Evo šta vam rade mozak i telo kad se družite sa životinjama

Prethodno objavljeno na Tonic-u.

Većina ljudi kad uzme psa očekuje da ih krznato stvorenje voli i pravi im društvo. Ingrid Pajps traži i to i nešto više.

Pajps (27), marketinški stručnjak iz Pitsburga, i njen muž nedavno su usvojili Hadsona, minijaturnu mešavinu pudlice i pastirskog psa, sa namerom da ga preko dresure osposobe i klasifikuju kao terapijsku životinju sposobnu da pomaže kod simptoma depresije od koje Pajps pati.

„Posao bi mu uglavnom bio da kod mene prepozna znake tuge i depresije, te da mi privuče pažnju kako bi mi od njih odvukao misli“, kaže ona. „Možda bi mi tražio da se igram sa njim, ili mi seo u krilo da ga mazim. Posle obuke, biće sposoban da uoči i reaguje na znake ljudskog neraspoloženja.“ Pajps je u okolini Pitsburga našla nekoliko kompanija koje nude tu vrstu dresure. (Neki čak dresiraju kuce da šapama nežno pritiskaju depresivne ljude po grudima.)

„Ja sam funkcionalno depresivna“, kaže Pajps, „mogu da odem do posla, da radim po kući i slično, ali osećaj je uvek prisutan.“

Ona se nada da će Hadson moći da preuzme ulogu koji je imao Di Džej, njen nedavno uginuli čau-čau. Iako nije prošao obuku, Di Džej je za ovaj zadatak bio nadaren. „Umeo je da mi privuče pažnju“, kaže Pajps. „Pratio bi me po kući, tiho ali uporno, legao mi pred noge. Bio mi je senka, nije mi dao da budem sama ni na trenutak, ali šta god da bih poželela da zajedno radimo, on je na to bio spreman.“

Pajps se plašila da će se njen stres preneti na novu kucu, pa se zato okrenula dresuri. „Neki psi to prirodno kapiraju“, kaže ona. „Osete da si tužna i odmah dođu. Njihovo pouzdano prisustvo je posledica navike psa na ljudski raspored aktivnosti. Nikad se ne desi da nemaju vremena za tebe. Ako si dobra prema psu i dobro ga obučiš, pas će te voleti i bićeš mu potrebna ma kakav ti bio ostatak života.“

Nauka je pouzdano demonstrirala da životinje, posebno psi, ljudima nude izvesne psihološke pogodnosti – iako se tačan razlog ne zna. „Popularna je to tema ovih dana”, kaže profesor Lori Kogan sa Koledža veterinarske medicine i biomedicinskih istraživanja pri Univerzitetu Kolorado Stejt, i urednik žurnala The Human-Animal Interaction Bulletin koji se ovim temama bavi.

„Radi se naučnoj na validaciji poznatog stava, po kom se ljudi uz životinje bolje osećaju.” Dok nauka pokušava da otkrije kako ova terapija utiče na mozak, javna rasprava o prisustvu kućnih ljubimaca u terapiji i dalje traje.

Jedna od laboratorijskih analiza bila je stabilno uočena: U interakciji, i ljudi i psi iskuse pojačano lučenje oksitocina, takozvanog „hormona ljubavi” koji se takođe oslobađa pri zagrljaju, orgazmu, i lučenju mleka. Oksitocin pomaže mozgu da obradi društvene koncepte kao što su saosećanje, poverenje, pamćenje i preferenca određenih signala iz okruženja. Ova hemikalija nas uči kada bi trebalo a potražimo utehu u nečijem prisustvu. Njeno prisustvo skače kad je ispitanik u društvu svog roditelja ili potomka – nekad se čak udvostruči ako roditelj ponovo vidi malo dete.

Isti efekat važi i sa drugim vrstama živih bića: Vlasnici pasa u proseku luče 6.6% više oksitocina pošto počeškaju ili pomaže svoje ljubimce, ustanovljeno je 2014. u sklopu jednog švedskog istraživanja. Kontakt sa psima ljudima takođe spušta nivo kortizola, hormonalnog alarmnog sistema za stres.

Ako skok oksitocina ukazuje na to koliko ljudi vole svoje pse, još jasnije pokazuje koliko psi vole njih. Nivo oksitocina u psu skoči za 57% kada se igraju sa svojim vlasnikom.

Ovaj mehanizam takođe povećava šanse da će se pas okrenuti čoveku kada mu je potrebna pomoć. Drugo švedsko istraživanje zadalo je zlatnim retriverima nemoguć zadatak – da izvade poslasticu iz čvrsto zatvorene tegle. Među njima, oni koji su dobili dozu oksitocina u spreju bili su skloniji da se obrat svom vlasniku i zatraže pomoć. Slično, pod uticajem oksitocina beležen je češći kontakt pogledom sa prijateljskim izrazima lica na slici, odnosno zanemarivanje neprijateljskih. Ta istraživanja dokazala su da hemija mozga utiče na interakciju afektivne receptivnosti između ove dve vrste.

Dokumentarac BBC2 emitovan 2016. bavio se malo poznatim poljem hemije mozga kod mačaka. Takođe je izmerena promena nivoa oksitocina pri interakciji mačaka sa ljudima, ali mnogo manja nego kod pasa (što ne bi trebalo da iznenadi nikog ko je imao interakciju sa obe vrste životinja.) Dok je kod pasa oksitocin skakao za 57% kada bi se igrali sa vlasnikom, kod mačaka je uočen skok od samo 12%. Nivoi oksitocina kod ljudi u interakciji sa mačkama nisu ispitivani; broj studija koje se bave uticajem mačaka na ljude mnogo je manji nego broj onih koji se bave uticajem pasa.

Ako tražimo dokaze poboljšanja raspoloženja u društvu životinja, primeri su naizgled bezbrojni. Psi koji se koriste u sklopu terapije smanjuju nivo anksioznosti kod depresivnih pacijenata u Nemačkoj, a isti ishod uočen je kod stanovnika staračkih domova u Južnoj Africi.

Takođe je zabeležen umirujući uticaj pasa na decu u brazilskim pedijatrijskim centrima. Kod pacijenata, prisustvo pasa smanjuje bol, iritaciju, stres, i ostale simptome depresije. Čak se i medicinsko osoblje u društvu pasa oseća manje napeto, konfuzno, i pod pritiskom.

Bolnički centar Džon Hopkins u Baltimoru dozvoljava prisustvo pasa u određenim sektorima, pa tako i na jedinici za intenzivnu negu, u sklopu „nefarmakoloških intervencija”. Ova bolnica prati trendove terapije najugroženijih lica – umesto da ih drži konstantno na sedativima, trude se da im omoguće budno stanje i interakciju što je pre moguće, objašnjava Megan Hozi, rehabilitacioni psiholog.

„Kad su [pacijenti] svesni, postoji dublja potreba da im se pomogne. Kao klinički psiholozi, uočili smo da psi tu imaju pozitivan uticaj. Pacijenti u društvu pasa spremniji su da ustanu da bi ga prošetali ili nahranili. Imaju osećaj svrhe u životu, svi statistički podaci ukazuju na boljitak raspoloženja sa psima.”

Ne postoji široka teorija koja bi objasnila ovaj uticaj pasa na raspoloženje. Hozi nagađa da dresirani psi nude emotivnu stabilnost, koja upravo nedostaje pacijentima kod kojih ove ravnoteža trenutno nema. Prednosti bi mogle i da se svedu na nešto jednostavno, kako što je manjak usamljenosti ili odvraćanje misli od zdravstvenog stanja samog pacijenta.

Sami mehanizmi kojima se ostvaruje prednost interakcije između ljudi i životinja možda su nejasni jer se naučnici njima ne bave adekvatno, smatra Hal Hercog, profesor psihologije na Univerzitetu Zapadne Karoline. Njega brine kredibilitet istraživanja terapijskog efekata životinja od kako je počeo da radi na svojoj knjizi pod naslovom Some We Love, Some We Hate, Some We Eat: Why It’s So Hard to Think Straight About Animals. „Devedeset pet odsto objavljenih istraživanja pokazuje pozitivne rezultate, a to je jednostavno previše dobro da bi bilo istinito”, kaže Hercog.

Mnoge studije bave se samo efikasnošću pojedinih programa, pa se o programima koji se ne pokažu kao uspešni često i ne priča, ili se čak rezultati uopšte i ne objave. Hercog kao primer navodi doktorsku tezu Alise Grinvold, koja je ispitivala uticaj programa terapijskog jahanja na uzorku od 81 emotivno nestabilnih dečaka, pre nego što je na njujorškom Univerzitetu Pejs odbranila doktorat. Grinvold je ustanovila da konji nisu značajno ublažili probleme dece sa samopoštovanjem i frustracijom. Iako je ovaj rad obavljen 2001. „na sasvim pristojnom uzorku”, Hercog kaže da nikad nije bio objavljen.

Istraživanja efikasnosti terapije uz pomoć životinja obično imaju probleme malog uzorka, nedostatka kontrolnih grupa, i manjka kontrole očekivanih rezultata, tvrdi Hercog. Metodi kojima se formira naučnički konsenzus, kao što je pokušaj replikacije prethodno zabeleženih rezultata ili korišćenje kontrolne grupe, retko se primenjuju.

„U sklopu terapije uz pomoć životinja, osoba redovno ide kod lekara u društvu psa“, kaže on. „Možda je to zbog psa, a možda je do čoveka. Možda pažnju pacijent dobija iz nekog drugog izvora.”

Teško je primeniti standardne naučne parametre na ovaj vid ispitivanja. „Šta bi bio placebo ekvivalent kućnog ljubimca?” pita se Hercog. „Zaista ne znam.”

Problem po Hercogu leži u neskladu između onog što se zaista zna i onog što javnost misli da se zna. „Ljudi bi hteli da nam životinje budu čudotvorni iscelitelji”, kaže on i ističe da poređenja uticaja interakcije sa životinjama i uticaja dokazanih terapija – hemijskih ili fizičkih – nisu primerena. Na ove tipove terapije nemoguće je primeniti iste naučne standarde.

Da su ljubimci naučno dokazane pomoć pri lečenju poruka je koju nudi promotivni materijal HABRI, Instituta za istraživanje ljudsko-animalnih odnosa. HABRI od 2010. finansira istraživanja interakcije između ljudi i životinja, pa je na 26 istraživačkih projekata odvojeno dva miliona dolara. U sklopu svoje kampanje na temu „Pet efekta“, ova organizacija parodira reklame lekova na recept i promoviše usvajanje pasa i mačaka kao alternativu lečenju velikog broja zdravstvenih problema.

„Našla sam način da se izborim sa depresijom“, kaže glas koji prati poznati sunčani reklamni snimak. „Našao sam način da smanjim holesterol“, nudi drugi reklamni pacijent. „Našli smo način da ojačamo imunitet. Bolje zdravlje uz pomoć mačke!” Čak se nudi i šaljivi spisak mogućih nuspojava („otežamo disanje ako vam mačka legne na lice, poteškoće pri radu kad mačka zaposedne tastaturu, problemi pri pakovanju jer vam je mačka sela u kofer…”). Zaključak snimka je predlog: „Otkrijte bolje zdravlje; obratite se vašem veterinaru i proverite da li je Mačka pravi lek za vas.”

Brošure, posteri, i flajeri povezuju životinje sa tretmanom autizma, poremećaja pritiska, srčanih problema, depresije, post-traumatskog stresa, gojaznosti, i ometenosti u razvoju – uglavnom bez ikakvog oslonca na konkretna naučna istraživanja.

Ova kampanja podseća na marketinšku promociju lekova između ostalog zato što je vodi Zoetis, jedan od HABRI sponzora koji takođe proizvodi lekove i vakcine za kućne ljubimce i stoku. Zoetis je ćerka-firma Fajzera, farmako-giganta poznatog po veštom TV marketingu.

I drugi HAMBRI sponzori motivisani su da promovišu posedovanje kućnih ljubimaca, što je u SAD industrija vredna 72 milijarde dolara. Između ostalih, tu su American Pet Products Association, Petco, i PetSmart. Stiven Feldman iz HABRI-ja kaže da njegov institut ove kompanije sponzorišu u sklopu standardnih korporativno-filantropskih aktivnosti. „Svima je u interesu da naučno istraživanje bude što je kvalitetnije moguće, i da ga ima što više”, kaže on.

HABRI naučne komisije odobravaju istraživačke projekte koje institut finansira, i garantuju da njih motiviše naučno interesovanje, odnosno da se pridržavaju svih potrebnih standarda, tvrdi Feldman. „Izuzetno smo zainteresovani za izučavanje svih naučnih prednosti”, kaže on „ali rezultati istraživanja vode tamo gde moraju da vode.”

On dodaje da su HABRI naučnici svesni da postoje „određeni propusti” na planu istraživanja uticaja terapija uz pomoć životinja, ali da je smisao njegove organizacije upravo da te propuste koriguje. Što se tiče promotivnih snimaka, on ističe samo da se više puta naknadno bilo pokazano da promovisani lekovi koji se izdaju na recept nemaju željeni efekat. „Naše snimke vole da puštaju veterinari”, kaže on.

Možda je trend koji najbolje ilustruje rastuću medicinsku upotrebu ljubimaca činjenica da je sve veća potražnja „životinja za emotivnu podršku”. Tzv. ESA, za razliku od malog mešanca pudlice i pastirskog psa sa početka teksta, ne zahtevaju dodatnu dresuru već samo medicinski sertifikat kojim se potvrđuje da životinja ima pozitivan efekat na zdravlje pacijenta – koncept koji je prošlog januara upadljivo dospeo u žižu javnosti kada je United Airlines zabranio njujorškom umetniku da na let unese svog „pauna za emotivnu podršku”.

ESA klasifikacija dozvoljava ljubimcima da prenebregnu određena saobraćajno-stambena ograničenja tako što se pozivaju na federalne zakone o osobama sa posebnim potrebama. ESA životinje postoje na tromeđi psihologije, prava hendikepiranih lica, i lokalnog zakonodavstva, pa se sa njima ljudi iz sve tri delatnosti teško nose. „Teška je to tema”, kaže Kogan. „Univerziteti ne znaju šta da rade. Studenti im uvode životinje u studentske domove i iznajmljene stanove.”Konfuzija takođe postoji na ovom planu zbog nejasnog razgraničenja između ove vrste ljubimaca i životinja za rad na imanju.

Federalno ministarstvo za transport navodi da je pritužbi po osnovu zakona o posebnim potrebama u kontekstu životinja 2016. bilo četiri puta više nego 2012. Jasan je porast ESA klasifikacije kućnih ljubimaca. (Avio prevoznik American Airlines ima zanimljiv spisak životinjskih vrsta koje ne priznaju kao neophodne za emocionalnu podršku, od hrčaka i ježeva do koza i patuljastih konja.)

Imajući u vidu prednosti životinjsko-ljudske interakcije, Kogan kaže da naučnici nisu sigurni po čemu bi tačno životinje za emotivnu podršku bile drugačije od svih ostalih. „Ne postoji jasna distinkcija između ESA i kućnih ljubimaca.”