znale ni jednu reč albanskog jezika. Njihov deset godina mlađi brat pohađao je školu na albanskom. U stvari Zulfija kaže da nije problem u tome na kojem se jeziku pohađala nastava, nego činjenica da su ona i sestra završile školu u srpskom, a brat u albanskom DUHU.

- On se oseća isključivo kao Albanac. Pominje da mu je majka Srpskinja samo kada mora - kaže Zulfija, koja za to krivi svoje roditelje, koji, kako kaže, nisu razmišljali o posledicama različitog vaspitanja i obrazovanja svoje dece.

Da, na Kosovu je bilo nekoliko mešovitih bračnih parova koje lično poznajem, koji su smatrali da je sasvim u redu da im se jedno dete školuje na srpskom, a drugo na albanskom nastavnom jeziku. Ili da jednom detetu daju isključivo albansko, a drugom detetu srpsko ime. Motivi su, naravno za takve odluke bili različiti, ali kao glavni motiv, sociolog Anton Berišaj, vidi u „komunističkoj ideologiji koja je počivala na vrednostima bratstva i jedinstva, bez nekih etničkih (proglašenih ili obelodanjenih) ili verskih razlika“.

Kosovo je uvek bilo specifično po mnogo čemu. Ako si, na primer, želeo/la da postigneš više u karijeri ili da te neko smatra ravnopravnim u svom društvu, poznavanje „drugog“ jezika bilo je od velikog značaja. U srcu Prištine, gde sam i ja odrasla, gotovo sva gradska deca znala su nekoliko jezika: albanski, srpski, turski, romski, ili barem uobičajene fraze. Moja sestra je naučila albanski jezik, igrajući se sa decom na ulici. Ja sam albanski počela da učim i govorim tek nakon 1999. godine. Moj otac, koji je više putovao po svetu, kako je to nalagala priroda njegovog posla, nego što bio kod kuće, nikada nije smatrao da moramo da naučimo albanski jezik samo zato što je on Albanac. Smatrao je da je sasvim u redu da budemo dobre učenice i budemo primerna deca, deca koja ne prave probleme. Ipak, neznanje albanskog jezika, s jedne strane, stvaralo je veliku distancu između mene i mojih poznanika Albanaca. Ali su distancu veoma čvrsto držali i moji prijatelji Srbi. Jednostavno, nismo isti, razlikujemo se, jel?! Moja sestra nije imala taj problem. Bila je omiljena u društvu. Danas je udata za Srbina i ima troje dece.

Početkom '90. godina, kada se dogodio Gazimestan, moj komšija Slovenac, po ocu, promenio je ime. Pitala sam ga tada - šta ti bi? "Pa i ja moram sa nekim da se družim, negde da budem!", glasio je njegov odgovor. Nakon 1999. godine, nekoliko mojih poznanika koji su ostali u Prištini, ali i koji su tada napustili Prištinu, takođe su rešili da promene svoje ime. Nisam pitala zbog čega, jer sam odgovor dobila deset godina ranije.

Sedim u jednom poznatom kafeu u centru Prištine sa mojom drugaricom Dianom. Kroz priču konstatujemo da smo se poslednji put videle pre tri godine. U međuvremenu se svašta izdešavalo, ostala je bez oba roditelja, oca Albanca i majke Srpkinje. Njen brat, koji danas živi u Nišu, bio je oženjen sa Srpkinjom sa Kosova, ali se razveo tokom '90. godina, početkom velike političke krize na Kosovu. Sada planira brak sa svojom prvom devojkom, Bošnjakinjom iz Sarajeva. Diana je udata za Bošnjaka, po ocu, a majka mu je Albanka. Danas živi u srećnom braku. Međutim, kaže da nije uvek bilo tako i da je prolazila kroz razne životne etape i probleme. Ipak, 90-te godine bile su godine odluke. Odluka da se javno opredeli ko je i šta je, u međuvremenu je naučila i albanski jezik. Kaže da je zbog toga, zbog njene "odluke" izgubila mnogo drugarica sa kojima je išla u školu i da joj je žao.

- To je ipak bila njihova odluka, ne moja - kaže Diana.

Razmišljam o Zulfiji, čija je majka teško bolesna, a koja nije izrazila želju na kojem groblju želi da bude sahranjena. Pitam Dianu gde su sahranjeni njeni roditelji.

- Otac na muslimanskom, a majka na pravoslavnom groblju.

Takozvano "Kosovsko proleće" dešavalo se svakih desetak godina, izuzev onih "zlatnih" '70, kada je Kosovo dobilo autonomni status, kada je otvoren Univerzitet, kada je imalo glas u Saveznoj skupštini i Vladi, kada je počeo obrazovni i kulturni procvat. Tada, a i tokom narednih par decenija, kružile su glasine da su samo političari Albanci, koji potiču iz mešovitih brakova ili su zasnovali mešoviti brak, mogli da budu na čelu tadašnjih kosovskih, autonomnih institucija. A i činjenica je bila da je u proseku svaki drugi ili treći političar bio u takvoj zajednici.

Anton Berišaj kaže da je to bio period dokazivanja odanosti Komunističkoj partiji, koje je dosezalo i do mešovitih brakova.

- Na taj način se (kao) dokazivala neopterećenost prema svima koji nisu iste verske ili etničke pripadnosti. Političari koji su izgradili svoju karijeru, trebali su biti model za sve druge. Normalno, emocije prevladavaju u normalnom životu i traženju partnera, ali da nije bilo i sitnih piljarskih proračuna i u ovoj sferi zivota, ne mogu tvrditi. Pojedini, koji su imali nekih većih ambicija (isključivo od strane Albanaca), da izgrade neku karijeru, igrali su na tu kartu. Ovo potvrđuje i činjenica da obratnih slučajeva nije bilo (ili su simbolični). Partija i vlast je bila Jugo-srpska te je dodvorivanje politici bio izazov Albanaca, a ne Srba - objašnjava Berishaj.

Ipak, ispod blistave glazure "bratstva i jedinstva", prevladavale su predrasude kod onih "čistokrvnih" Srba i s druge strane Albanaca, koji su "patili" od kompleksa niže vrednosti. Ja sam živela u dva sveta. Jednom ispod zaštitnog "staklenog zvona" mojih divnih roditelja i drugom svetu, nekom meni tada zbunjujućem, čim pređem vrata moga stana. U "staklenom zvonu" sve je bilo savršeno. Slavila sam i pravoslavni i katolički Božić i Uskrs. I jela baklave mojih prvih komšija, za Bajram. U ovom drugom svetu, naučila sam kako da budem oprezna, da pokušam da razumem zbog čega je nekome važno ko je ili šta je. A život je tako kratak.

Odlazim u Prizren da se upoznam sa Dankom, pukovnikovom ćerkom. Njen otac Stanimir Vuletić, dobio prekomandu u Prizren i došao sa porodicom krajem 60-tih godina iz Niša. Danka koja je tada tek napunila 19 godina fatalno se zaljubila u svog supruga Nadžiju, tada nastavnika fizičkog vaspitanja, mladog, naočitog Albanca. Kada njena porodica nije prihvatila ovu vezu dvoje mladih, njen budući suprug je rešio da je "ugrabi". Otac koji je čuo da će mu "ugrabiti" ćerku, naredio je policiji da opkoli ceo Prizren. Ali, ova mu taktika nije uspela. Te noći Danka je provela prvu noć u kući svog budućeg životnog saputnika. Nadžije. Nakon dva meseca njen muž je tražio razgovor sa njenim ocem: "Ti, možeš unutra, a ti, (obratio se otac meni), ti ne možeš da pređeš ovaj prag".

Sa osmehom na licu i živim očima Danka se kao danas seća ove rečenice, a ponovila ju je nekoliko puta. Pitam je zbog čega je tako reagovao njen otac. Ona kaže da je otac hteo da kaže da je njen muž čovek, a ona nije, jer nije poslušala porodicu. Nakon dva meseca, otac se pomirio sa "sudbinom". Pitam je da li je obeležavala svoje praznike.

- Da, za Bajram ja sam sve spremala i za Ramazan, a ne, nisam farbala jaja.

Upada u priču Nadži. Kaže da Danka nije farbala jaja, ali da je on za svaki pravoslavni praznik putovao u Niš i čestitao njenim roditeljima i užoj i široj rodbini.

- Primali su me me bolje nego nju, kao sina - kaže on.

Pitam je da se sada vrati u ono vreme, da li bi opet izabrala istog životnog saputnika. Bez razmišljanja odgovora da tu nema dileme. Danka ima dve ćerke koje žive u Americi i sina koji je oženjen u Prištini. Insistira da ih je ona vaspitavala i dala imena - albanska. Sa malim ustručavanjem je pitam da li je razmišljala sutra gde će biti sahranjena.

- A, to je jasno, u Nišu, na pravoslavnom groblju - kaže. A muž? “On će ovde”.

Tokom bombardovanja, Danka i njen suprug bili su svo vreme u Prizrenu. Muža su srpske snage odvele u kolonu za Albaniju, ali Danka ga je spasila. Otišla je u policiju i pošto su pogledali spisak rekli "Pa, on nije na spisku". Vraćen je kući. A onda su došli neki drugi. "Da li ste vi Danka imali problema", pitam je.

- Ja nisam. Ja znam i turski i albanski jezik perfektno. Kada moj muž nije bio tu upalo je nekoliko vojnika OVK u kuću. Rekla sam im da je moj muž Albanac. Oni su se nasmejali i rekli, da znaju i da su samo hteli da vide da li je sve u redu sa profesorom.

Do pre nekoliko godina, radila je u Kancelariji zajednice u opštini Prizren. Danka i njen muž su pokrenuli proces pridruživanja porodici i planiraju da ostatak života provedu u Americi. Do poslednjeg dana života, a onda, kažu, nazad.

Posebno zadovoljstvo mi je predstavljao susret sa Marijom, pedesetsedmogodišnjom zadrankom koja skoro 30 godina živi u (Kosovskoj) Kamenici, opštini koja se graniči sa Srbijom. Supruga Albanca, Seljami Dermaku, upoznala je u Švajcarskoj, kada je kao devojka otišla trbuhom za kruhom. Ona i mladić, koji je svakodnevno kupovao u prodavnici u kojoj je radila, zaljubili su se i nakon godinu dana krenuli put Kamenice. Venčali su se i izrodili troje dece. Seljami je i dalje sezonski radio u Švajcarskoj, ona je išla uvek kada je mogla kod njega i zajedno su se vraćali i gradili kuću. Suprug joj je u međuvremenu preminuo, deca su zasnovala porodice, ovde na Kosovu, a ona živi sama u kući. Doduše društvo joj pravi jetrva Jelena iz Varaždina, koja je svog muža upoznala u Nemačkoj. Obe su udovice, žive same, ali ne misle da se vrate u Hrvatsku. Ovde su im deca i unuci. Marijini roditelji se nisu protivili braku sa Albancem sa Kosova, a nije im smetalo ni to što je on muslimanske veroispovesti. Marija odlično govori albanski jezik i kaže da ona nikada nije imala bilo kakvih problema. Pitam je da li ipak može da se seti nekih neprijatnih situacija?

- Samo jednom, kada su uhapsili mog muža. Sedeo je sa društvom u kafani i upala je policija i uhapsila je sve. Proveo je šest meseci u zatvoru. Išla sam svakoga dana u Gnjilane. I onda su ga pustili.

Bilo je to '90. godina. Rešila sam i Mariju da pitam da li je obeležavala Božić ili Uskrs. Nešto tišim glasom kaže da nije. Pitam je zašto, jel joj je to neko branio.

- Ne, niko mi nije branio, ali nisam imala za koga, moji su živeli daleko. Ali ja sam uvek spremala za Ramazan i Bajram.

Na vrh jezika lebdelo je moje sledeće pitanje “A vaša deca?” Ali to pitanje nisam postavila…”A jel znate gde ćete biti sahranjeni? Pitam i kucam tri puta u drvo, dodajući ne daj Bože, živećete vi još dugo.

- A, to je rešeno. Ovde, pored mog muža. Podigli smo zajednički spomenik. I za mene, samo nema još ime i godina - odgovora opuštenije Marija.

Na Kosovu ne postoji ni statistika ni studija o mešovitim brakovima na Kosovu. Ovom se pojavom niko do sada nije bavio i niko ne zna da objasni zbog čega. Niko se nije bavio ni analizom šta se desilo ili se dešava sa decom koja su rođena u takvim brakovima.

Anton Berišaj kaže da integracija dece iz mešovitih brakova, ne samo na Kosovu već i šire u region, nije bila nikada laka.

- Zavisi šta se nudi deci: prihvatanje modela vaspitanja i integracije u sredine koja je apsolutno dominirana od Albanaca (shodno strukturi stanovnistva), ili se pak ide na model očuvanja osobenosti porekla. Ova dva modela i mogu zajednički – onako kako smo mi nekada u bivšoj nam Jugi prihvatili. Ipak, svedoci smo da nije bilo uvek i kod svih tako. Odgovornost za integraciju i socijalizaciju snose društvo, roditelji, predškolske i školske ustanove, mediji, ali i politika. Ukoliko se još uvek crpi doza patriotizma mržnjom prema svima koji su drugačiji od mene, veruju u nešto u šta ja ne verujem, streme vrednosti koje ja odbacujem itd., teško da možemo govoriti o društvu koje stvara preduslove za integraciju i socijalizaciju – ne samo dece iz mešovitih brakova, već svih nas - kaže Berishaj.

Kaže mi jedan prijatelj da je u opštini Priština radio "zvanični fotograf" koji je snimao venčanja. Nakon nekoliko dana uspevam da ga kontaktiram. Na zakazani razgovor dolazi sa svojom suprugom. Saznajem da je ona iz Đakovice i da je iz mešovitog albansko- bošnjačkog braka. A njen suprug je Turčin. Agron Sylejmani, koji je do 1999. godine imao fotografsku radnju - “Foto Ago”, baš u blizini opštine. Objašnjava da nije bio "zvanični fotograf", ali da je jedini u gradu imao dozvolu opštine da fotografiše venčanja. Pitam ga jel zna koliko je do sada venčanja slikao?

- Ma million - odgovara uz osmeh. I seća se raznih situacija. Kada su se venčavali uz svatove i kada su se venčavali mladi parovi samo uz svedoke.

- Ili samo brat dođe, i niko više.

Šta je video kroz "treće oko". Jel je znao kada su se venčavali dvoje iz različitih zajednica.

- Da, sećam se, bilo je takvih brakova, dosta njih, ali sve je prošlo dobro. Bilo je nekoliko puta problema kada žena hoće da zadrži i svoje prezime, pa odlože venčanje, ali dođu sledeće nedelje. I žena onda uzme samo prezime muža.

Pitam ga jel čuo nedavno da je zasnovan neki srpsko – albanski brak.

- Ne, nisam čuo, jesam za ove druge, ali ne za Srbe i Albance.

Politička zbivanja '90. godina uticala su da se srpska i albanska zajednica udalje, pre svega fizički.

- Srbi na Kosovu su koncentrisani i pojedinim opštinama i nema nekih većih kontakata sa svojim "susedima", Albancima. Ako škole, koledži i univerziteti nisu zajednički, mala je mogućnost kontakata i stvaranja emotivnih veza koje bi mogle biti krunisane brakom. Ostavimo po strani činjenicu da je doza netrpeljivosti do nivoa neprijateljstva nastavila da raste, tenzije su svakodnevne od strane političara. Ni jedna strana nije poradila – ne samo dovoljno, već makar malo, da se dve decenije nakon sukoba krene sa zajednickim životom u istom prostoru - objašnjava atmosferu, koja danas vlada među ove dve najveće etničke zajednice, sociolog Anton Berishaj.

'90. godina, samo u Prištini bilo je više slučajeva raspada mešovitih, srpsko - albanskih brakova. Ali, bilo je puno više onih koji su opstali. Dok sam istraživala temu o mešovitim brakovima, došla sam do iznenađujućeg zaključka da I dalje "pola Prištine živi u mešovitim brakovima". U stvari, kao i ranije, oni ne insistiraju na tome. Ostavljaju da drugi sami odrede šta su i ko su oni.

Moji su me roditelji uvek učili da je važno da je neko čovek, a da nije važno ko je i šta je. Ni danas nisam baš sigurna da je to baš tačno. Možda to važi za one “čistokrvne”, ali nije pravilo i za nas koji potičemo ili živimo u mešovitom braku. Iskustvo je najbolji kantar.

Dugo su me nazivali ne imenom nego “onaj hibrid”, ali se sa zadovoljstvom sećam i predrasuda koje mogu da budu I lepe. “Ona je mešanka, a oni su lepi i pametni!”.

Ali, što bi rekla moja drugarica Zulfija: “Život ti uvek nešto da iIi nešto uzme”.