Kad započnete seks u snu, stvari umeju da se zakomplikuju

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Houp je oduvek imala aktivan seksualni život sa svojim partnerom. “Jednom sam ga pitala da li mu se dopao poklon — pušenje — od prethodne noći”, kaže dvadesettrogodišnja Južnoafrikanka, koja je tražila da ne otkriva prezime jer radi u javnom sektoru. “Bio je potpuno zbunjen, ali ja sam mislila da se šali — on je prosto sklon toj vrsti humora.” Iako je njen dečko inicirao pipkanje koje je na kraju dovelo do oralnog seksa, insistirao je posle da se ničeg ne seća. “Na kraju sam mu se požalila zato što sam bila umorna, a on je uporno nastavljao da me pipka noću.” On je to shvatio ozbiljno, pretražio malo po internetu i otkrio da mu se najverovatnije dešava jedno malo poznato stanje: sekssomnija.

Sekssomnija — poznata i kao seks u snu ili ’vatačenje u snu — spada u kategoriju poremećaja sna koji se zovu parasomnije. Parasomnije se sastoje od brojnih neželjenih fizičkih događaja ili čulnih iskustava koji se dešavaju dok tonete u san, tokom sna ili buđenja (setite se samo mesečarenja, pričanja u snu ili paralize u snu). Parasomnije uopšteno doživljava oko 4,2 odsto ukupne odrasle populacije. Sekssomniju karakteriše spavačevo upuštanje u seksualne aktivnosti — uključujući masturbaciju, milovanje i kompletni snošaj — često sa ograničenom svešću, nereagovanjem na spoljne nadražaje i potpunim odsustvom sećanja na događaj. Teško je ispitati ljude s ovim stanjem o tom njihovom iskustvu, tako da gotovo da nema nikakvih epidemioloških informacija o njemu.

Stručnjaci za san veruju da se sekssomnija dešava tokom ne-REM faze sna, poznate i kao dubok san. “Kad se probudi iz dubokog sna, osoba može da uđe u snoliko stanje disocijacije — u ovom slučaju istovremeno budnosti, kad su u pitanju motorne aktivnosti, ali i uspavanosti, kad su u pitanju više kognitivne funkcije kao što je rasuđivanje”, kaže Džon Klajn, vanredni klinički profesor na katedri za psihologiju Škole medicine na Jejlu i psiholog sna na Centru za poremećaje sna u Konektikatu. To znači da pojedinac može da doživi erekciju ili lubrikaciju vagine, fizički pomera svoje telo kako bi se upustio u razne seksualne činove, pa čak i doživi orgazam, istovremeno se potpuno ne sećajući da se bilo šta desilo.

Upravo je to slučaj sa sekssomnijakom sa kojim sam pričao. Tridesetogodišnji projektni menadžer koji živi u Luksemburgu opisuje kako se narednog jutra nikad ne seća seksa koji imao prethodne noći: “Obično me je prilično sramota i počnem da se brinem za partnerku, strahujući da sam je povredio ili uradio nešto protiv njene volje.” Dvadesetsedmogodišnja hemičarka iz Ohaja kaže mi da su ona i njen muž oboje sekssomničari. Ona objašnjava da njen muž ima nemarnije pokrete i ne primećuje njene signale telesnog govora posle pokretanja seksa u snu, dok je za nju iskustvo buđenja usred seksa donekle zbunjujuće i dezorijentišuće. Za Kalifornijca Semija Rejnarda (46) desi se jedna od tri stvari. “Veoma retko, dovršićemo seksualni čin, ja ću se vratiti spavanju i nikad neću biti svestan da se nešto desilo”, priseća se on. “Donekle češće, probudiću se tokom čina i kad se dozovem svesti, nastaviti to da radim budan. Najčešće, u jednom trenutku ću stati i vratiti se spavanju pre nego što smo završili.”

Druge parasomnije, kao i opstruktivna apnea u snu (poremećaj koji ometa disanje tokom sna), mogu da budu predispozicije za seks u snu, sugeriše Karlos H. Šenk, psihijatar i profesor psihijatrije na Školi medicine Univerziteta u Minesoti. To ima smisla za Rejnarda, koji doživljava i paralizu u snu. U tom kontekstu, na neki način možemo da razumemo odnos između ova dva stanja. Međutim, za mnoge druge, to nije baš tako prosto. Klajn veruje da preterani umor, visoki stepen stresa i prethodno korišćenje opojnih supstanci može da odigra ulogu u napadu sekssomnije, ali na kraju zaključuje da — makar do sad — nema definitivnog objašnjenja uzroka.

Kao što Šenk objašnjava, pojava amnezije i buđenja tokom seksa može da ima potencijalno nezgodne posledice. “Postoje prijavljeni slučajevi izgovaranja nečijeg tuđeg imena tokom noćnog seksa — bez ikakve utemeljenosti u stvarnosti — što izaziva sumnju na neverstvo”, kaže on. “A potom su tu prijavljeni scenariji u kojima ženski sekssomničari pokrenu seks a muški partner je voljan da se pridruži uprkos prekidu sna a onda se tokom seksualnog odnosa žena probudi i kaže: ‘Šta to radiš? Ja ne želim seks.’”

Li Kouplend, dvadesetosmogodišnji australijski student, kaže mi da je njegovo prvo iskustvo sa sekssomnijom na kraju okončalo jedno prijateljstvo. Kad je imao 16 godina, prespavao je kod dve platonske prijateljice, od kojih je jedna narednog dana prestala da govori s njim. “Druga prijateljica mi je rekla da sam tokom noći ispipao našu prijateljicu i da je to razlog. Pokušao sam da se izvinim i objasnim da se ne sećam da se to desilo, ali nažalost to prijateljstvo više nije moglo da se spase.”

Imajući u vidu ono što znamo o sekssomniji, Kouplendovo objašnjenje je uverljivo. Ipak, percepcija sekssomnije komplikuje se realnošću seksualnih napada, kao i različitim krivičnim slučajevima u Sjedinjenim Državama i Kanadi, kada su se optuženi za seksualne prestupe branili poremećajem sna. Ti slučajevi mogli bi da dovedu do toga da javnost sekssomniju doživi kao puki izgovor, pre nego kao pravo kliničko stanje.

Prvi put kad je Rovan Miler pokušao da priča sa terapeutom za parove o sekssomniji njegovog partnera Aleksa, imao je osećaj da terapeut sumnja na nešto zlokobnije. Neko vreme ovaj dvadesetsedmogodišnjak iz države Vašington nije bio svestan da Aleks doživljava sekssomniju i pretpostavljao je da ga ovaj dodiruje sa namerom da inicira seks. Ponekad bi uzvratio istom merom, ali često bi se samo mazio i — kako je Miler doživeo situaciju — Aleks bi potonuo nazad u san.

Jedne noći Miler se probudio osetivši jak bol. “Sećam se da sam imao nejasnu uspomenu na to kako se on nabija na mene odozgo, ali to su bili samo delići budući da sam spavao”, kaže mi on. Milera je seksualno napao prijatelj u snu u srednjoj školi i ima PTPS kao posledicu. Kratko sećanje na prethodnu noć trigerovao je njegov PTSP. Aleks je rekao Mileru da nije bio siguran da su imali seks. “Pokušavam da zauzdam svoju paniku i kažem mu da sam prilično siguran da je došlo do penetracije, zato što sam povređen i osećam bol. Potom mu kažem da bih voleo da preispitam prethodno postavljene granice o dopuštanju dobrovoljnog seksa u budnom stanju, zato što sam ovaj put bio u dubokom snu i sličnost mom zlostavljanju je kod mene izazvala traumu.”

Miler kaže da je Aleksa takođe istraumirao čitav taj događaj — on nije agresivan niti nasilan partner i nije se sećao šta se desilo. Tražio je na internetu i našao sekssomniju, za koju obojica veruju da se desila te noći i u drugim prilikama kada je Aleks pipkao Milera sa nekarakterističnom nežnošću ili grubošću. Posle nekog vremena, par je u potpunosti prekinuo sa seksom i Aleks je čak prestao da se mazi i izražava fizičku intimu u krevetu, iz straha kako bi mogao da se ponaša u snu. “Insistirao sam na tome da idemo na terapiju za parove, zato što je veoma važno da se problemi otkriju rano umesto kada se oni pogoršaju godinama kasnije i pređu tačku bez povratka”, objašnjava Miler. Posle nekoliko meseci, oni i dalje nemaju seks, ali misle da im novi terapeut pomaže i nadaju se da će u budućnosti odlaziti kod specijaliste za sekssomniju.

Samo to što je bio svestan svog stanja i šta ono podrazumeva pomoglo je Rejnardu da bolje izađe na kraj sa svojom sekssomnijom. Prvi put je postao svestan da je pokušao da pokrene seks u snu pre više od 20 godina i trebalo mu je vremena da shvati kako da se izbori sa tim. “Partnerka sa kojom sam to otkrio, jednom kad smo saznali šta je u pitanju, bila je fascinirana svim tim i uživala je”, priseća se on. “Druga partnerka sa kojom se desilo nikada nije poverovala u to i čas je pristajala na moju ‘nastranost’ pretvaranja da spavam, a čas bila iznervirana što je budim usred noći samo da bismo imali seks.” Rejnard mi kaže da je njegova najveća strategija funkcionalnog življenja sa time razgovor o njegovoj sekssomniji sa partnerkama. Rečeno mu je da je do sada uvek reagovao na odbijanje tako što bi odustao i vratio se spavanju.

Šenk se slaže da dobar prvobitan metod za parove koji doživljavaju sekssomniju može da bude istražiti da li sekssomnijak pozitivno reaguje na jedno nežno: “Prestani, spavaš”. Klajn sugeriše da dobra higijena sna, izbegavanje alkohola i drugih psihoaktivnih droga pred spavanje i dovoljno sna mogu da minimizuju stres, iscrpljenost i potencijalne ometače dubokog sna. On dodaje da bezbednosne mere, uključujući spavanje u odvojenim sobama, može da zaštiti seksualnog partnera ako dođe do sekssomnije. Psihoterapija i tehnike umanjenja stresa takođe mogu pomoću u sprečavanju napada. Obojica specijalista za poremećaje sna naglašavaju pojedincima koji doživljavaju seks u snu da je to često kliničko stanje i da profesionalna procena i lečenje apneje, drugih parasomnija ili stanja poput epilepsije mogu da pomognu u smanjenju sekssomnije.

Međutim, uvek vredi prvo raščistiti s tim da li se partneru možda dopada seks u snu. “Iako ume da bude ekstremno iritantno, tokom većine noći uživam u tome”, kaže Houp. “To me strašno uzbuđuje i osećam se neverovatno željenom. Ponekad me izluđuje, naročito u vreme ispita, ali 90 odsto vremena ili ignorišem — ako nisam raspoložena — ili se prepustim. Ako jasno kažem ‘ne’ i ne reagujem, on će se vratiti u dublji san. To je kao da nas dvoje imamo neku samo našu tajnu.”