Droge

Zašto se kad uzmete DMT osećate kao da umirete?

Istraživači su dozirali 13 ljudi sa DMT-om kako bi utvrdili sličnosti između tripova na DMT-u i iskustava bliske smrti u prvoj studiji ove vrste.

pisao Daniel Oberhaus
28 Avgust 2018, 6:00am

Prvi put kad sam probao DMT, bio sam u džungli, na nekoliko dana puta brodićem po Amazonu od Ikvitotosa, u Peruu. Kad je moj vodič saznao da blizu sela u kom smo ostali da prenoćimo živi šaman, napravili smo spontano skretanje sa rute i, dok sam trepnuo, pio sam bućkuriš odvratnog ukusa iz oklopa kornjače. Dok je padala noć a šaman počeo da trese svoju čakapu — zvečku od suvog lišća — i tiho recituje isceliteljske pesme po imenu ikaros, počeo sam da osećam dejstvo ajahuske, halucinogenog leka napravljenog od biljki autohtonih za Amazon.

Prva stvar koju sam primetio bila je da su mi vid pomutili fraktali nalik kené obrascima. Ubrzo nakon toga, osetio sam kako napuštam sopstveno telo da bih se uzdigao u bezvremeno, beskrajno prostranstvo. Kad sam tamo stigao, shvatio sam da je moje putovanje zapravo proces umiranja i da je ovo halucinogeno čistilište život posle smrti. Suprotno vašim očekivanjima, obuzeo me je snažan osećaj spokoja od tog susreta sa smrću.

Iskustva bliske smrti ozloglašeno su nezgodan fenomen za definisanje u bilo kom strogo kliničkom smislu, zbog njihove subjektivne prirode. Ipak, iskustva bliske smrti obično sadrže mnoge zajedničke elemente, kao što su osećanje unutrašnjeg mira, iskustvo putovanja kroz tunel, vantelesna iskustva i susreti sa razumnim bićima. Kao što sam otkrio iz prve ruke, ove senzacije takođe se često doživljavaju pod uticajem dimetiltriptamina (DMT), glavnog psihoaktivnog sastojka ajahuaske.

Da bi se bolje razumela veza između ovog psihodelika i iskustava bliske smrti, istraživači sa Imperijalnog koledža u Londonu uzeli su trineastoro dobrovoljaca i dali im DMT i placebo u kontrolnoj studiji. Za razliku od ajahuaske, koja sadrži više psihoaktivnih jedinjenja i dejstvo joj traje satima, čist DMT ima brzo dejstvo i ono traje svega nekoliko minuta.

Cilj istraživača bio je da se “direktno izmeri do koje mere intravenozni DMT dat zdravim dobrovoljcima u laboratorijskom okruženju može da izazove iskustvo bliske smrti prema standardnoj rang listi tih iskustava.” Rezultati prve studije ove vrste objavljeni su ove nedelje u časopisu Granice u psihologiji. Kao što su istraživači otkrili, DMT zaista izgleda da izaziva iskustva koja su kvalitativno slična iskustvima bliske smrti, ali intenzitet tih iskustava uglavnom zavisi od konteksta.

Veličina uzorka za studiju bila je relativno mala: dobrovoljci su se sastojali od šest žena i sedam muškaraca, uzrasta u proseku od 34 godine, od kojih su svi imali makar neka iskustva sa psihodeličnim drogama, kao što je LSD, pečurke ili DMT. Svaki dobrovoljac posetio je laboratoriji dvaput — jednom su dozirani sa DMT-om a drugi put sa placebom, ali nije im unapred rečeno koji je koji.

DMT kristali. Foto: Psychonaught/Wikimedia Commons

Doziranje DMT-a koji je davan učesnicima intravenozno variralo je od sedam miligrama do 20 miligrama. Tokom studije, učesnici su odmarali u slabo osvetljenoj prostoriji i slušali umirujuću muziku dok je elektroencefalogram beležio njihove moždane aktivnosti. Prema istraživačima, učesnici su osećali dejstvo DMT-a u roku od 30 sekundi posle ubrizgavanja, osećali vrhunac dejstva oko dva do tri minuta posle ubrizgavanja i osećali samo blaga naknadna dejstva 20 minuta posle ubrizgavanja.

Da bi izmerili iskustvo učesnika blisko smrti, istraživači su koristili skalu koju je osamdesetih ustanovio psihijatar Brus Grejson, koja je data učesnicima kad je desjtvo DMT-a uminulo. Učesnici su takođe zamoljeni da ocene subjektivna iskustva uz pomoć Inventara smrti ega i Upitnika mističnih iskustava, dve psihološke ankete razvijene u poslednjih nekoliko godina da bi se kvantifikovala dejstva psihodeličnih supstanci.

Odgovori učesnika upoređeni su s odgovorima druge grupe učesnika koji su doživeli “prava” iskustva bliske smrti. Rezultati su ukazali na to da je “svih 13 učesnika dobilo ocene iznad standardnog praga za iskustva bliske smrti u odnosu na njihova iskustva s DMT-om”, napisali su istraživači u izveštaju. Drugim rečima, “ovi rezultati otkrivaju fascinantnu sličnost fenomenologije iskustava bliske smrti prouzrokovane klasičnim serotonergičnim psihodelikom, DMT-om.”

Štaviše, istraživači su otkrili da su oni koji su naginjali “deluzivnom mišljenju” u svakodnevnom životu takođe iskusili jača iskustva bliske smrti na DMT-u. Njihova osnovna sklonost deluziji izmerena je Pitersovim inventarom deluzija, koji od ispitanika traži da procene svoja verovanja u telepatiju, vradžbine, vudu i druge slične paranormalne fenomene. Razlog za ovu korelaciju, tvrde autori, može biti u tome da su ljudi koji naginju deluzivnom mišljenju “saosećajniji u prihvatanju fenomena iskustava bliske smrti jer se manje sukobljava s njihovim već postojećim sistemima verovanja” ili ga čak doživljavaju kao “dokaz” validnosti tih verovanja.

Rik Strasman, psihijatar s Univerziteta u Novom Meksiku koji nije učestvovao u ovoj studiji, bio je prvi hemičar u Sjedinjenim Državama koji je legalno eksperimentisao sa DMT-om ranih devedesetih, posle decenije dugog moratorijuma. Tokom svog istraživanja, Strasman je dozirao preko 50 dobrovoljaca s DMT-om, ali mi je u mejlu rekao da je “klasično iskustvo bliske smrti” bilo retko.

"Imam osećaj da kako svest krene da ‘napušta’ telo, DMT možda posreduje u tom procesu i odražava šta ljudi zapravo doživljavaju dok umiru."

Prema Strasmanu, jedan od njegovih dobrovoljaca imao je “nešto što bi moglo da se smatra klasičnim iskustvom bliske smrti”, ali je taj dobrovoljac dospeo u studiju s velikim interesovanjem za iskustva bliske smrti i nadao se da će doživeti nešto slično sa DMT-om. Jedan drugi Strasmanov subjekat, kog je on opisao kao “meksičkog urbanog šamana”, takođe je doživeo nešto slično tom iskustvu na DMT-u, ali mi je Strasman rekao da je to bilo “više u fazonu šamanskog motiva ‘komadanja, smrti, ponovnog sastavljanja i ponovnog rađanja’.”

“Da smo primenili skale za rangiranje koje mere iskustva bliske smrti posle davanja DMT-a, imali bismo više preklapanja”, rekao mi je Strasman. “U mom radu, utvrđivali smo ‘sličnosti’ s pravim iskustvima bliske smrti na osnovu moje i geštalt procene učesnika umesto preko skala za rangiranje."

Dakle, iako DMT zaista deluje kao da može da izazove kvalitativno slične senzacije iskustvima bliske smrti, autori su primetili da intenzitet tih iskustava uglavnom zavisi od konteksta i psihološke predispozicije pojedinca, što je primetio i Strasman. Da bi se bolje razumelo poklapanje između iskustava na DMT-u i iskustava bliske smrti, međutim, autori tvrde da je potrebna bolja “neurobiologija umiranja”.

Strasman je sugerisao da preklapanje između DMT-a i iskustava bliske smrti možda može da se objasni na biološkom nivou, pošto se DMT prirodno proizvodi u malim količinama u ljudskom telu i pokazalo se da smanjuje neurološke povrede usled hipoksije (nedostatak kiseonika) u epruvetama. Stoga, Strasman je rekao, “čovek bi mogao da iskonstruiše koherentan scenario u kom se endogeni DMT diže kao reakcija na prestanak rada srca/hipoksiju da bi zaštitio mozak što je duže moguće.”

“Zašto se angažuje supstanca s psihodeličnim svojstvima, umesto na primer endogeni opioid ili endorfin koji si samo izazvali zaborav veoma je zanimljivo pitanje”, rekao je Strasman. “Imam osećaj da kako svest krene da ‘napušta’ telo, DMT možda posreduje u tom procesu i odražava šta ljudi zapravo doživljavaju dok umiru. Šta se dešava posle toga, naravno, niko ne može ni da pretpostavi.”