Izbeglica iz Severne Koreje o bekstvu iz "najbolje zemlje na svetu"

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Kanada.

Najživlje se seća automobila. Šoka koji je osetio dok je gledao kako reka automobila teče ulicom okruženom ogromnim zgradama.

"Video sam takvo nešto prvi put u životu. Na putevima u Severnoj Koreji nema automobila. Štaviše, nema skoro ničega."

Bilo je to pre dvanaest godina, ali Džun Heo o tome priča kao da se desilo juče. O danu kada se srušio svet koji je poznavao. O danu kada je sledio dvojicu kineskih posrednika koje je poslala njegova majka, prešavši s njima reku Tumen koja razdvaja Severnu Koreju od Kine.

"Čitavog života pre toga dana, učili su me da ne postoji zemlja bogatija od Severne Koreje. Verovao sam da je moja zemlja najbolja na svetu. Nismo imali pojma kako izgleda spoljni svet. I tada sam shvatio. Kada sam video te automobile, te visoke zgrade. U tom trenutku, sve što sam mislio da znam samo se srušilo."

Džun je odrastao u bedi u Čongđinu, obalskom gradu na severoistoku Severne Koreje. Te 2004. godine, kad je imao 13 godina, njegova majka je odlučila da prebegne iz Severne Koreje u Kinu. Nekih godinu dana kasnije, ona je uspela da stigne do Južne Koreje. To je krajnji cilj za sve prebege iz Severne Koreje, pošto kad stignu tamo mogu da zatraže status izbeglice.

Stvari, međutim, nisu išle toliko glatko za samog Džuna. Nedelju dana nakon što je nogom kročio u Kinu, zatekao je sebe u društvu deset drugih prebega, skrivajući se u posrednikovoj kući nadomak Pekinga. Rečeno im je da ne napuštaju tu kuću. Ali bila je to zamka. Posrednik se vratio sa naoružanim policajcima. Je li on bio špijun ili ih je prosto samo prodao vlastima? Nije bilo bitno. Prebezi iz Severne Koreje pali su u ruke kineske policije.

Za svega nekoliko dana, oni su poslati nazad u Severnu Koreju. Takav je sporazum između Kine i njenog suseda i saveznika. Džun Heo poslat je u koncentracioni logor, gde su spavanje na podu zatvorske ćelije, mučenje i prisilni rad bili svakodnevna rutina. Tamo su Džuna ubedili da je ono što je video u Kini samo fatamorgana. "Počeo sam da se pitam jesam li lud. Da li je ono što sam video bilo stvarno. Je li sve to bio samo san?"

U Severnoj Koreji, neuspelo bekstvo može da se završi ostatkom života u zarobljeništvu. Ali deca generalno izbegnu tako surovu kaznu. Nakon nekoliko meseci provedenih u zarobljeništvu, Džun je poslat nazad ocu u svoje rodno mesto. Njegov život u Severnoj Koreji, međutim, više nikad neće biti isti.

Ako Džun ispriča rođacima išta o onome što je video u Kini, trunuće u zatvoru do kraja života. "Nisam mogao o tome nikome da pričam. Tajna policija me je sve vreme pratila. Morao sam da im se javljam svakog jutra i svake večeri."

Ovom tinejdžeru više nije bilo dozvoljeno da ide u školu. Njegove interakcije sa prijateljima svedene su na minimum. U gradu bez struje, svaki dan pretvara se u sporu agoniju između dve večeri lošeg sna. Kao i ostatak njegove porodice, Džun je jedva uspevao da jede. U toku je bila stalna nestašica hrane. Većinu dana provodio je lutajući okolo.

"Sećam se da sam se peo uz istu planinu svakog dana skoro tri godine. Bila je to jedna od retkih stvari koja mi je bila dozvoljena." Odatle, odozgo, mogao je da vidi, daleko ispod sebe, kako deca idu u školu i iz škole koju on više ne može da pohađa. Tamo, sam samcijat u planinama, Džun Heo je počeo da smišlja svoje sledeće bekstvo.

U decembru 2008. godine, tri godine nakon što je vraćen u Severnu Koreju, on ponovo beži. Neko mu pomaže da pređe reku Tumen. On ponovo odbija da mi otkrije detalje samog bekstva. Ne želi da pomogne severnokorejskom režimu koji je 2017. godine pojačao kontrolu granice, u pokušaju da spreči svoj izgladneli narod da beži iz zemlje.

Prelazak u Kinu samo je prvi korak ka slobodi. Džun je tu tešku lekciju naučio tokom prvog bekstva. On prvih nekoliko meseci provodi na drugoj strani reke skrivajući se u Janđiju, gradu na severoistoku Kine, blizu granice. "Bio sam u stalnoj opasnosti, jer sam i dalje bio strašno blizu Severne Koreje. Imate mnogo severnokorejskih špijuna u Janđiju koji pokušavaju da uhvate prebege. Posle tri meseca, uspeo sam da stignem do Šangaja, koji je za mene bio bezbedniji."

Obrevši se u kineskom megalopolisu, odbegli tinejdžer uspeva da se zaposli u restoranu specijalizovanom za korejsku kuhinju. Džun se pretvara da je iz Južne Koreje. Vlasnici restorana su Kinezi i ne umeju da prepoznaju njegov akcenat. Loše ga plaćaju, ali po prvi u životu može da jede koliko želi. "Jeo sam sve vreme. Želeo sam da isprobam sve."

Iz Šangaja, on uspeva da stigne do svoje majke. Još 2005. godine, posrednici su mu dali telefonski broj na koji može da je pozove u Južnoj Koreji. On ga nikad nije zaboravio, a, na sreću, ona ga nikad nije promenila.

"Uprkos zaposlenju, i dalje sam živeo u stalnom strahu da će moj pravi identitet biti razotkriven i da će me poslati nazad u Severnu Koreju. Moja majka je finansijski prolazila kroz teška vremena, ali posle dve godine uspela je da sakupi dovoljno novca da pošalje novog posrednika koji će pokušati da me prebaci u Južnu Koreju."

Uz posrednikovu pomoć, Džun stiže ilegalno do Tajlanda. Odatle može da traži izbeglički status u Južnoj Koreji. Provodi dva meseca u Čijang Meju i Bangkoku, nakon čega, konačno, leti za Seul.

Nasmejan, sveže ošišan, u čistoj sivoj košulji, Džun uz kafu ćaska sa mnom na Šekspirovom jeziku. U Seulu je jun i sija sunce. Dogovorili smo se da se nađemo blizu Teaching North Korean Refugees (TNKR), neprofitne engleske škole za izbeglice koju ovaj student političkih nauka pohađa već više od godinu dana.

Sada dvadesetsedmogodišnjak, Jun je prvi koji priznaje da je daleko od mladića koji je bio pre šest godina kad je prvi put stigao u Seul. Njegova majka ga je naučila kako da koristi smartfon poput ovog koji upravo drži u ruci, priseća se on uz smeh. "U mom rodnom mestu nije bilo struje", oseća potrebu da objasni. "Bilo je suludo ispočetka. Čak i sada ponekad ne mogu da verujem da koristim smartfon. Tu gde živim, mogu kad god hoću da uključim i ugasim svetlo. To je kao da živim u raju ili u budućnosti."

Njegov život u Južnoj Koreji svodi se na studiranje. Poslednjih nekoliko godina provedenih u Severnoj Koreji u njemu je probudilo nezajažljivu glad za učenjem. "Tri godine su me ostavili da gledam svu decu oko sebe kako idu u školu. Pretpostavljam da nikad ne znamo šta smo izgubili sve dok nas ne liše toga. Znam kako je ne biti u mogućnosti da učiš. Ne želim da me u tome ikad više zaustave."

Kad je stigao u Seul, njegov nivo obrazovanja bio je daleko od onoga što biste očekivali od dvadesetogodišnjaka iz Južne Koreje. Džun je počeo da uči u privatnoj školi za odrasle — u Institutu Daesung. Kao izbeglica, odobrena mu je finansijska pomoć za plaćanje časova. Njegov marljiv rad nije prošao nezapaženo i ubrzo mu je školska administracija dozvolila da pohađa onoliko časova koliko želi bez plaćanja dodatnih troškova.

"U Južnoj Koreji sam brzo shvatio da je život i dalje težak za većinu severnokorejskih izbeglica. Žive u malim stanovima, rade nesigurne poslove. Nisam želeo da se vratim životu u bedi. Nisam želeo da se vratim besciljnom lutanju po čitav dan. Suviše sam rizikovao da bih se našao tu gde jesam."

I tako je Džun Heo zacrtao sebi cilj. Želeo je da pohađa koledž. I to ne bilo koji koledž. Univerzitet u Seulu, najbolju državnu školu u zemlji u kojoj je obrazovanje nacionalna opsesija i gde više od 80 odsto mladih pohađa više sekundarno školovanje. "Prvo i prvo, morao sam da steknem južnokorejski ekvivalent srednjoškolske diplome."

Nakon toga je došao Suneung, standardizovani test školske spreme koji uključuje korejski, engleski, matematiku, geografiju, istoriju, ekonomiju i politiku. Mora da ga položi svaki južnokorejski đak koji želi na koledž. Đaci se potom rangiraju po osam stepenova znanja – što ste veću brojku stekli, to ste bolji.

Nakon nekoliko godina učenja u Daesungu, Džun je uspeo da dostigne drugi stepen. To je skroman uspeh za bilo koga rođenog u Seulu, ali pravo čudo za izbeglicu u njegovom položaju. Odbor za upis Univerziteta u Seulu toga je bio savršeno svestan i pozvao ga je na razgovor za upis. To je bila neverovatna prilika, objašnjava Džun, pošto se uopšte minimalan broj južnokorejaca poziva na razgovor u ovoj slavnoj instituciji.

"Bio je to prvi razgovor na kom sam ikad bio i moja šansa za bolji život. I dalje sam govorio severnokorejskim akcentom. Ispričao sam im svoju životnu priču i pre nego što sam otišao, samo im rekao: 'Zaista sam dao sve od sebe'".

Nekoliko godina kasnije, Džun sada završava studije političkih nauka. "Mislim da sam imao sreće. Probudim se svakog dana s osmehom na licu. Ali morao sam mnogo da učim da bih stigao dovde. Zaista mnogo."

U društvenom smislu, jaz između njega i njegovih kolega umnogome se smanjio. "Razlika među nama isprva je bila samo životno iskustvo. To nije neka nepremostiva prepreka. I dalje sam ponosan na svoje poreklo. Imam jedinstvenu priču koju mogu da ispričam."

Postoji jedno mesto na koje, međutim, Džun Heo nikad neće slediti svoje kolege: na vrh planine. Šetnja planinskim krajolikom prilično je popularna razbibriga u Južnoj Koreji, ali Džuna ona više ne zanima. "Mrzim planine."

Većina ljudi, počev od Južnokorejaca, ima običaj da prestrogo sudi o Severnokorejcima, smatra Džun. Na nedavno pokrenutom kanalu na Jutjubu, njegov prvi video snimak prikazuje ga kako stoji vezanih očiju, ispruženih ruku, na ulicama Seula. "Ja sam prebeg iz Severne Koreje. Neki ljudi kažu da sam komunista, špijun ili izdajnik. Ja vam verujem. Da li vi verujete meni? Zagrlite me", glasi rukom ispisani natpis postavljen ispod njega.

Čak i u Južnoj Koreji, koja je bila deo iste zemlje sa Severnom Korejom pre manje od 70 godina, ljudi su skloni da trpaju porodicu Kim i narod Severne Koreje u isti koš. Konzervativniji građani Južne Koreje obično se protive ideji da njihova vlada pomaže izbeglicama iz Severne Koreje. Oni sumnjaju da izbeglice pokušavaju da se infiltriraju u Južnu Koreju kako bi ih špijunirali za severnokorejski režim.

"Mislim da ljudi koji su ljuti zbog pomoći vlade Južne Koreje meni i drugim izbeglicama ne razumeju o čemu se tu zapravo radi."

Ponašanje Kim Džong-una i nuklearni program Severne Koreje pojavljuju se u medijima širom sveta, ali šta je sa narodom Severne Koreje, pita se on. Šta je sa pravim žrtvama Kim Džong-una?

"Svakog dana slušamo priče o porodici Kim i politici Severne Koreje. To je zanimljivo, ali morali bismo da saznamo nešto i o ljudima koji žive u Severnoj Koreji. Tamo se svakog dana krše ljudska prava."

Izveštavanje o svakodnevnom životu u Severnoj Koreji nije lak zadatak za međunarodne medije, priznaje on. Mediji nemaju pristup zemlji mimo par zvaničnih poziva u Pjongjang koje izdaje režim. Slika o Severnoj Koreji koja im se predstavlja umesto toga je lažna, kaže Džun Heo. I zbog toga on i druge izbeglice imaju odgovornost da se oglase. "Jer mi znamo istinu. Mi smo to videli i proživeli."

"Mnogi ljudi koje srećem sumnjaju da je situacija u Severnoj Koreji baš toliko loša. Neki prosto ne veruju u to. Ali to je istina. Ljudi svakog dana umiru od gladi. Bukvalno umiru zato što nemaju šta da jedu. Svakoga dana ljudi bez krova nad glavom spavaju na zemlji po železničkim stanicama. To je uobičajena slika u Severnoj Koreji. Političari iz svih delova sveta žele da zaustave nuklearni program. Oni pozivaju Severnu Koreju da ga okonča. Ali trebalo bi i da traže od severnokorejskog režima da se ophodi prema svom narodu kako dolikuje."

Jednog dana, tvrdi Džun, on će ispričati svoju priču u Ujedinjenim nacijama. On to prosto mora da uradi. Kasnije tokom razgovora, međutim, priznaje da Ujedinjene nacije ne mogu da urade mnogo šta. "Mislim da nemaju nikakvu moć kad je u pitanju Severna Koreja. Ne mogu da nateraju vladu da se ophodi bolje prema svom narodu. Mora da dođe do promena, ali to je jako teško. Ne postoje čudotvorna rešenja."

Uz pretnje Donalda Trampa preko Tvitera da će pokrenuti napad na Severnu Koreju i oštrih odgovora Kim Džong-una, senka nuklearnog rata se prošle godine nadvila nad korejskim poluostrvom. Čovek bi pomislio da je eksplozivna mešavina koju stvaraju Tramp i njegov severnokorejski ekvivalent prilično stresna za izbeglicu čija porodica i prijatelji i dalje većinom žive u Severnoj Koreji.

Džun Heo nije bio ni u kakvom kontaktu sa rodbinom otkako je pobegao iz rodnog mesta pre više od devet godina. Bilo bi teško, ali moguće, stupiti u kontakt sa njima preko kineskih posrednika. Cena koja se traži za takvo nešto je, međutim, prilično visoka, a takva ilegalna aktivnost može da ugrozi ljude koje pokušavate da kontaktirate. Za sada, Džun ne želi ni da pokuša.

Mogućnost napada vojnih snaga Sjedinjenih Država, međutim, njega ne plaši. Ili, da pojasnim, ne plaši ga više od trenutne situacije. "Ako bude rata, moji prijatelji mogu da stradaju pod bombama. Ali bilo rata ili ne, oni će svakako umreti. Oni su izgladneli. Oni rade 15 sati dnevno. Rat ne može da bude gori od toga."

Ipak, Džun ne misli da je vojna intervencija pravi način da se postigne njegov san o ponovnom ujedinjenju Koreje. Do pada aktuelnog severnokorejskog režima će morati da dođe preko Kine. "Kina je ključna za politiku Severne Koreje. Sjedinjene Države nemaju nikakvu moć nad Severnom Korejom, ali Kina zato ima. Onog dana kada Kina bude poželela da vidi promene u Severnoj Koreji, to će se i desiti. To je jedini način da se oslobode moji prijatelji."

Pad porodice Kim neće sam po sebi biti dovoljan, procenjuje on. "Samo će neki drugi diktator preuzeti vlast." Politička elita Severne Koreje živi privilegovanim životom i ona će se postarati da ko god nasledi Kim Džong-una održi sistem koji im služi. "Elita ne želi nikakve promene."

Jednog dana doći će do ponovnog ujedinjenja, zaklinje se on. To ga svakog dana održava u životu. Zato proučava politiku Severne Koreje. Zato želi da stekne master u Sjedinjenim Državama ili u Australiji i da se specijalizuje za socijalnu pomoć.

"Za svoje rodno mesto mislim da je najgore i najbolje mesto na svetu. Više od svega želim tamo da se vratim. Jednog dana želim da budem lider u svom mestu i da izvučem svoje sugrađane iz siromaštva. Ako ne dođe do ponovnog ujedinjenja, mogu da postanem političar ovde, u Južnoj Koreji. Ali još imam vremena. Mislim da pred sobom imam još deset godina školovanja. Još nisam spreman. Ali jednog dana ću morati da se vratim. Moj otac i moji prijatelji su još tamo. Moram da im pomognem. Ponovno ujedinjenje bilo bi prvi korak, ali Severnokorejci moraju i sami da se promene, inače nikad neće doći do istinske promene."