Šta ćemo da radimo bez "Tvin Piksa"?

Obožavao sam Tvin Piks: Povratak, koji se okončao juče. Obožavao sam ga — više od bilo kog filma, TV serije, knjige ili video igre koje sam konzumirao ove godine, možda čak i čitave decenije — a zbog činjenice da se primakao kraju osećam se jebeno grozno.

Obožavao sam veče kad je prvi put prikazan Tvin Piks: Povratak. Odustao sam pre mnogo godina od slavno neujednačene druge sezone, a tek sam nedavno pogledao film Tvin Piks: Vatro sa mnom hodi, ali moj nezasiti pop kulturni apetit u paru sa životom koji provodim na internetu značio je da sam praktično ionako znao sve šta se dogodilo. (Završiću je jednog dana, verovatno uskoro: jedna od ostvari na koju me je Tvin Piks: Povratak inspirisao jeste da pogledam čitavu vražju seriju još jednom — uključujući i Povratak — čim se ona završi.)

Kad je konačno došlo vreme da je pogledam na sveže kupljenoj pretplati za Šoutajm (koju ću posle nedelje najverovatnije otkazati, sem ako ne dobijem iznenadnu želju da postanem fan Reja Donovana), moja verenica je već zaspala, ali mi je pre toga dala dozvolu da pogledam prve dve epizode pre nje. Nisam imao predstavu šta da očekujem, što je upravo pravi pristup nadrealnom i dezorijentišućem dvosatnom uvodu u seriju. Narednog dana sam ga pogledao ponovo i odmah se bacio na treću i četvrtu epizodu.

Obožavao sam muziku u Tvin Piks: Povratak. Redovni običaj kojem se serija vraćala (ha-ha) bio je nastup stvarnih muzičara u fiktivnom "Roudhausu" pred kraj većine epizoda; da bi zaključio prve dve epizode, projekat majstora mračne atmosfere Džonija Džuela Chromatics savršeno je izveo pesmu "Shadow", sa njihovog predstojećeg albuma Dear Tommy koji možda nikad neće ugledati svetlost dana. Džuel me je uvek istovremeno uzbuđivao i ostavljao hladnim, te, samim tim, i estetika noćne vožnje Chromatics-a, ali u ovom kontekstu su mi savršeno legli, nabijeni romantizmom i nostalgijom tako da skazaljka ni u jednom slučaju nikad nije prešla u crveno.

Tvin Piks: Povratak je često briljantno ubacivao u novi kontekst muzičare koje sam već voleo i o kojima nisam razmišljao na taj način. U tom prostoru, majstor buke i linčovska srodna duša Aleks Zeng Hungtai hipnotički je trubio na saksofonu rame uz rame sa sinom samog Dejvida Linča; dens producent Hadson Mohavk ukomponovao je u filmsku muziku Skaj Fereiru kako češe neizdrživ svrab preko zvučne podloge gužvanja metala; Edi Veder ume da deluje izmučeno i tužno čak i kad nosi luckasti šešir. Ponekad rekontekstualizacija nije ni bila potrebna — ima li čistijeg zadovoljstva (ako ne računamo gledanje samog Tvin Piks: Povratak, tačnije) od gledanja Šeron Van Eten kako se tokom odjavne špice uživljava u svoju katarzičnu "Tarifu"? Svaki muzički nastup bio je iznenađenje i dobrodošao zbog toga ( da, čak i onaj Džejmsa Herlija).

Obožavao sam kako je Tvin Piks: Povratak posedovao — čak se njom agresivno razmahivao — sposobnost da iznenadi. Nisam od onih što kukaju na spojler kulturu i svestan sam da se izlažem potencijalnoj kritici kad ovo kažem, ali ko ga šiša: strašno je retko da je nešto na televiziji danas istinski iznenađujuće. U slučaju Tvin Piks: Povratak, nikad nisi znao šta te čeka dotične nedelje — bilo da su to krvožedni zubi Sare Palmer, tri minuta kako lik mete pod, uvrnuta šala o pecanju pastrmke ili psihodelija na temu prve probe atomske bombe.

Obožavao sam "Deo osmi" Vi niste? Raspon ambicije koji uliva strahopoštovanje? Ogromnost pečurke koja je mogla (ili nije, ko zna) da izrodi upravo sortu zla koja se provlači kroz čitavu mitologiju Tvin Piksa? Tvrdi i seksi nastup The Nine Inch Nails u "Roudhausu"? Lik koji izgovara: "GOTTA LIGHT?" pre nego što — znate šta, rečima se ne da opisati ovih sat vremena televizije. Ako ih već niste pogledali, zašto niste?

Obožavao sam koliko je "Deo osmi" — i, samim tim, čitav Tvin Piks: Povratak — izluđivao neke moje prijatelje. " Šta ti se tačno dopada kod ove serije?, povikala je jedna moja bliska prijateljica na mene, posle nekoliko čaša vina, dok smo terali komarce u zadnjem dvorištu bara u nedelje veče a ja se pitao hoću li stići kući na vreme da pogledam Tvin Piks: Povratak. Ona i njen dečko bili su iznervirani — čak blago besni! — zbog čitave te "šta li sve to znači" postavke: navodne besciljnosti Dagija Džonsa, nasumičnih sranja, upornog prisustva nasumičnih sranja i, naravno, "Dela osmog". Oboje su tada priznali, po prvi od nekoliko puta tokom emitovanja Tvin Piksa: Povratak, da će ipak nastaviti da ga gledaju. Kako da ga ne gledaš?

Obožavao sam tu nepouzdanost koja je dolazila sa svakom epizodom Tvin Piksa: Povratak — konstantne neredovnosti koja je bila tako redovna. Iznenađenja su definisala moju 2017. godinu, baš kao i drugih ljudi, a nisu sva bila dobrodošla. Bila je to godina u kojoj sam se zaticao, u određenim trenucima, kako žudim za stabilnošću, i na velikom i na malom planu. Lako je tokom tih perioda vratiti se stvarima koje su utešne i pouzdane (pogledao sam proteklog meseca više epizoda Prijatelja nego što lekari obično preporučuju da je zdravo), ali čudna i nemilosrdna divljina Tvin Piksa: Povratak bila je neophodni šok za moj sistem , baš kao kad je Dagi nabio viljušku u šteker. Postao je deo mog života, a sad ga više neće biti i iako sam zahvalan što u doba beskrajnih rimejkova i nastavaka Linč ima želju da okonča stvari — osećaću se grozno sad kad ga više ne bude bilo.

Pratite Larija Ficmorisa na Tviteru.

Još na VICE.com:

Pravi Tvin Piks je predivan i čudan

Neobične knjige koje treba da pročitaš ako voliš Tvin Piks

Novi "Tvin Piks" je urnebesno smešan