Музика

Pesma "New Rules" Dua Lipe je ultimativni lament nad "fakbojem"

Pesma je možda molska, ali je njena poruka pozitivna: zajebi tugu, na javljaj se na telefon, ne gubiš ništa.

pisao Emily Bootle
16 Decembar 2017, 6:45am

Ilustracija: Kim Cowie 

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na NOISEY

Pijani telefonski pozivi, pokušaji platonske veze osuđeni na propast, osećanje zatočenosti u ciklusu nepopustljivog pariranja. Ko od nas to nije doživeo? Čak je i Dua Lipa – čije je lice toliko savršeno kao da ga je pravio grafički dizajner – to doživela. Singl koji ju je probio "New Rules" priča bolno poznatu priču na predivno prijemčiv način. Uspeh ove pesme je dalekosežan: puštaju je svi, od Skepte do vaše mame. Poletni tropski šmek omogućio joj je da se prošlog leta uvuče pod svačiju kožu, dok nam melanholična atmosfera prija kako se vreme hladi a mi se sve više umotavamo u razne sintetičke krpe.

Ta tuga je ono što razlikuje "New Rules" od obilja drugih pesama sa Spotifajeve liste o "osnaženim ženama" koju potajno sluša riba iz vaše teretane. Od "Stronger" Kristine Agilere do "Shout Out To My Ex" Litl Miks, postoji čitav jedan muzički svet koji slavi propalu vezu kao nešto što će vam izgraditi karakter i slomljeno srce tumači s nesputanim optimizmom. Često je upravo to ono što nam treba. Te pesme nam pružaju emocionalne mehanizme za izlaženje na kraj sa bolom koje verovatno ne bismo umeli da pružimo sebi sami.

Ali "New Rules" je drugačija: ovo je pesma o tome šta mi možemo uradimo sami za sebe. Ona zadržava neutralnu perspektivu, ne pronalazeći osnaženost u optimizmu, već u pragmatizmu. Osećaj tuge oličen u vokalu, u kombinaciji sa živahnom muzičkom podlogom, odslikava činjenicu da većina nas, najveći deo vremena, oseća više od jednog osećanja. I za razliku od većine himni o raskidu, "New Rules" ne priznaje "fakboju" zasluge zato što vas je pretvorio u bolju osobu. Štaviše, čak ga ni ne pominje. Sve što znamo o njemu je da je rastužio Dua Lipu a da je ona našla način da se izbori sa tim.


Scena iz "New Rules"

Izgubljene ili neuzvraćene ljubavi očigledno su česta tema u muzici, uključujući i operu. U Pučinijevoj Madam Baterflaj žena čeka izgubljenog muža godinama, samo da bi otkrila da on ima novu ženu. U Jevgeniju Onjeginu Čajkovskog, protagonista "frendzonuje" Tatjanu i kaže joj da ne bi trebalo da je tako otvorena sa svojim osećanjima (baš ti hvala na savetu). A onda je tu Perselova Didona i Enej, napisana neka dva veka ranije . Tu se Didona, kraljica Kartagine, zaljubljuje u trojanskog heroja Eneja. Ona misli da i on voli nju, ali – kakvo iznenađenje – on zbriše na pučinu i ostavlja je samu, jer mora da završi misiju (čitaj: važnija mu je karijera). Didona na kraju peva jednu od najslavnijih arija u zapadnoj klasičnoj muzici: "Kad me polože u zemlju" ili "Didonin lament".

"New Rules" me podseća na taj lament najpre zbog svog melanholičnog prizvuka. On je manje naglašen nego u ariji, ali je definitivno prisutan – posebno kad Dua Lipa sa žudnjom zapeva "my love", stih u strofi koji je neznatno nedosledan sa koračajućom prizemnošću ostatka pesme. I "New Rules" i "Didonin lament" su molske pesme, što je uobičajen i tradicionalan metod za dočaravanje tuge. Postoji paralela, međutim, i u tome što su obe utemeljene u pomirenosti s onim što se desilo i predlažu način kako da se izađe na kraj s tim. Metodi Dua Lipe i Didone su, priznajem, drugačiji. Dok Didona peva publici " remember me, but forget my fate" i na kraju se ubija, Dua Lipa zapisuje zarazne mantre u svesku (volim da zamišljam da koristi olovku sa čupavom loptom na kraju) i deli ih sa čitavim svetom. Ali nijedna se ne bori tako što se prepušta tugi ili zahvaljuje muškarcu koji ih je ostavio na karakteru koji ima je izgradio.

Dok se Didona obraća svom ljubavniku Eneju (i publici), Dua Lipa kao da se obraća samoj sebi dok zapisuje svoja pravila. U doba kad je briga o sebi predstavljena kao važnija od svega drugog, ovo deluje posebno močno. Čuti kako pop zvezda vodi računa o sebi ustanovljavajući pravila nov je fenomen. Navikli smo na pop muziku koja vrvi od emocija, sentimentalnosti, nestašluka, impulsivnosti – ali ova stvar govori o požudi koja je kontrolisana, o ljubavi koju Dua Lipa mora da okonča i (da se poslužim starim klišeom) o tome kako je razum nadvladao srce. Govori o hladnokrvnom, bolnom, praktičnom putovanju na kom čovek mora da pronađe sebi svoj put. Naravno, iako u okviru narativa znamo da Dua govori sebi u drugom licu imperativa – "One: don’t pick up the phone"; "Two: don’t let him in; Three: don’t be his friend" i tako dalje – ona se zapravo obraća nama. Kombinacija zagovaranja brige o samom sebi i toga što nas pop zvezda savetuje da ne donosimo odluke štetne po nas prilično je jaka.

Tema podrške nadovezuje se u novom video spotu (ispod), kao i osećaj sučeljenih emocija. Uvodni kadar zaustavlja se na hotelskom nazivu, u neonu, ‘The Confidante’. Scena prikazuje grupu žena, čije uloge i identiteti deluju fluidno i slobodno. Sve odiše atmosferom pidžama žurke. Jedna od žena iz Dua Lipine ekipe briše srce koje ona nacrta na zamagljenom kupatilskom ogledalu. Njihovi pokreti su sinhronizovani. Uz tekst: " Don’t let him in, you have to kick him out again" ide koreografija kako Dua Lipa otvara vrata a u sobi je nazad gura druga žena, koja kao da se obraća njoj.

Tokom trećeg ponavljanja uvoda u refren i refrena (“ One: don’t pick up the phone…”), koreografija se takođe naizgled ponavlja treći put. Ali ovaj put uloge su zamenjene: sada Dua Lipa sprečava prijateljicu da podigne telefon i uvodi drugu ženu nazad u sobu. Povratila je moć i kontrolu. Sad je ona u poziciji da pomogne drugima.

Plesačice bi mogle da se protumače kao produžetak nje same, unutrašnja podrška koja Dua Lipi omogućava da primeni pravila koja je sama stvorila. Ili bi mogle da budu prava mreža podrške, grupa prijateljica zadužena da pomogne da se ona drži svega što je smislila. Verovatno se radi o kombinaciji oba. Ali šta god da je namera, poruka je jasna: nije da žene samo pomažu jedna drugoj. Žene razumeju jedna drugu. Mi saosećamo s bolom jedna druge.

Iako je priča Dua Lipe na drugačijem nivou od traume sa kojom su se suočile žrtve seksualnih napada i zlostavljanja, ova pesma bi odgovarala i kao pozadinska muzika pokreta #metoo. Žene u ovom spotu su bliske, pomažu jedna drugoj i žestoko saosećaju sa iskustvima jedni drugih. Kad češljaju jedna drugu u vrsti, preovladava osećaj spokojne podrške. Smena u tekstu između prvog i drugog lica (od " But my love, he doesn't love me, so I tell myself, I tell myself" do " You know he’s only calling cos he’s drunk and alone") deluje kao proces kroz koji prolaze mnoge žene: vrte sopstvenu priču u svojoj glavi, pričaju svoju priču drugima, savetuju sebe i savetuju prijateljice. Osvežavajuće je kad nam se taj proces prikaže u emotivno nabijenom a opet nežnom formatu kao što je pop muzika. Još više osvežava kad nam muzika nudi način kako da prevaziđemo to iskustvo a da ne moramo da budemo zahvalni na njemu.

Ponavljanje mantre daje Dua Lipi snagu. Ovo je savršeno očigledno u spotu: njeni izrazi lica se menjaju, njeni pokreti postaju energičniji i, pošto je tugovala u hotelskoj sobi, završava napolju na suncu. Ona se iz didonovske tragične junakinje, koja se baca na nameštaj i lebdi bosonoga hodnicima, pretvara u nekog ko je energičan i nestašan, ko daje mudrijaške savete prijateljicama i bukvalno hoda po vodi (sigurna sam da je i to Važna Metafora™). Gledamo kako rešava probleme držeći se sopstvenih pravila. Ovaj pragmatizam je osnažujući a pokreće ga energičan tempo i moćan ritam. Ali kad pominje "my love", i dalje se čuje tuga. Jer pre nego što uspemo da prebolimo bilo šta, moramo da prihvatimo bol. Žene se zaceljuju kolektivno i kao jedinke. Dua Lipa nas podseća da ponekad nešto toliko jednostavno i praktično kao mantra može da nam pomogne da pronađemo snagu u sebi.

Još na VICE:

Peaches za VICE: Plačem na 'RuPaul's Drag Race'

Didi, prvi narcis repa, ponovo je promenio svoje tupavo ime

Selena Gomez nastavlja da eksperimentiše u pesmi “Fetish” sa Gučijem Maneom