Cikloveterinari: Ovi carevi voze bajs po Srbiji i pomažu životinjama

Svi naši veterinari su veliki carevi. Oni brinu i leče naše omiljene cimere i krznene prijatelje i pomažu im na način na koji mi ne umemo. Međutim, oni imaju svoje radno vreme i ordinacije do kojih moramo doći. Često se desi da do ordinacije ne možemo da stignemo, a još češće da životinje bez doma koje preživljavaju na ulici i kojima je potrebna pomoć ne znaju da dođu do ordinacije.

U ovakvim slučajevima, ljudi na koje možete da računate su Nenad i Nine - dva ortaka, doktora veterine, koji su već šest godina u tom poslu. Njih dvojica godišnje pređu na hiljade kilometara kako bi pružili pomoć povređenim i bolesnim životinjama. Kako kažu, dešava se da samo što otvore limenku piva s drugarima u parku ili tek što smo su se našli sa devojkom koja im se odavno sviđa, telefon zazvoni i moraju hitno da sednu na bajs i priteknu u pomoć. Nekome je pas progutao daljinski, mačka pojurila svraku i pala sa terase, hrčak pojeo sapun, zečica se porađa, papagaj popio pivo pa se tetura i priča gluposti…

Svaki slobodan trenutak koriste da otputuju na višednevne ture.

Brbljivi i snalažnjivi Vranjanac i hladnokrvni i mudri Somborac bave se i redovnim pregledima, vakcinacijom, čišćenjem od spoljnih i unutrašnjih parazita, dijagnostikom, sterilizacijom, ali ono što ih razlikuje od "običnih" veterinara je što često dojure i tamo gde niko neće, zbog neke intervencije koja bi drugima bila mrska, a ponekad je to i u gluvo doba dana ili noći, tako da često deluju kao neka vrsta hitne pomoći za životinje.

Pričala sam sa Nenadom i Ninetom o njihovim misijama i najčudnijim slučajevima na koje su nailazili.

VICE: Kako ste došli na ideju veterinara na biciklama?

Nine: Radili smo u više veterinarskih ordinacija i kao neizlečivi zavisnici od biciklizma kad god je bilo moguće na teren smo odlazili na bajsu. Svu potrebnu opremu spakujemo u bisage i teraj… Tako nas je jedan naš drugar iz zezanja i nazvao CikloVeterinari. Provalili smo da gde god krenemo kroz saobraćajni krkljanac, obično brže stignemo nego neko ko ide automobilom. Ja sam još kao klinac, maštao da sa drugarima otvorim detektivsku agenciju za pronalaženje izgubljenih kućnih ljubimaca i ukradenih bicikala. To su nekako i najveći strahovi vlasnika dvotočkaša i ljubimaca, osim naravno one da im se životinja povredi ili razboli.

Putujete dosta po Srbiji, gde ste sve bili i u kakvim misijama?

Nine: Ja sam poreklom Vranjanac, a Nenad je iz Stapara kod Sombora, tako da smo najviše išpartali sever i jug Srbije. Lunjali smo i po drugim krajevima, malo i po komšiluku, a možda nam je najprijatnije u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji. Na putu smo nailazili na mnogo pasa i mačaka odbačenih i ostavljenih pored puta ili đubrišta, osuđenih da stradaju pod točkovima automobila. Nekoliko njih smo uspeli da udomimo ili bar sklonimo do nekog čuvara stovarišta ili benzinske pumpe, ali na žalost to je manji deo. Ostale nahranimo, poigramo se sa njima, isperemo im oči i saniramo povrede ako ih ima. Ne smete biti ni previše srdačni, jer se životinje vežu i krenu za vama, pa se često i izgube.

Nenad: U naseljenim mestima nailazimo na životinje koje žive u jako lošim uslovima, pse na kratkom lancu, mačke sa kožnim i očnim oboljenjima i slično, stoku da ne pominjemo. I tu moramo da reagujemo, pa na lep način, da nas neko ne izmlati, posavetujemo domaćine kako bi uz samo malo njihove pažnje životinja mogla da živi sa mnogo manje patnje. Tu su i druge domaće životinje, divljač, vodozemci, gmizavci, ribe koje se love na struju i eksploziv, pa i ptice koje previše stradaju zbog pesticida na njivama i zbog užasnog i sve učestalijeg postavljanja vabilica koje su i zakonom zabranjene.

Koji su najbizarniji slučajevi na koje ste naišli?

Nine: Jednom su nas zvali i tražili savet jer je papagaj greškom popio malo alkohola, i kako su rekli, počeo da se tetura i priča gluposti.

To je bilo kod Negotina, gde inače ima mnogo šumskih kornjača, mnoge smo sklonili sa puta, ali naišli smo po putu i na mnogo tužnih prizora smrskanih oklopa. Definitivno bi u Timočkoj krajini trebali da postave saobraćajne znakove – kornjače na putu, ima ih koliko ih srndaća i fazana, a sve je više i šakala. Od ostalih čudnih slučajeva, našli smo jednom živu zmiju u flaši, ne verujem da je sama ušla, verovatno ju je neko ugurao. Jednog jadnog psa je neko, verovatno još dok je bio štene, vezao kanapom oko vrata, da se kanap usekao kao da će da mu otkine glavu…

Sa psima je bio još jedan bizaran slučaj kad je jedno desetak pasa jedan za drugim nekako upalo u kanal u garaži jedne automehaničarske radnje, pa smo pomagali da ih izvade uz pomoć nekih dasaka, jer nismo smeli da siđemo među njih, onako isprepadani su bili dosta nervozni.

Kako reaguju ljudi na vas?

Nine: Pa kad prvo vide da smo mlađi ljudi, ovako na bajsevima i u sportskoj odeći, nekad čak zadihani i znojavi, budu malo rezervisani, ali brzo steknemo poverenje. Ljudima je simpatično ovo što radimo, oduševljeni su i zahvalni, mada je to samo naš posao, kao i bilo čiji drugi… Bilo je i nekoliko slučajeva kad smo se umešali dok je neko zlostavljao životinju jer ga nije slušala kako bi on hteo, jer je to po njemu lično vlasništvo i može da joj radi šta mu je volja. Tad samo što nije došlo do tuče, ali smo ipak bar pokušali da objasnimo da je ponašanje te životinje uglavnom onakvo kakvog ga je sam vlasnik stvorio. Ipak, uglavnom su ljudi zahvalni, neki nam čak toliko veruju da nas pitaju za vlastite zdravstvene tegobe, kažu radije bi da ih leči pouzdan veterinar, nego lekar u koga nemaju poverenje, a to mi naravno ne želimo niti smemo da radimo.

Da li vi imate kućne ljubimce i koje?

Nenad: Ja imam mešanca dalmatinca i engleskog poentera kog je kao štene neko izbacio na ulicu na planini Zlatar. Tu je bilo još jedno štene koje sam uspeo da udomim kod nekog u Bajinoj Bašti, a treće štene koje je bilo s njima je nažalost zgazio auto.

Nine: Ja imam tri mešanca, Jazu su našli u očajnom stanju u nekom kanalu u Borči, trebalo mu je dve nedelje nege da ga povrate u život u azilu u kojem radi moj brat. Mrvica je nađena kod Lazarevca, skotna i jako iscrpljena, samo jedno štene joj je preživelo, ali bez šapa, to je Duki koga smo takođe zadržali.

Kada ste na putu, koliko dnevno prelazite biciklom i koliko ste najviše prešli u jednom danu?

Nine: Zavisi od mnogo toga, obično prelazimo tu negde oko sto kilometara, što nije toliko strašno ako se leti probudite rano, pa imate ceo dan za vožnju. Najviše što smo prešli u jednom danu je nekih 140 kilometara i to jako strmim putevima preko Vlasine i Besne kobile. Odatle smo se spuštali verovatno najdužom nizbrdicom u Srbiji, koja je trajala čak četrdeset kilometara, od Krive Feje do Vranjske banje.

Šta poručiti ljudima koji se slabo druže sa životinjama i retko sedaju na bicikl?

Nine: Neko je lepo izračunao da su vlasnici mačaka manje skloni srčanom i moždanom udaru od drugih ljudi, samo maženje mačke ima lekovito i sedativno dejstvo, a veruje se da prisustvo mačke može da otera negativna zračenja i ublaži bolove. Vlasnici pasa su takođe mnogo zdraviji i u boljoj formi od drugih ljudi. Sve divne trenutke u društvu životinja da i ne pominjemo. S druge strane, vožnja bicikla neverovatno utiče na zdravlje i raspoloženje, a i stignete baš svuda gde hoćete i to bez zagađenja i troškova. I biciklizam i prisustvo životinja oslobađaju oksitocin, hormon sreće u našem telu, u fantastičnim količinama. Pa imali li uopšte sumnje da je ovo idealna kombinacija?

Još na VICE.com:

Ove biciklističke staze u Beogradu vas vode u paralelni univerzum

Ženke životinja se namerno poružnuju kako bi izbegle seksualna uznemiravanja

Zašto sam iz Srbije otišao u Afriku da ljudima besplatno lečim zube