Pitali smo terapeuta zašto žalimo za slavnima kao da smo ih poznavali

Ukoliko imate suicidne misli ili porive ili samo imate potrebu da razgovarate sa nekim, možete pozvati besplatan telefon Centra Srce 0800-300-303 ili posetiti njihov sajt www.centarsrce.org/

Prvobitno objavljeno na Tonic.

„Kako je moguće da još nikad nisam jeo kima nan, jebote?“ kažem ja svojoj majci koja odmara na kauču sa pićem u ruci. „Kakav sam ja to uopšte Indijac?“

Svratio sam kod roditelja jednog petka popodne prošle jeseni. Imao sam Netfliks, a njima je nešto došlo da gledaju Bordejna. Matori zlikovci već godinama su opsednuti selebriti kuvarima, ali ja se do tada nisam dao uvući u tu priču. Ipak, pustio sam jednu od njihovih omiljenih epizoda Parts Unknown serijala, u kom Entoni Bordejn putuje po raznim zemljama kako bi probao tamošnju egzotičnu hranu.

Epizoda stvarno nije bila loša. Bordejn je svratio u jedan od najvećih gradova u Pandžabu i probao neverovatne stvari (kao neka mlevena jagnjetina sa lukom u testu, spolja hrskavo, iznutra mekano, sa svih strana začinjeno). Otkrio sam razne detalje o indijskoj kulturi o kojima sam prethodno malo znao. Ali stvarno nije bilo ono kao, došao bogati beli kolonizator da mi priča o društvu iz kog sam potekao. Jebiga, opčinilo me je. Bordejn jeste sarkastičan, arogantan, naizgled bez imalo poštovanja, ali ipak je ostavio utisak iskreno zainteresovanog, iskreno gladnog, ostarelog studenta sa razmene. Naravno da su takve avanture moguće samo za uticajne privilegovane ljude, ali i među njima malo ko je umeo da se tako brzo poveže sa ljudima na lokalu, da ih ubedi da se autentično izraze.

Posle sam odgledao još gomilu epizoda. Kao reporter, želeo sam njegovu sposobnost da dopre do ljudi, da im omogući da preko njega iznesu svoje pažnje vredne priče. Znam da se Bordejn proslavio preko kulinarstva i restorana, ali ipak je pre svega bio strastven, umešan pripovedač. U današnjem svetu toliko je podela, toliko se plašimo stranca, da mi je njegov pristup bio zaista dobrodošao.

Iako sam radeći u medijima oguglao na smrti slavnih ličnosti, bio sam prilično potrešen kada sam čuo da je Bordejn preminuo. Da li zato što sam počeo da pratim njegov rad, da li zato što je bio tako upečatljiva ličnost, tek – svest o njegovom ovosvetskom odsustvu me je dezorijentisala. Toliko je toga još mogao da pruži, ili se meni bar tako činilo, a sada ga odjednom više nema.

"Simbolički gledano, veza koju ste ostvarili nešto vam jeste značila“, kaže Dejvid Klemanski, profesor psihologije sa NYU Lengon Helt. Objašnjava mi šta su to paradruštveni kontakti – situacije u kojima običan čovek uloži pažnju i vreme kako bi se vezao za slavnu ličnost, ili bar osobu koju lično ne poznaje. Paradrušteni kontakti podsećaju na stvarne utoliko što zahtevaju utrošak misli i osećanja, iako su jednostrani. Danas je ta pojava jača nego ikada zahvaljujući društvenim mrežama, tvrdi Klemanski.

Svakako imam osećaj da su mi poznate ličnosti bliže preko Tvitera, pa tako i Bordejn. U mnogim njegovim tvitovima uspevao sam da se prepoznam. „[Društvene mreže] su vrlo intimnog karaktera“, kaže Klemanski. „Mislim da nam ta masovna međusobna povezanost omogućava da osetimo jaču vezu od one koju smo zaista ostvarili. Ima smisla da i žalost za preminulom osobu eskalira u istoj meri. Ili je čak premašuje.“

Premašuje. To mi je ostalo u mislima posle konsultacije sa ekspertima. Žal za slavnom ličnošću posle njihove smrti neka premašuje ostala osećanja koja smo ka njoj za života upućivali. S tim u vezi, žal je neuporedivo jednostavnija emocija kad se radi o suštinski nepoznatoj osobi. „Nekad preminule strance intenzivnije žalimo od nama bliskih pokojnika, upravo zato što je naš odnos sa njima bio mnogo manje komplikovan“, kaže profesorka Norma Bouv sa Univerziteta Kin u Nju Džersiju. „Svako ima komplikovan odnos sa članovima porodice, ili sa partnerom.“

Klemanski mi predlaže da analiziram svoj „odnos“ sa Bordejnom sa funkcionalne strane. Šta sam od tog čoveka imao? „Da li vam je nudio svoje društvo, zadovoljavao neku potrebu?“ Koju god sa sam mu ulogu dodelio, bilo je to sasvim sebično sa moje strane (zauzvrat nisam mogao da mu ponudim ništa). U njemu sam prepoznavao neke osobine koje bih voleo da vidim i u sebi – prijao mi je taj naizgled zajednički cilj koji smo imali, cilj neustrašivog povezivanja sa nepoznatim osobama. Odnos koji sam imao, osećaj da sa Bordejnom gradim, motivisao me je da unapredim sebe na ličnom nivou.

Ako se osetite emotivno ispražnjeno posle smrti poznate ličnosti, stručnjaci preporučuju prihvatanje svog bednog emotivnog stanja. „Stalno nam se govori da budemo jaki, šta god to značilo“, kaže Bouv. Ali slobodno popijte piće u zdravlje pokojniku; nemojte da vam bude neprijatno da priznate sebi da vam je ta suštinski nepoznata osoba ipak nešto značila.

Bordejn je neočekivano nestao, ali mnogo toga mi je ostavio u zaveštaj.