Ljudi nam pričaju svoje najluđe priče sa putovanja

„Nadam se da ti neće smetati da malo skrenem s puta“, je poslednja stvar koju želiš da čuješ kada si nekoga ustopirao.

|
maj 27 2018, 6:00am

Fotografija sa VICE Does America

Viktorijin dan - praznik kojim se obeležava rođendan kraljice Viktorije - znači da neki od nas već optimistično trpaju kupaće gaće i kostime u rančeve, pune rezervoare benzinom, i zaboravljaju da su komarci još uvek akutelna pojava.

Ali dok će neki od nas uživati na otvorenom putu, u plavetnilu neba, hladnom pivu, i osećati se kao da su konačno shvatili kantri muziku, drugi neće proći tako lako. Jer krenuti na put nepripremljen, a onda zavisiti od ljubaznosti neznanaca, može da izgleda kao kada uskočiš u ring sa gomilom divljih životinja; možda ćeš se provesti kao nikada u životu, sa nekim novim i netipičnim prijateljima, ili ćeš možda nagrabusiti u saradnji prirode i društva, dok odrasli ovog sveta klimaju glavom i govore, „Rekao sam ti“.

Kada je VICE zatražio od ljudi da nam ispričaju svoje najluđe priče s puta, nismo bili baš iznenađeni time što stvarnost na putu može da bude mnogo čudnija i nenormalnija od (pomalo glupave) metafore od malo pre. Na primer, možda ćeš se sprijateljiti sa patološkim lažovom i završiti u zatvoru, možda će te neko na prevaru naterati da mu prodaš svoje vozilo za jedan dolar, ili se suočiti sa pograničnim policajcem čeličnog pogleda pod imenom Gomez, koji se neće smiriti dok ne istera pravdu nad nekim klincem koji duva i nada se da će stići na neki muzički festival.

Rečima Keri Bredšo, koje nemaju nikakve veze sa ovim člankom, ali itekako imaju veze sa životom: „Toliko mnogo puteva. Toliko mnogo skretanja s puta. Toliko mnogo izbora. Toliko mnogo grešaka“.

Rasti, 33

Imao sam 18 godina i radio sam u Sanšajn Vilidžu. Radio sam u kuhinji sa tim tipom, Ejsom, koji je stalno pričao o tome koliko je bogat, i pričao da je direktor neke kompanije za koju nikada nisam čuo. Rekao je da uzeo malo slobodnog vremena da bi radio kao kuvar, zato što je to manje stresno, i pretpostavljam da je želeo bolje da me upozna, jer je preselio sve svoje stvari u moju sobu i počeli smo da živimo zajedno. A onda je Ejs saznao da ja imam kola, i rekao da bi trebalo da se odvezemo u Banf i da obiđemo neke pabove. Kada smo stigli tamo, počeo je da kupuje na tone pića – stvarno se razbacivao parama – pa sam počeo da verujem da zapravo i jeste bogat. Kada su se barovi zatvorili, insistirao je da odemo na spontani put u Kalgari, zato što je bio gladan, a Kalgari ima restoran Denis. Moje sećanje se u tom trenutku uglavnom prekida.

Sledeće čega se sećam je da sam otvorio oči, ugledao čeličnu WC šolju i Ejsa kako piša u nju. On je rekao, „Ćao, druže“, a ja sam ga pitao, „Gde smo“. Odgovorio mi je, „U zatvoru smo“, a onda mi je rekao da smo imali gadan saobraćajni udes i da sam ja vozio – što ne verujem da je bilo tačno, jer nisam imao ni svoju vozačku dozvolu sa sobom. Onda se spustio na pod, zgrabio me i rekao mi, „Slušaj ovde ima kamera i mikrofona, pa pazi šta ćeš da kažeš, ali ja sam sinoć rekao pandurima da smo upoznali dva tipa iz Montreala, koji se zovu Hugo i Maksimilijan. Oni su želeli da odu u Kalgari, a pošto su njima trebala kola, a nama trezan vozač, udružili smo se. Ali na putu smo naleteli na santu leda i prevrnuli se. A onda su Maksimilijan i Hugo pobegli“. A onda mi je rekao da smo, da bismo potkrepili tu priču, nas dvojica istrčali iz kola i trčali po šumi da bismo napravili otiske, da bi Maksov i Hugov beg bio uverljiv. Rekao je, „Samo reci pandurima da se ničega ne sećaš, osim da smo pokupili ta dva tipa, i da nijedan od nas nije vozio. Sada će da dođu i da nas razdvoje, ali ne daj da te slome, jer ja neću“.

Nijedan od nas se nije slomio. Sumnjali su da sam ja vozio, i rekli su mi da će uzeti otiske prstiju s volana radi dokaza, ali do tada sam ja već bio malo popizdeo, zato što sam stvarno mislio da nisam vozio. Rekao sam im da će naravno naći moje otiske na volanu, zato što su kola moja. Stalno su govorili, „Mi mislimo da si ti vozio, a ako nam ne kažeš istinu, dugo vremena ćeš provesti ovde“. Ja sam rekao nešto u smislu, „Nadam se da za ručak imate hamburgere, zato što sam gladan“. Onda je jedan od njih lupio šakom o sto, izgurao me na ulicu i pustio me. Ejs je već bio napolju i pušio cigaretu, čekajući me. Otišli smo da operemo odeću, zato što je tokom nesreće pukla šoferšajbna, i gomila blata i prljavštine su uleteli u kola. Sedeli smo ispred perionice veša, i onda mi je on ispričao „istinitu priču“, a to je bilo da sam ja vozio dok je pesma „Geto superstar“ svirala na radiju u kolima. Kada se pesma završila, navodno sam povikao, „još jednom“, i tresnuo dugme za nazad, i tada smo udarili u led i otkotrljali se u jarak. Takođe tvrdi da me je spasio, tako što me je izvukao iz kola, pre nego što smo otrčali u šumu da izlažiramo Hugov i Maksimilijanov beg.

Najčudniji je bio način na koji smo otišli. On mi je rekao, „Čoveče, ova nesreća me je naterala da shvatim da imam devojku i dobar posao, pa ću jednostavno da odem kući“. Ja sam mu rekao, „Znači, nećeš da odeš da završiš radnu nedelju i uzmeš stvoje stvari“? On je rekao, „Ne, idem“. I tako sam otišao s njim da kupi kartu za autobus, i on je otišao.

Nakon par dana otkako sam se vratio na posao, rešio sam da vidim šta je ostavio za sobom. Imao je kesu za đubre punu stvari, i u njoj čak i nije bilo bog zna čega – samo nekih uvrnutih jednodelnih kombinezona, perika, naočari za sunce, pištolj-igračka koji je izgledao neverovatno stvarno, i ruski pasoš u koji je nalepio svoju sliku. Nikada više nisam čuo ništa o njemu.

Nađa, 26

Neko vreme sam radila na pola puta između dva grada, pa sam provela dva leta putujući. Prvog leta, bila sam u Edmontonu, i učestovala u jednoj veoma glupoj saobraćajnoj nesreći. Skretala sam levo na zeleno svetlo, ali kola s druge strane raskrsnice su iznenada ubrzala i udarila u suvozačeva vrata mojih kola. Nije bilo fizičkih oštećenja, osim što je auto počeo da ispušta čudne zvuke. Imala sam oko 20 godina, i odvezla sam kola kod mehaničara. On je rekao, „Ne, apsoluno ne mogu da ih popravim. Ova kola su isuviše nebezbedna za vožnju, i ne mogu da dozvolim da napustiš imanje u njima. Možeš ili da platiš šlep-službu da ti odvuče kola, ili da mi ih prodaš za jedan dolar“. Ja sam odlepila, jer sam pomislila da će zvati pandure ako odem odatle u tim kolima, a nisam želela da plaćam šlep-službu. I tako sam mu prodala kola za dolar.

Na kraju sam se u Vankuver vratila autobusom, ali kada sam stigla kući, shvatila sam da sam u kolima ostavila radio koji uopšte nije bio jeftin. Kada sam pozvala mehaničara, on mi je rekao, „Pa, kola su sada u radionici, i tek sutra mogu da dođem do njih“. Tako da mi je taj seronja na prevaru uzeo kola za jedan dolar

Bred, 27

Kada sam bio tinejdžer, moj drug i ja smo otišli na dvomesečno proputovanje po Kanadi. Rešili smo da stopiramo. Drugog dana smo se nalazili odmah izvan Lojdminstera, u Alberti, i stajali na pljusku. Onda se oko 30 metara niz put zaustavio jedan kamionet i ablendovao nam. Otišli smo do njega, i unutra se nalazio stariji čovek kome je nemoguće bilo odrediti godine – znaš, mogao je da ima od 50 do 80 godina, bio je sav izboran. Držao je ruke na kožnom volanu, na očima je imao ogromne naočari za sunce, i zurio je pravo napred. Otvorio je suvozački prozor, i ne gledajući nas promrljao: „Obično ne stajem stoperima, ali vi momci ste izgledali toliko jadno da sam rešio da prekršim sopstveno pravilo“.

I tako sam ja uskočio napred, moj drug pozadi, i čovek je nastavio da vozi dalje. Nije ništa govorio, samo je vozio u tišini. Postajao sam sve nervozniji, a nisam razumeo zašto, sve dok nisam shvatio da je radio u ovom veoma skupom kamionetu bio podešen na praznu frekvenciju, na mrtav kanal. Slušali smo samo statički šum dok smo se vozili kroz oluju. I baš kada sam počeo pomalo da odlepljujem, on je sišao na neasfaltirani put koji vodi usred šume. „Rekao je, nadam se da vam neće smetati ako malo skrenem s puta“ – ponovo, potpuno monotonim glasom, i bez kontakta očima. Ja sam pomislio, Pa, ovo je početak kraja.

Desetak minuta je vozio kroz sve mračniju šumu, dok nismo izašli na čistinu. A na sred čistine se nalazila stara, propala, bela, napuštena crkva. Zastori su visili sa prozora, a fasada verovatno nije bila okrečena četrdesetak godina. Pomislio sam, Ovo mu je mesto za ubijanje. Ovde obavlja svoj posao.

Stao je ispred crkve, skinuo ruke s volana i, i dalje gledajući ispred sebe, rekao, „Ponekad volim da dam dobrovoljni prilog“. Onda je izašao i vozila, otišao na kraj kamioneta i izvadio četiri ogromne kese za đubre za koje sam bio siguran da sadrže delove tela. Odšetao je do ulaza crkve, otvorio vrata, i bacio sve to unutra. Čitavo vreme, moj drug i ja smo se zagledali, razmišljajući: Kako da se izvučemo iz ovoga?

A onda se iznenada vratio u kamionet, okrenuo ga, i odvezao nas nazad na put. Vozili smo se u tišini nekih 15 mnuta, pre nego što smo stigli na vrh brda u blizini Severnog Betlforda. A onda je rekao, „Mislim da sam vas za danas dovoljno provozao“, a mi smo izleteli iz kamioneta što smo brže mogli, zaboravivši čak i kabanice.

Tajler, 25

Moj drug i ja smo krenuli na planinsku vožnju biciklima, iz čista mira. Nsmo čak imali ni alat, ni pribor za krpljenje guma, niti bilo šta slično. Negde osmog dana, mom drugu je pukla guma, i bukvalno smo morali da je zakrpimo flasterom – zalepili smo osam najjačih flastera oko rupe. Mogao je da prođe oko dva kilometra, pre nego što mu se guma izduva i mora da je napumpa. To smo radili nekih 30 kilometara. U trenutku kada smo stigli u Blu River, on je samo bacio svoj bicikl na parkingu, jer mu se putovanje potpuno smučilo.

Otišli smo u restoran, seli i i pitali konobaricu da li zna nekoga u gradu ko bi mogao da nam sredi gumu bicikla. Ona je otišla da pozove „Nika, pilota helikoptera“, jer smo izgleda stigli u grad koji je poznat po lokacijama za ekstremno skijanje. Naš plan je bio da postavimo šator, ali posvuda unaokolo je bilo medveda, pa nas je konobarica pustila da prenoćimo s njom i njenom cimerkom.

Kada smo stigli do kuće u kojoj smo odsedali – nakon što smo tog dana prešli 120 kilometara na biciklima – kućna žurka je već bila u punom jeku. Radnici iz grada – koji su svi radili za vlasnika planine i grada, tipa pod imenom Majk Vigele – su nas nahranili, napili, i pružili nam neverovatno veče. Ali izgleda da je do jutra priča o dva idiota na biciklima sa Kregslista koji se vozikaju po planinama stigla i do Majka Vigelea. Vigele, za koga se ispostavilo da je pasionirani biciklista, je sišao u grad sa svoje planine, i dao mom drugu komplet novih guma, koje su lako mogle da vrede više od njegovog celog bicikla. Ponovo smo bili na putu.

Roj, 33

Moja devojka, njen brat, moj drug i ja smo se vozili iz Kanade dole do Bonarua, muzičkog festivala u Tenesiju. Kada smo bili u redu na granici SAD, moja devojka je pitala, „Da li iko u torbi ima išta za šta bi trebalo da znamo“? Svi smo rekli, „Ne, ne, okej smo“.

Kada smo stigli do granice, carinik nas je pitao da li u kolima imamo nešto vrednije od 10 hiljada dolara, a moj drug je napravio neku lošu šalu o tome kako bi voleo da je bogatiji, ali nažalost, nije, pa nema nikakve pare u kolima. Carinik je odmah rekao, „Preparkirajte ovde“, i znali smo da će nas pretresti. Dok smo pristajali na parking, ja sam pomislio, „O bože“, zato što sam u rancu imao tajni džep, i bio sam prilično siguran da u njemu ima par mrvica vutre i rizli. Trava je bila od skijanja od pre par godina – sasušena, stara i bezveze – ali ja sam i dalje bio u fazonu, „O ne, šta ako je nađu“?

Nakon što su pregledali kola, odveli su nas u prostorije da ispitaju svakog ponaosob. Kada su me pitali da li sam ikada duvao travu, ja sam lagao i rekao, „Ne, stvarno nisam ni probao, nikada nisam voleo takve stvari“. I kada su nas sve ponovo okupili, prvo su nas pustili da čekamo, a onda su pitali ko je vlasnik sivog ranca. Ja sam pomislio, „Uf, jebote“.

Dva policajca – Gomez i Ganderson – su me ponovo odveli u prostoriju da me još malo ispitaju. Bilo je jasno da je Gomez onaj loš policajac, i pitao me je, „Hoćeš da kažeš da nikada nisi probao marihuanu, ekstazi ili kokain?“, a ja sam bio u fazonu, „Ne, nikada“. A onda me je on pitao, „A šta je onda ovo“, i izvadio paketić papirića i tri trunčice vutre. Ja sam ustao i rekao, „O bože, nisam znao da je to tu“, i počeo da hodam u krug. Gomez je povikao, „Sedi!“, a onda mi postavio još par pitanja. U jednom trenutku, nisam mogao da se suzdržim da ne ustanem s rukama na glavi, zato što su ovo bile SAD, i verovatno ću otići u zatvor zbog krijumčarenja droge. U svakom slučaju, Gomez je stalno pokazivao na znak na zidu, na kome je navedena kazna od 10 hiljada dolara za prevaru agenta. S toga sam ja rekao, „Najiskrenije, znam tačno odakle ta trava. To je sa jednog skijanja od pre nekoliko godina. Žao mi je, nisam želeo da vas prevarim“.

Onda je dobar policajac – Ganderson – rekao, „Da, verovatno si ipak mogao to da uneseš na taj muzički festival“. Ali ja sam rekao, „Ne, gospodine, ne bi mi palo na pamet“.

Policajci su se posle toga opustili, ali želeli su da potpišem dokument u kome piše da sam rekao da imam 0,5 grama marihuane. Ja nisam znao da je to najmanja količina za koju možeš da kazniš nekoga, ali definitivno nisam imao pola grama, pa sam rekao, „Ne bih želeo da zvučim nezahvalno, ali ne mogu da potpišem taj dokument osim ako vaga ne pokaže da je težina tolika“. Na kraju su rekli, „Možeš da potpišeš ovo, platiš kaznu od 500 dolara, i pustićemo tebe i tvoje prijatelje u zemlju, ili vas nećemo pustiti“. S toga sam potpisao.

Strah je iščilio posle samo par dana. Kupio sam neku travu na muzičkom festivalu, koju sam čuvao u šatoru, a onda sam je zaboravio kada smo pakovali šator i spremali se za povratak. Srećom, setio sam se da izvadim vutru iz šatora pre nego što smo stigli na grancu, ali miris je i dalje bio prilično jak. Na kanadskoj granici su nas ponovo zadržali zbog ispitivanja – verovatno zbog toga što smo bili na nekakvom sisku – i svi smo morali da stojimo u redu, dok su nas psi njuškali. Kada je pas stigao do šatora, počeo je da klima glavom, kao da hoće da kaže, „Da“. Graničar je bio u fazonu, „Mom psu se sviđa tvoj šator. Zašto bi mu se sviđao tvoj šator“? Ja sam mu rekao da sam u nekom trenutku unutra imao neku vutru, na nekom kampovanju. Graničar je rekao, „To je meni dovoljno dobro“, i pustio nas da idemo.

Džin, 61

Bila je 1975. godina, i moja najbolja drugarica i ja smo se odvezle u Tuson, da posetimo jednu zajedničku prijateljicu. Kada smo stigle u Tuson, odlučile smo da odemo u Meksiko, zato što je bio tako blizu. Planirale smo da tamo provedemo nedelju dana, ili tako nešto. Ali kada smo stigle tamo, bilo je toliko zabavno, i odsele smo na jednom sjajnom mestu – mislim da nam je hotel koštao 60 centi na dan, ili tako nešto – pa smo odlučile da ostanemo još par nedelja. Odmah smo poslale razglednicu našoj prijateljici u Tuson (zato što je očekivala da se vratimo kod nje), ali pretpostavljam da joj nije stigla. Čula sam da je tih dana u Meksiku bilo često da skinu pozadinu razglednice i ponovo je prodaju. Ali nisam sigurna da li je to bilo ono što se dogodilo.

I naravno, naša prijateljica je očekivala da se vratimo, ali nas nije bilo. Onda je digla uzbunu i pozvala tatu moje prijateljice, koji je odlučio da siđe u Meksiko i sam nas potraži, ali na kraju je stigao u Tuson istog dana kada i mi, pa je odlučio da se odveze sa nama ka Regini. Na putu ka tamo smo zastali u Vegasu, i on nas je odveo da gledamo Elvisa Prislija. Bilo je prilično zabavno. Naravno, kada smo se vratile kući, počeli su da kruže svakakvi tračevi da smo bile u zatvoru. Tada nije bilo mobilnih telefona. To je bio drugačiji svet za putovanje, jer jednostavno nisi mogao da ostaneš u kontaktu.

Lora, 32

Nekada sam bila izvođačica u toj trupi od 12 ljudi. Leta 2012, imali smo kombi pun ljudi i auto pun ljudi, i svi smo se vozili iz Toronta do Edmontona. Stali smo na pumpi u Šrajberu, Ontario – stvarno usred nedođije, koju ne bi primetio ako trepneš dok prolaziš pored nje. I tako smo ušli na pumpu, a za pultom je stajao jedan gospodin. Zaista je izgledalo kao da smo se vratili u prošlost, zato što je to mesto delovalo veoma starinsko – kao radnja za mame i tate. A na zidovima je bila gomila fotografija tog tipa koji je izgledao kao šansonjer iz šezdesetih ili sedamdesetih. Tu je takođe bio i gramofon.

Onda je čovek iza tezge počeo da ćaska sa nama, i rekao nam da se zove Kosimo Filane. One je sedamdesetih izgleda bio kanadsko-italijanski šansonjer. Imao je sve te silne flaše-suvenire, sa svojim imenom, a mi smo se čudili, „Šta je ovo, zaboga“? A onda je odjednom pustio ploču, izvadio mikrofon, i počeo da nam peva – mislim da je u pitanju bila ona pesma sa stihovima, „Kada te mesec pogodi u oko kao velika pica, to je ljubav“. Posle nekog vremena, morali smo da idemo, zato što je bilo kasno, a trebalo je da stignemo do hotela, ili tako nešto. Ali svima nam je dao po flašicu sa svojim imenom. Osećala sam se kao da sam u filmu Dejvida Linča.

Više na VICE
Vice Channels