Reklame
meditacija

Navukao sam se na tihu meditaciju, i nikada se nisam osećao bolje

Utočiše vipasana nudi deset dana meditacije, bez pričanja, čitanja, mobilnih telefona ili drkanja. Nedavno sam po peti put boravio tamo.

pisao Conor Creighton; ilustracije Lia Kantrowitz
31 Jul 2018, 6:37am

Ilustracija: Lia Kantrowitz

Pre tri godine sam otišao u utočište za tihu meditaciju koje se zove vipasana. Deset dana sam delio sobu sa još četiri momka, sve vreme ne govoreći ni sa kim, i meditirao sam oko deset sati dnevno, i jeo samo dva dnevna obroka. To sam činio iz istih razloga iz kojih sam bio u Avganistanu tokom "sezone borbi“, proveo leto na ribarskom brodu u Severnom moru i nedelju dana živeo samo na ajauaski – mislio sam da će tako nastati dobar članak za VICE.

Mrzeo sam tu vipasanu, i da sam imao prijem u tim italijanskim planinama gde se to dešavalo (na prevaru sam prokrijumčario mobilni telefon), pozvao bih nekog prijatelja da me spasi. Ali kada je sve bilo gotovo, baš kao u srednjoj školi ili kada se zabavljaš sa toksičnom osobom, osećao sam se prilično izuzetno.

Verovatno ćete reći "Ma ne seri - ponovo jedeš kao čovek, ponovo možeš da drkaš (tamo te zamole da se suzdržiš), i što je najvažnije, ponovo možeš da pričaš." Ali osim olakšanja što ponovo imam svoj stari život, takođe sam primetio suptilne – ali ipak pozitivne – promene u tome kako percipiram svet I možda sam se zbog toga od tada prijavio na još pet vipasana. Postoji oko 200 centara u svetu, i svaki nudi sasvim isti kurs, na različitim jezicima i sa blago drugačijom hranom. U najskorije vreme sam bio u onima u Australiji, Nemačkoj, Irskoj i Kaliforniji.

Dobrobiti meditacije, od toga da budeš srećniji, do toga da ti izleči bolest, prilično su dobro dokumentovane i imaju potporu u nauci. Vipasana ti pruža deset dugih dana tišine, što bi samo po sebi moglo da bude od koristi, zbog visokog nivoa zagađenosti bukom koja ima direktan uticaj na zdravlje našeg kardiovaskularnog sistema i povezana je sa depresijom i anksioznošću. Što se mene tiče, u tišini sam osetio mir u svom telu, svest o svojim pokretima, i pošto nije bilo anksioznosti izazvane bukom, umeo sam da cenim vizuelnu lepotu sveta oko sebe.

Na duhovnom nivou, vipasana, što na pali jeziku znači videti stvari onakvima kakve zaista jesu, služi za pročišćenje uma od svih prljavština. Ako vam ovaj izraz pomalo zvuči kao španska inkvizicija, ja vas shvatam, ali oni pod "prljavštinama“ podrzumevaju negativne misli, neuroze, anksioznost i depresiju. Neki ljudi presede vipasanu jednom, zadovoljni su zbog toga što su preživeli muke, a onda ne primete bilo kakvu veliku promenu u svom životu. Neki ljudi pobegnu trećeg dana i to omalovažavaju kao sektu, što je teško osporiti, kada razmislimo o pravilima, drevnom liturgijskom jeziku i video snimcima (sada pokojnog) burmanskog učitelja koji je doneo vipasanu na zapad koji se gledaju svako veče. Ali meni je bilo mnogo drugačije. Posle prve vipasane sam prestao da pušim. Posle druge da cirkam. Posle treće sam se pomirio sa svojim tatom. Nisam morao da radim na tim stvarima, želja za cigaretama i pićem je jednostavno nestala, zajedno sa željom da ostanem nadrkan na svog ćaleta. Posle pet vipasana, ne kažem da sam postao savršen – daleko od toga – ali primetio sam da se moje ponašanje promenilo na način koji ukazuje na to da mi vipasana pomalo rekonfiguriše mozak.

Ričard Dejvidson je profesor psihijatrije na Univerzitetu u Viskonsinu koji je proučavao vipasanu. On ono što se događa tokom tih deset dana opisuje kao neku vrstu "prespajanja“.

Vipasana je vid mentalnog treninga za koji Dejvidson kaže da ti pruža "potrebna sredstva da pauziraš, gledaš kako um lako može da preuveliča ozbiljnost problema, i primetiš da je u pitanju zanimljiv mentalni proces, i odupreš se povlačenju u ambis“.

Tokom desetodnevnog kursa, naučiš dve vrste meditacije: fiksiranu pažnju i otvoreno posmatranje. Kada ti je um koncentrisan – i kada ne govoriš i ne gledaš u telefon, zapanjio bi se koliko može da bude britak – počneš mentalno da skeniraš čitavo svoje telo i posmatraš osećaje koji dolaze i odlaze, bez pokreta ili reakcije. Užasno je naporno, zato što čak i kada si oštrog uma, tvoje misli te i dalje odvode na druga mesta, ili želiš da reaguješ na bol u svom telu koji se javlja kada ceo dan sediš prekrštenih nogu. To je samo petlja i obrazac navike uma. Ali polako – i iz iskustva da se tokom vipasane ništa ne događa brzo – tvoji um i telo počinju da se povinuju, i ovo povinovanje, ovo mukotrpno menjanje navika je imalo posledice po skoro svaku oblast mog života. Napravilo je neku vrstu tampon zone između stvari koje se događaju i mojih reakcija, i tokom vremena i posle istrajne prakse, ta tampon zona je postala jača.

Mislim da je ovo stvar perspektive. Taj mentalni trening mi je omogućio da stvari vidim jasnije, i možda sa malo više zahvalnosti. Možeš ili da odlepiš zbog toga što malo duže čekaš u redu, ili da shvatiš da stojiš na skelama od kostiju, i da dišeš kroz vazdušni jastuk napravljen od tkiva, i da shvataš smisao svega toga mozgom u koji bi potencijano mogao da stane čitav internet.

U studijama vipasane se koriste elektroencefalogrami (one kapice za plivanje sa prikačenim elektrodama) da bi se merile aktivnosti u mozgu. Naročito se mere gama talasi, glasnici između neurona. Oni koji meditiraju po metodi vipasane pokazuju retku pojavu: ekstremno visok nivo sinhronizacije gama talasa. Izgleda kao da pucaš iz svih cilindara, ili kao što je to u Sajentifik Amerikanu predivno opisao Dejvid Dobs, "Kao brojni konopci koji se precizno okreću zajedno“. Dejvidson je otkrio da emotivno jači ljudi, to jest oni koji se oporavljaju od loših vesti, umesto da upadnu u depresiju i anksioznost, imaju jače veze gama talasa između levog prefrontalnog korteksa (PFC) i amigdale. Slabiji ljudi, otkriva on, imaju manje signala između PFC-a i amigdale. Vipasana, sumira on, može da pomogne u izgradnji i jačanju tih veza.

Možda zbog svega ovoga, ponekad kada meditiram imam osećaj kao da mi je glava puna sićušnih pčela koje pevaju Eniju.

Na ličnom nivou, ja sam došao na vipasanu kao mladić sklon anksioznosti, depresivan je i koji nije bio u stanju da donosi ni najjednostavnije odluke, bez neke veće interne agonije. Imao sam lošu naviku da izađem iz kuće da nešto obavim, samo da bih se na pola puta vratio nazad. Pio sam mnogo više nego što je trebalo. Često sam zaticao sebe u fetalnom položaju na tepihu, i tako dalje, i tako dalje. Vipasana i svakodnevne meditacije su ukinule veliki deo toga. U poređenju sa terapijom, na koju sam povremeno odlazio, i psihodelicima, koje sam poprilično uzimao, ništa ne može zaista da se poredi sa deset dana pokušavanja i neuspevanja, i ponovnog pokušavanja da fokusiraš svoj um na duže od jednog minuta.

Uzimao sam ibogu i osećao se veći od boga, ali vipasana je veoma ponizno iskustvo. U pitanju je naporan rad koji te tera da crpiš snagu iz poslednjih izvora volje. Svaka jednočasovna sesija meditacije je epska bitka između odlučnosti i odustajanja. Dosadno je kao đavo. Ali iznenađujuće, od stotinu učenika, svega par njih odustane. Što se tiče plaćanja, od tebe se traži da samo doniraš onoliko koliko možeš, a ljudi koji kuvaju, čiste i bude te u četiri ujutru su svi bivši učenici koji volontiraju.

Učitelji vipasane to zovu ’umećem življenja’, ali dok sediš tamo i boli te trtica, praznog stomaka, dok ti um brzinom svetlosti pretražuje katalog sećanja, možda ćeš pomisliti da je umeće koje pominju u stvari Vrt zemaljskih zadovoljstava. Presedeti vipasanu je neverovatno težak posao i sasvim razumem zašto bi ljudi rekli da to nije za njih. Ali ako kao ja provodite veći deo života sa umom prepunim negativnosti, loših navika, anksioznosti, strahova, neodlučnosti i trauma, onda je deset dana u tišini, kada poželiš da ti je dupe pet puta veće da bi ublažilo svo to sedenje, milosrdno kratko u poređenju sa svime time.

Tagged:
Tišina
utočište
vipasana
meditiranje