Reklame

Mojoj majci Marokanki ne smetaju bele žene sa kanom, ali meni smetaju

Razgovarala sam sa majkom, tetkom, i bakom – sve muslimanskim imigrantkinjama – da bih otkrila šta se zaista krije iza kulturne aproprijacije.

pisao Leila Ettachfini
06 Avgust 2018, 11:46am

Prethodno objavljeno na Broadly.

Delikatne linije crvenkasto-smeđe boje prekrivaju mi šake, zaustavljaju se tek malo ispod zglobova. Oblici lišća i cveća, tačke i graciozne krivine, sve mi se to presavija sa prstiju na dlanove, gde malo tamni od znoja. Vlaga ističe pigment. U sedmom sam razredu, spremna da uđem u školski autobus sa bakinim kreacijama oslikanim po kožu. Hodajuća sam galerija. Ali tada nisam na to tako gledala.

Kana je biljna farba kojom se boji sve i svašta, od vune do noktiju. Pravi se od sušenih listova biljke kane ( Lawsonia inermis) koji se gnječe u prah. Na arapskom se ova prirodna boja kana, na indijskom potkontinentu zobu je mehndi, a ustanovljeno je da se koristi već 5,000 godina. Za to vreme, tradicionalno je bila prihvaćena u Južnoj Aziji, na Srednjem Istoku, i u Severnoj Africi.

Kad sam u Koloradu rasla kao dete marokanskih imigranata, volela sam da se bojim kanom. Obično je u pitanju bio neki porodični događaj: venčanje, rođenje, Ramazan, put u Maroko. Baka bi kanu u prahu mešala sa vodom, ostavljala je da odstoji par sati, a zatim je koristeći špric kreirala kompleksne oblike po mojim rukama, po rukama moje sestre i naših rođaka.

Tradicionalno, kanom se oslikavaju samo ženske ruke i noge. Moj brat ipak nije hteo da propusti zabavu, pa je tražio da mu se na ruci uradi zmija ili škorpija. Baka mu je rado izlazila u susret. Sećam se kako mi je bilo teško da odolim i noktima ne sljuštim sasušenu kanu dok sam čekala da potamni. Kad bi najzad kucnuo čas da se skine, jedva sam čekala da vidim šta se nalazilo ispod.

Ali tog dana u autobusu, kao i kasnije u školi, bila sam u dilemi: da li da spustim rukave da niko ne primeti, ili da upadljivo počnem da mažem ruke losionom na klupi kako bi svi videli. Pred-pubertetlije mnogo toga ne razumeju. Sa 12 godina još nisam znala šta je to „internalizovani rasizam“, ali mi je manje bilo stalo do toga kad će da mi porastu sise nego do toga kako da iskažem ponos/sakrijem stid zbog kane po rukama. Kao da mi je na čelu pisalo da dolazim iz strane zemlje.

Kadar sa venčanja moje tetke, sveža kana na njenim rukama.

U školi, kad bi me iskreno zainteresovane drugarice pitale, zavrtala bih rukave i na sva usta im objašnjavala o čemu se radi. Ali zato, kad bih čula „Jao, šta ti je to narandžasto po rukama“, odmah bih se setila koliko je teško sakriti ruke o pogleda, posebno u sedmom osnovne.

Prvi put sam kanu videla na rukama nekog ko nije iz Afrike ili Jugozapadne Azije u srednjoj školi. Vanesa Hadžens, kraljica kulturne aproprijacije lično, imala je oslikane ruke. „Okej“, pomislila sam. „Izgleda da je kana sada kul. Pitaću baku da me iscrta sledećeg vikenda.“

Postepeno, kako je kana prodirala u američku pop kulturu, devojke su počele da mi prilaze i zapitkuju me o njoj. Ton je bio bitno drugačiji od onog iz osnovne. Jedno vreme su mi ta pitanja bila uzbudljiva. Osećala sam se važno kad sam zamolila baku da oslika ruke mojih drugarica.

Ali onda sam prepoznala o kakvoj se vrsti pažnje radi.

Tokom godina koje su usledile, počela sam da se pitam zašto sam prestala da se stidim kane tek kad su moje bele drugarice priznale da je lepa. Shvatila sam da tim belim devojkama, od kojih mnoge danas ponosno podržavaju Trampa, nije stvarno bilo stalo do moje kulture ili do značaja koji kana za mene nosi. Samo su htele da izgledaju kao Vanesa Hadžens ili Kajli Džener. Gledala sam kako njima drugi dele komplimente zbog kane na rukama (urađene na nekom festivalu po apsurdno visokim cenama), umesto da dižu nos kao što su nekada na mene. Počela sam da shvatam šta je to kulturna aproprijacija iako još nisam umela da to adekvatno izrazim. Mrzela sam prizor belih devojaka sa kanom.

To je čista zabava a tako treba i da ostane. Ne bih vezivala kanu za sve ovo što se u svetu dešava

Zašto je kul kad baš one to rade? Zar su zaboravile kako sam se ja glupo osećala kad sam je jedina nosila? Šta se promenilo?

Ipak, žene iz moje porodice se uzbude kad god vide ženu na filmu, u reklami, ili u tabloidu sa kanom. „Vidi joj ruke! Nosi kanu!“ ističu redovno moja majka, tetka, ili baka, kao da je iz medija neko njima lično namiguje i šalje kompliment. Ja samo prevrnem očima. Ranije sam pokušala da im objasnim zašto me ta pojava nervira, one me saslušaju ali onda ipak doživljavaju svaki znak naše kulture u Americi kao pozitivnu pojavu.

Nedavno sam posetila roditeljski dom i sa majkom otišla u kupovinu. World Market je veštački egzotična ali ipak šarmantna prodavnica koja pokušava da donese „globalni bazar na vaš prag“. Moja mama cokće dok ispituje preskupu marokansku šoljicu za kafu: „Ala nam kradu dizajn.“ Od nje nisam navikla da čujem takav cinizam, pa sam prinuđena da je pitam šta sada misli o belim Amerikankama sa kanom na rukama.

„Mislim da je to baš kul, ranije nisu imale pojma šta je to kana a danas se dosta ljudi interesuje za to“, kaže ona a ja pritiskam dalje, pitam kako bi se osećala da vidi kanu na rukama osobe koja podržava Trampovo zatvaranje granica za Muslimane. „To bi me malo iznerviralo“, kaže ona. „Ko ne voli Muslimane, Arape, našu kulturu, taj ne mora ni da bude njen deo. Ne može to hoću-neću.“ (Kana jeste tradicija šireg dometa od arapskog Islama, ali moja majka je zna u tom kontekstu.)

Kaže da je samo od mene čula izraz „kulturna aproprijacija“. Trudim se da joj objasnim šta je u pitanju. „Baš tužno“, priznaje ona. „Eto, a neki misle da isti princip važi i za kanu.“

„Ne znam, za mene to nije verska stvar, ne mora da bude politički, to je čista zabava a tako treba i da ostane“, zaključuje ona. „Ne bih vezivala kanu za sve ovo što se u svetu dešava.“

Sledeću pitam tetku, koja takođe ne zamera belcima kanu. „Može nekad da bude čudno, deca u školi neće razumeti, ali sa odraslima mislim da je drugačije“, kaže ona. Pošle godine, koleginica je pokazala interesovanje za tetkinu kanu, a ona je ženu pozvala kući da i njoj oslika ruke. „Mogo joj se svidelo“, kaže ona. „Kad vidim [kanu] na drugim ljudima, ja pomislim baš lepo, evo dela naše kulture koji postaje popularan.”

Moja tetka obožava ovaj vid umetnosti. „Podseća me na dom, kad sam ja bila mala kanu smo radile 27. dana Ramazana. Obukle bismo se, nakitile, baš se onako posebno osećale”, priča ona. „I sad za svaki Ramazan ja ćerku obučem u marokansku nošnju da bi i kod nje razvila taj osećaj. Sviđa se i njoj.”

Posle razgovora sa majkom, tetkom, i bakom koje međusobno dele mišljenje o kani na belim ženama, postao mi je jasan razlog zbog kog ja to mišljenje ne delim: iskustva sa kanom bila su nam drastično različita. Kad bi njih kao devojčice u školi videli sa kanom na rukama, čule bi samo „Čestitamo! Kad ti se sestra porađa!“ ili „Eid mubarak!“ Nikad nisu morale da brane svoju kanu. Njima ona nikad nije bila političko pitanje.

Kao Muslimanke doseljene u Ameriku, moja majka, tetka, i baka su već morale da se brane od svakakvog sranja, pa su daleko tolerantnije nego ja. Nažalost, anti-islamski stavovi i zločini mržnje u Americi alarmantno brzo rastu. Da bih ja ostavila utisak da nisam odavde, moram da nosim kanu, govorim Darižu (marokansku verziju arapskog), ili ogrnem đelabu. Moje rođake, sa druge strane, same po sebi očigledno nisu odavde. Ako bi one htele da tradiciju kao što je kana vezuju za prijatne uspomene, da je drže podalje od agresije i negativnosti sa kojom se svakodnevno dan suočavaju, mogu i ja da naučim da to prihvatim.

Mogu da prihvatim njihovo mišljenje zasnovano na njihovim iskustvima ali da se ne odreknem ni svog, jer meni nikad neće biti drago kad vidim belu devojku sa kanom na rukama.

Tagged:
Cultural Appropriation
sake
Μαρόκο
Tradicija
kana
kulturna aproprijacija
oslikavanje