Reklame
Film

Režiser najstrašnijeg filma koji smo ikad gledali najviše se plaši nuklearnog rata

Režiser filma "Niti" Mik Džekson govori o povratku filma koji je snimio za BBC i zašto je ovaj i dalje bitan.

pisao Matthew Gault
05 Mart 2018, 8:47am

Fotografija: Motherboard

Prvobitno objavljeno na Motherboard.

BBC je 1984. godine prikazao televizijski film koji je toliko uznemirio gledaoce da ga je ponovo prikazao samo još jednom godinu dana kasnije, na 40. godišnjicu bacanja atomske bombe na Japan. Taj film bio je Niti (Threads) i svako ko ga je gledao nikad ga neće zaboraviti. Oni koji ga nisu gledali, konačno to mogu da učine pošto je nedavno izdat na blu-reju rekonstruisan u HD-u.

Niti govori o britanskom industrijskom gradu Šefildu i kako bi ovaj prošao tokom ograničenog nuklearnog napada na Ujedinjeno Kraljevstvo. To je jedno žestoko putovanje u košmarni svet u kom društvo puca po svim šavovima a srećnici su oni koji su stradali u prvobitnoj eksploziji. Ostali, uključujući protagoniste filma, ostavljeni su da trule dok lutaju po izbombardovanom britanskom gradu.

Film je po emitovanju šokirao čitav svet. Njegov tvorac smatra da je u tome i bila poenta. “Drago mi je što sam ga snimio”, rekao mi je Mik Džoson, režiser filma Niti, preko telefona. “Ako sam na nešto ponosan u životu, onda je to ovo.”

Džeksonova karijera trajala je decenijama. Radio je sa Vitni Hjuston, Tomijem Lijem Džonsom i Kler Dejns. Njegov najslavniji film verovatno je Telohranitelj (The Bodyguard), ali Niti je film po kom on želi da ga ljudi pamte.

Uz Trampovu pojačanu nuklearnu retoriku i ulazak Severne Koreje u nuklearni klub, Džekson misli da su lekcije ovog filma danas važnije nego ikad. “Taj osećaj koliko brzo stvari mogu da se otrgnu kontroli lekcija je koju smo u međuvremenu zaboravili”, rekao je on. “Nadam se da je nećemo ponovo naučiti na pogrešan način. Evo šta sve rizikujete kad govorite o vatri i besu.”

Za Džeksona danas sve pomalo previše liči na rane osamdesete. “U tom periodu je Regan započeo Inicijativu strateške odbrane, Sovjeti su oborili korejski putnički avion, a Regan je Sovjetski Savez nazvao Zlom imperijom”, rekao je on. “Bilo je to verovatno najopasnije vreme za svet još od Kubanske krize i... svi su mislili da se BBC ne bavi dovoljno time. Svi su bili veoma paranoični. Svet se nalazio na ivici nuklearnog rata i niko nije znao ništa o tome.”

U to vreme, Džekson je bio mladi producent u BBC-ju i insistirao je na tome da se snimi nešto što će javnost bolje informisati o nuklearnom oružju. Bila je to pipava tema u ovoj medijskoj kući, koja je bila svesna da je to važno pitanje, ali je uprskala stvar sa prethodnim filmom koji se bavio ovom tematikom.

BBC je, naime, 1965. godine snimio dokumentarnu dramu po imenu Ratna igra (The War Game). Ovaj četrdesetominutni film opisuje sovjetski napad na jedan engleski grad. Hladni britanski narator živopisno opisuje užase napada dok se ljudi na ekranu bore da prežive i, baš kao i u Nitima, čitavo društvo puca po svim šavovima.

Ratna igra je toliko užasnula vrhušku BBC-ja da su ga bunkerisali. Ljudi su protestovali zbog te odluke. BBC je tvrdio da mu vlada ne dozvoljava da prikaže film. Održano je nekoliko prikazivanja po Londonu, ali je pristup bio dozvoljen samo odabranim predstavnicima štampe i vladinim zvaničnicima. Uprkos ograničenom bioskopskom prikazivanju i tome što zapravo nije bila dokumentarac, Ratna igra dobila je Oskara za najbolji dokumentarni dugometražni film 1966. godine.

Džekson mi je rekao da, uprkos BBC-jevim protestima da je vlada bila ta koja je bunkerisala film, vlada nije uradila ništa slično. Prema Džeksonovim rečima, BBC nije želeo da preuzme odgovornost za prikazivanje nečega toliko nasilnog i anti-nuklearno nastrojenog. “Ratna igra imala je veoma izražen politički stav”, rekao je Džekson. “Režiser Piter Votkins bio je posvećeni i strastveni filmadžija i imao je veoma jasno viđenje nuklearnog rata – da vas Civilna odbrana verovatno ne bi spasla.”

Istina iza bunkerisanja Ratne igre zapravo je malo komplikovanija nego kako je se Džekson seća i tek je nedavno u potpunosti izašla na videlo. Profesor Univerziteta u Glazgovu Džon Kuk iskopao je internu dokumentaciju o filmu po kojoj se vidi da je britanski Houm ofis ljubazno ali energično sugerisao da BBC ne prikaže ovaj kontroverzni film. BBC se povinovao tom uputstvu, a neki iz ove medijske kuće su za to okrivili sam BBC, dok je nekolicina hrabrih obelodanila da je došlo do uplitanja vlade. BBC je čak emitovao dokumentarac o ovoj kontroverzi nakon što je Kuk javno objavio dokumente.

BBC-jevo bunkerisanje Ratne igre bila je dugogodišnja crna mrlja na ovoj medijskoj kući koju je ona želela pošto poto da izbriše. Džekson je bio mladi producent sa obrazovanjem u naučnim oblastima. Želeo je da istraži dejstvo nuklearnog rata i snimi dokumentarac koji bi ta dejstva objasnio široj javnosti.

Njegovi šefovi odobrili su njegov predlog. “Uz određenu dozu strepnje, BBC mi je dozvolio da snimim dokumentarac sa veoma ograničenim budžetom i mislili su da bi to mogao da bude način da se izvuku iz tog strašnog škripca u kom su se našli zbog Ratne igre”, rekao je on. “Mogli bi da snime taj film i predstave ga kao politički neutralno pitanje zasnovano na činjenicama koje se tiče ljudi.”

Uz blagoslov BBC-ja Džekson je snimio Q.E.D. Vodič za Armagedon, tridesetominutni dokumentarac koji je emitovan u sklopu BBC-jevog dokumentarnog serijala. Da bi snimio tu emisiju, Džekson je razgovarao sa raznim ekspertima i potražio odgovor na jednostavno pitanje — šta nam nuklearna oružja zapravo rade?

Emisija je doživela uspeh i BBC je s velikim olakšanjem bio spreman da čuje Džeksonov naredni predlog. “Istražujući materiju, otkrio sam da su zanimljiviji aspekt od pitanja da li će vas nuklearna eksplozija spaliti, da li će vam smrskati kosti, da li će vam srušiti kuću, u stvari psihološki efekti koje ona ima na ljude i stoga po čitavo društvo. To je teško uraditi u dokumentarcu koji se ne sastoji samo od razgovora sa ekspertima. Ali jedan od načina da se čovek pozabavi tim emotivnim i psihološkim posledicama jeste da snimi dramu. Uveo sam ovu ideju u BBC-jev sistem, a oni su mi rekli da obavim istraživanje i vratim im se sa konkretnim predlogom. Taj predlog bile su Niti.”

Džekson je proveo godinu dana istražujući Niti pre nego što se vratio sa konkretnim predlogom. Pričao je sa više od 50 eksperata. “Bili su tu doktori, fizičari, specijalisti za odbranu, psiholozi, agronomi, naučnici za klimu, strateški eksperti, obaveštajni eksperti, istraživački novinari, naučnici za nuklearna oružja”, rekao je on. “Postao sam ekspert po pitanju nuklearnog rata.”

Kao što rekosmo, ranih osamdesetih opšte raspoloženje je bilo da bi svet mogao svakog trenutka da se okonča u nuklearnoj vatri. “Po prvi put ljudi su počeli da dovode u pitanje osigurano uzajamno uništenje”, rekao je on. Generali, političari i ekspertske grupe kao što je Korporacija RAND počeli su da govore o mogućnosti nuklearnog rata koji se može dobiti. On je to smatrao zastrašujućim.

“Za većinu ljudi to je bilo nezamislivo. Nuklearni rat je toliko daleko od vašeg svakodnevnog iskustva da je teško prizvati ga u mislima. A ako ne možete da ga prizovete u mislima, ne možete da razgovarate o njemu i vodite smislenu raspravu.”

Da bi nuklearni rat postao zamisliv, Džekson i scenarista Beri Hajns smislili su priču o normalnim ljudima u Šefildu — gradu usred Engleske. Film prati Rut Beket i Džimija Kempa, mladi par koji je odlučio da se venča zato što je ona neočekivano zatrudnela. “Ideja je bila da snimimo film koji govori o smrti... a da priču ispričamo služeći se ikonografijom života”, rekao je Džekson.

Džimi umire u eksploziji, ali Rut preživljava samo da bi se porodila mesecima posle bombardovanja i nakon što se civilizacija okončala. Ona bebi daje ime Džejn, a njen život je srednjevekovni. Film se završava tako što Džejn sa 13 godina rađa svoju mrtvorođenu bebu. “Trudio sam se da u Niti ubacim slike koje nećete moći da izbacite iz glave”, rekao je Džekson.“Kad govorite tim apstraktnim jezikom o prvom preventivnom nuklearnom udaru i kilotonima, morate da razmišljate i o tim stvarima i one bi vas onda naterale da se malo ozbiljnije zapitate o svemu.”

U godinama koje su usledile posle njegove premijere, Amerika i Sovjetski Savez su odustale od ideje nuklearnog rata. Regan i Gorbačov su postigli sporazum o kontroli naoružanja i Regan je u poznim godinama svog predsedničkog mandata radio na masovnom razoružanju.

Džekson se brine da su današnji političari zaboravili kako je bilo živeti na ivici. “Trenutno me najviše brine to što se predsednik Tramp i mnogi iz njegove administracije služe istom retorikom o nuklearnom ratu koji može da se dobije i o efektnom napadu protiv Severne Koreje a da ne shvataju koje su sve posledice toga”, rekao je on. “Oni pate od siromaštva mašte. Oni ne mogu da poveruju da to može da bude bilo šta sem hirurški precizne akcije. Lekcija o nuklearnoj politici tokom čitavog Hladnog rata bila je da smo se previše puta našli na samoj ivici da uđemo u rat zbog pogrešne procene, ne znajući šta druga strana misli.”

On se plaši da bi Severna Koreja jednog dana mogla da navuče Trampa da pokrene nuklearni rat koji će u rat uvući čitav svet. “Čitava stvar bi veoma brzo mogla da se otrgne kontroli”, rekao je on. “Tramp nema interesovanja da se bavi time... on je potpuno neradoznao."

Umetnost pomaže da se stvari postave u pravi kontekst. Priče nam pomažu da bolje razumemo svet oko sebe, a Niti su jedna od tih sjajnih priča o nuklearnom ratu. Ovaj film je pomogao jednoj čitavoj generaciji da shvati šta su njegove posledice u vreme kada su ljudi bili željni da shvate. Džekson nije baš toliko siguran da bi film kao što je Niti danas bio toliko uspešan u tome. “Čini se da smo istovremeno u stalnom stanju straha i poricanja”, rekao je on. “Straha da će se nešto strašno desiti, a ne želimo da razmišljamo ili pričamo o tome i šta bismo mogli da uradimo da to sprečimo.”