Šestoro ljudi nam otkriva šta najviše voli u vezi sa svojim transrodnim identitetom

Institut Vilijams sa UCLA-a procenjuje da u Sjedinjenim Državama živi 1,4 miliona odraslih transrodnih osoba. Mlade odrasle osobe su takođe sklonije od drugih da se identifikuju kao trans*: “Među odraslima uzrasta između 18 i 24 godine, 0,7 odsto izjašnjava se kao transrodno; među odraslima uzrasta između 25 i 64 godine, 0,6% odsto; a među odraslima uzrasta od 65 godina i starijih, 0,5 odsto izjašnjava se kao transrodno.”

Očigledno je mlađa generacija sve opuštenija povodom izražavanja i istraživanja svog rodnog identiteta. Pitali smo šestoro ljudi šta im se najviše sviđa u vezi s tim što su transrodni. Evo šta su oni rekli. Njihovi odgovori su sažeti i redigovani.

Najbolji deo to je što sam, posle čitavog života preispitivanja, konačno pronašao reči kojima ću artikulisati ko i šta sam bez oklevanja ili samoprezira. Najbolji deo je pretvaranje sredstava koja su me povređivala u alatke otpora. Moja brada, na primer!! Pogledam sebe i gotovo da ne mogu da verujem da je godinama ova uglavnom bezazlena hormonska stvar koju sam svakodnevno skrivao i brijao postala izvor mog ponosa. Moglo bi se reći da mi se posrećilo?

Prihvatanje sopstvenog identiteta deluje kao oslobođenje: sada znam da nisam rođen da bi mi se drugi podsmevali, da su moje emocije jednako validne kao i bilo čije druge, da nisam izrod već deo nečega. Iako je naizgled nepovezano, čak je i moj posao postao sredstvo uz čiju pomoć istražujem osobu u koju sam se pretvorio, a to je samo po sebi jedan dinamički oblik terapije.

U poslednje vreme dobio sam priliku da budem deo nekoliko obojenih kvir zajednica i ne mogu dovoljno da naglasim koliko je važno osećati se kao da pripadate negde. Pronađite svoju zajednicu! Bilo preko prijatelja ili neke organizacije, vi zaslužujete svu podršku koja vam je potrebna.

Najbolji deo kada je reč o tome što sam konačno u mogućnosti da živim autentično jeste osećaj unutrašnjeg mira i činjenica da su moji odnosi sa ljudima sada iskreniji. Nekada mi je bilo jako važno šta drugi misle o meni, a konačno sam dospela u fazu života u kojoj cenim sebe i znam da je jedino mišljenje koje je bitno moje. Mislim da je pozitivni posredni rezultat kad si transrodna ili nebinarna osoba to što ne mariš šta društvo misli o tebi, a to je jedan jako oslobađajući osećaj.

Nikad nisam mislila da ću se naći tu gde sam danas i da ću živeti otvoreno i autentično kao transrodna žena koja služi u vazduhoplovstvu Sjedinjenih Država. Kad sam počela da pravim prve male korake deklarišući se kao pripadnica LGBTQ+ zajednice, osećaj slobodnog i otvorenog života u vezi sa mojim identitetom toliko me je oživeo da su moji mali koraci lako prerasli u krupne skokove. Iako znam da ima još mnogo toga da se uradi, mislim da to govori mnogo o napretku koji smo ostvarili u društvu i koliko je tehnologija bila zaslužna za dobrobit naše zajednice.

Kad sam konačno prihvatila sebe kao trans* osobu, bilo je to veoma slično onome kad sam prihvatila sebe kao kvir osobu: više nisam morala da posvećujem toliko vremena i energije tome da budem neko ko nisam i nikad neću ni biti. Nekad sam se brinula o načinu na koji sam nosila svoju kurirsku torbu, plašeći se da će ljudi misliti da je to ženska torba. I to bi onda za sve bio znak da sam u tajnosti trans*. Bila je to jako smešna stvar da bi se čovek brinuo oko nje i bio je to jedan od benignijih načina na koji sam konstantno cenzurisala samu sebe.

Sloboda da čovek bude ono što jeste, konačno i potpuno, jedan je predivan osećaj.

Započela sam tranziciju sa 36 godina i volela bih da sam mogla da nađem hrabrosti i prihvatim sebe tako da to započnem ranije. Nije bilo ničega što sam mogla da uradim kao žena u dvadesetim što ne mogu sada, ali provela sam isuviše vremena mrzeći samu sebe. Provela sam decenije cenzurišući sebe umesto da sam samo bila ono ko sam zaista.

Trudim se da svaki dan učinim mlađu, nedeklarisanu verziju sebe ponosnom. Bilo je mnogo prepreka (anksioznost, osećaj krivice, unutrašnja transfobija) koje su otežavale da postanem ono što sam danas. Često razmišljam o tome šta bi mladi Koner rekao da može da vidi koliko sam danas vidljiv kao kvir trans lik. Jasnije sagledavam širu sliku i koliko sam zapravo otporan. Razmišljanje o budućnosti omogućava mi da vidim da ću i nastaviti da budem otporan. U ovom trenutku možda nisam u poziciji da prođem kroz tranziciju ili se podvrgnem vrhunskoj operaciji, ali jednog dana će se to desiti.

Volim što to što sam transrodna osoba doživljavam kao supermoć. Ne dozvoljavam nikome da iskoristi moj identitet protiv mene. I šta onda? Ja sam trans. Moja omiljena boja je purpurna, volim lenjivce, imam ADHD i Goldenharov sindrom. To što sam trans me ne definiše, ali sasvim sigurno igra veliku ulogu u stvaranju drage, umetničke, živahne i brižne dušice kao što sam ja.

It’s OK to want gender. If you spend any time on trans Tumblr or in the woker precincts of social media, you’re likely to have encountered the idea that gender has to be dismantled, ended, canceled, transcended, and that’s it's ethically incumbent upon you, as a queer or trans person, to bring this about through your personal behavior. Ignore this. It is dumb.

I didn’t transition to “be” a girl; I transitioned because I wanted all the cool shit girls were getting that I wasn’t—like the girls’ sleepover, which in my mind was this exciting, intimate, erotic affair that involved lots of secrets and touching. Sometimes very well-meaning cis women tell me, “Well, those sleepovers weren’t all they were cracked up to be,” and I say, “You’re missing the point: I don’t want the thing you think I think you had but which you actually didn’t have, I want the way in which you didn’t have it."

When you spend most of your life not fully knowing or even understanding your identity, when you finally do it’s like a breath of fresh air. The best part is that I get to wake up everyday and look in the mirror and see what I’ve always seen myself as.

For me, as a trans man, it’s relatively easy to move through the world as just male without people questioning what my gender is. I would say always make sure your in a safe space with people who are supportive and positive. One of the ways I stay so positive is by keeping positive people around me. We all have our rough days but you have to remind yourself that you get what you put out into the world.

Sign up for our newsletter to get the best of VICE delivered to your inbox daily.

Follow Anna Goldfarb on Twitter.

This article originally appeared on VICE US.