Pitala sam prijatelje koji su moćni rendžeri da bih pronašla sebe

Prošlo je dvadeset i pet godina od emitovanja prve epizode „Moćnih rendžera“ i osamnaest godina od kako ne postoje u svom izvornom televizijskom formatu. Pa ipak, to ne sprečava gomilu mojih vršnjaka, generacije koja se polako bliži tridesetima ili ih premašuje, da svaku dobru bleju završe sa jednom te istom pričom i raspravom o tome ko je bio koji Moćni rendžer i koji je najjači. „Moćni rendžeri“ bi iskidali čak i „Igre prestola“ kada bi postojalo neko takmičenje u tome o kojoj seriji se strasnije priča.

Kako u tom periodu odrastanja nisam imala Pink televiziju (roditelji su mi reki da je antena nepopravljivo pogrešno okrenuta) nisam imala pristup „Moćnim rendžerima“, pa ih tako nikada zapravo nisam ni gledala. U strahu od još jedne socijalne neprilike u kojoj se osećam kao da se ne uklapam u društvo, rešila sam da je zaustavim i bacim se na prvu sezonu. I tako mi Zordona i Alfe, nikada nisam gledala nešto tako dobro i uzbudljivo. Nešto što toliko pokreće!

Očekivala sam zastarelu animaciju i prevaziđene efekte a dobila sam toliku količinu ložane da ću pred pisanje svakog novog teksta sebi puštati uvodnu špicu i vikati „go, go, power rengers!“ Jer uopšte nije bitna kakva je animacija i kakvi su efekti, naprotiv bitna je spremnost na igru i više nego igde ovde se ona vidi u moći muzike i dizajnu zvuka. Da nije onih gitara, power metala, zvučnih efekata, ludačke sinhronizacije i naravno celokupne estetike već dovoljno uvrnutih devedesetih, gomila dece bi imala znatno bednije detinjstvo.

Zato sam ja, u potrazi za svojim moćnim rendžerom uradila ono što i oni rade kada su u nevolji. Pozvala svoje drugare da se ujedine i kažu koji su moćni rendžer ne bih li pronašla onog ko ide najbolje uz moj karakter. Ovo je rezultat te avanture.

Kad sam imala recimo pet godina bio je jedan Miloš u mom okruženju, par godina stariji od mene, koji je sebe zvao: Miloš Moćni Rendžer. Tada sam, u stvari, prvi put čula za rendžere. On me zainteresovao za njih. Nedugo posle toga počela sam i ja da ih gledam i, naravno, kad god bismo se igrali u vrtiću, birali smo ko će biti koji rendžer. Sad sledi onaj kliše deo priče gde ja kažem kako su sve devojčice htele da budu roze rendžer, a ja sam obožavala žutog, pa mi sve moje sadašnje drugarice kažu da je isto bilo i sa njima. Tako da, možda je to izmišljotina, možda uopšte nema devojčica roze rendžera, a možda sam samo kad sam porasla našla sve te žute rendžere i sprijateljila se baš sa njima. U svakom slučaju, stvarno sam baš volela žutog moćnog rendžera, odnosno rendžerku. Najviše zato što, u trenutku kad sam se ja ‘navukla’ na rendžere, nju je glumila Karan Ešli koja je mnogo ličila na moju omiljenu barbiku u to vreme (!! ko bi rekao da ću da spojim barbike i moćne rendžere?!) i nekako je bila silent hero. A još kad je polako postajala sve važniji član postave, znala sam da je moj izbor skroz okej. Inače, Miloš Moćni rendžer, kome ne znam čak ni prezime, se tih godina, kad smo gledali rendžere, sa svojima odselio u Kanadu, a prošle godine je završio kao lik u mojoj drami (čiji je naslov posvećen baš moćnim rendžerima), a da to ni ne zna. Nikad ga više nisam videla i ne znam ništa o njemu, osim da me navukao na "Moćne Rendžere".

Ja sam uvek htela da budem roze, ali pošto sam od nas tri drugarice bila najmlađa crveni je ostao kao jedina prihvatljiva opcija za devojčice. A i nisam bila dobra sa lukom i strelom.

Moj omiljeni rendžer je bio plavi. Najpre zato sto mi je plava boja bila najdraza, a i zato što se on uvek isticao kao mozak grupe i pokazivao da um i snaga mogu zapravo da idu zajedno. Takođe sam ga voleo i zbog toga sto je nosio naočare, pa smo se i na tom nivou prepoznali. Sećam se da se serija emitovala popodne posle druge vremenske prognoze i da sam sa nestrpljenjem čekao nove avanture. Serija je u to vreme bila nešto najzanimljivije što je moglo da se gleda na televiziji. Naučila me je da pronađem rendžera u sebi i da se uspešno borim sa svim Ritinim čudovištima koja, verovala ili ne, žive čak i u našem komšiluku.

Intimno sam htela i osećala da sam CRVENI- nekako sam se u njegovoj poziciji u mikro-univerzumu Moćnih rendžera sebe najviše pronalazila (staložen, vođa, nonšalantni autoritet koji vodi sopstvenim primerom isl.) Međutim- u svim verzijama moćnih rendžera crveni je bio uvek muškog roda.

Zato - kad god smo se igrali Moćnih Renžera, ja sam bila Žuti. I to mi je nekako bilo ok - kad već nisam mogla da budem ono što treba da budem - ok je biti Žuti koji je uvek bio neki "cool" autsajder. ŽENSKOG RODA - jer bože moj devojčice su morale da igraju ženske likove.

Ali da - svakako kultna serija na koju se godinama kasnije i dalje referisemo moje sestre i ja ( videti priložene idiotske forografije nastale sasvim spontano ove zime).

ITS MORFING TAJM!

Sezona u svemiru je poslednja sezona koja se sećam da se emitovala kod nas u vreme kada smo ih gledali, i bila je fenomenalno dramatična. Konflikt, nemajući više kud, eskalira u svemir, strašni sud je blizu, a junaci, izolovani i izgubljeni, pronalaze utočište na drevnom(?) svemirskom brodu, u kome sam se i fotografisao. Na istom brodu, u nekakvoj tajnoj komori, ekipa pronalazi zamrznuto telo prvobitnog putnika, legendarnog Srebrnog Rendžera, u hibernaciji u kojoj biva lečen od ljutih rana, sa neizvesnim ishodom. Njegovim čudesnim vraćanjem u život, Rendžeri ne stiču samo još jednog saborca, već i novu nadu, u najtežim vremenima do tada.

Dakle - Rendžer nad Rendžerima, za sladokusce kojima učešće u petočlanom spasavanju sveta nije dovoljan ego-trip, već i tu mora da im se pronađe posebna, šesta uloga.

Kako sam Spejs Rendžere najviše voleo, nisam hteo da kvarim uspomenu na njih, pa sam od omiljene sezone pogledao samo uvodnu špicu. Naravno, Vasiona me nije izneverila: Sve što valja, kao i uvek, dešava se u svemiru, kobajagi daleko, daleko odavde…

Nakon svega ovoga bilo je jasno. I mene su moji prijatelji kao i Zeka vratili na pravu stranu. I oko mene kao i oko njega se čovek mora pomučiti i stalno su neke komplikacije u pitanju. Te imam moć, te je nemam, te mi oni daju svoju, ta ja njima vraćam. Pravi luzer od koga se ništa ne očekuje zadovoljan i sa malim. Pitam se da li sudbina za mene, kao i za njega, ipak ima neke druge planove.