Kako se umetnost menja kad se umetnik otrezni

Mnogi od mojih omiljenih umetnika bili su zavisnici. Zmijsko telo i ples Igi Popa, kao i njegov manični glas, imali smo zahvaljujući spidbolu. Hemingvej i Bukovski, nezvanični predstavnici pokreta ljutih mladih muških ljubitelja književnosti, bili su alkoholičari i redovno pisali o alkoholu. Čak je i Mič Hedberg svoje šale pisao na heroinu. U mom tinejdžerskom mozgu, korelacija je bila isto što i uzročno-posledična veza. Zavisnost je izazivala umetnost, a ja sam želeo da imitiram svoje idole.

Počeo sam ozbiljno da pišem tek kad sam počeo ozbiljno da pijem. U ono vreme, mogao sam da dokrajčim pola litre viskija, mada ne znam u kakvoj je to vezi bilo sa piskaranjem članaka i priča, još manje sa objavljivanjem. Piće mi je pomoglo da izađem na binu sa svojim neslušljivim bendom, kao i kasnije kad sam se nepametno otisnuo u pravcu bit poezije. Nažalost, od viskija takođe nisam mogao da spojim dve smislene rečenice. Alkohol mi je pomagao i da se osećam bezvredno iz dana u dan, a depresija je usporila kreativnost mada je navika ostala. Jedno vreme sam bio baš težak pijanac; ne bih rekao da sam se ikad navukao, ali ne znam više nikog iz tog vremena. Kad pokušam da se prisetim tadašnjih radova, jedva da mi nešto pada na pamet.

U poslednje vreme razmišljam o povezanosti kreativaca, bivših zavisnika, i trezvenosti. Komičar Mark Maron je na svom WTF podkastu objavio da obeležava 18 godina bez alkohola. Pitao sam ga šta razlikuje trezne nastupe od pijanih, a on mi je mejlom odgovorio kratko i jasno: „Više se ne krijem". Kasnije sam se obratio i drugim umetnicima čije nastupe je izmenila novostečena trezvenost. Evo šta su mi rekli.

To sa pićem u drogom – često smo nezadovoljni samim sobom i hteli bismo da to promenimo. Ja sam prvi put pio u Irskoj sa starijim polubratom, i odmah se rodio neki sasvim novi Dru Tomson. Imao sam samopouzdanja što se svidelo starijim devojkama. Bilo mi je negde jedanaest, dvanaest godina. Jasno se sećam koliko sam samog sebe impresionirao. To posle valjda ne popušta. Sve što sam uradio bilo je u pijanom stanju. Pijani Dru je osnovao bend, izlazi na binu, svira, peva. Treznom Druu nisam ništa priznavao, plašio sam se da ništa od toga ne bih uspeo trezan.

Piće mi je bilo kao neka terapija. Samo sam tako mogao da se nateram da nastupam. Trebalo mi je koliko i voda i hrana. Nisam bio u pravu, naravno, ali bend mi je toliko značio da nisam hteo da rizikujem pa sam nastavio da se opijam. Prijalo mi je, ali stvarno sam mislio da tako bolje radim. Jednom sam se u Belgiji tako olešio da su hteli da me izbace sa festivala, poslali mi obezbeđenje u garderobu – ali ipak sam mislio da mi je to prepisana terapija.

Piće te ubedi da ti je potrebno. Pojačava nervozu i depresiju na svakoj turneji, generalno u životu. Najteže mi je bilo da ubedim sebe da mogu da preguram dan bez pića. Kad sam shvatio da mogu, uspeo sam da se ne onesvestim u pola noći nego da normalno zaspim, po prvi put u ne znam koliko godina.

Poslednji put kad sam pio, bilo je to vino. Snimali smo Our Pleasure, ja sam se rutinski nalivao celog dana, onako sporo. Nije me hvatalo ali bio sam blago urađen sve vreme. Ali ostali se nisu napijali, što je počelo da me nervira.. Postavio sam nekakvu ćebad da me niko u studiju ne vidi, kao da će mi to rešiti problem. Dok sam cirkao vino, primetio sam kako me [gitarista] Džastis gleda sažaljivo. Navikao sam da me ljudi gledaju ljutito, ali ne i sažaljivo. To me je pogodilo pa sam spustio čašu i krenuo da se treznim. Od tada do danas nisam pio. Kao da sam se nekako istrošio, to je bilo to.

Za divno čudo, sad više nema treme pre nastupa. Ranije sam mislio da zbog treme moram malo da popijem, kao da mi piće daje neke posebne moći. Sad te iluzije više nema, znam da mogu da sviram trezan, bolestan, umoran – boli me kurac za sve, mogu uvek da izađem na stejdž i dam sve od sebe. Nije mi problem ni da budem u društvu ljudi koji piju, obično me to samo podseti zašto sam morao da prestanem.

U pozorištu svi piju, tako se mi družimo: pred probu, na slobodan dan, pretpremijerno, postpremijerno, stalno se opijamo. To je deo kulture. Nisam imala strah da će me odbaciti ako prestanem, samo mi nikad nije ni palo na pamet da može drugačije. Piće i droga su bili svakodnevna pojava, a za većinu i danas jesu.

Nisam nikad izlazila na pozornicu pijana, ali jesam žestoko mamurna. Najgore bi bio popodnevni matine posle koksa i tekile. Dešavalo se da me uhvati panika, ali predstava se nikad ne prekida.

Problemi su počeli kad sam se opijala u društvu starijih, iskusnijih, profesionalnijih ljudi. Bila sam potpuno nekontrolisana, nisam znala šta pričam, jednom sam posle predstave uspela da polomim članak, a drugim prilikom palac na nozi. Vrata stana sam razbila kad sam se skotrljala niz stepenice, a pala sam i sa motora pred sestrino venčanje. Gubila sam partnere, otpuštali su me sa posla, nekako im je sve to postalo manje simpatično.

Obratila sam se lekarima za pomoć, oni su me uputili dalje. Prošla sam neki dvomesečni program sa jednom LGBT grupom, sve polako. Htela sam da izdržim bar nedelju dana bez pomračenja svesti. Posle sam tek shvatila koliko pijem. Smatra se da je u granicama 7-12 pića nedeljno, a ja sam pila bar 50-65 svake nedelje.

Zbog glume sam odlučila da se skinem. Jednom sam nastupala tako mamurna, jedva sam stajala na nogama, smrdila na piće, smučila sam se samoj sebi. Tu sam odlučila, „evo, sutra nema pića". Onda je bilo „sledeće nedelje nema pića". Danas sam trezna godinu i deset meseci. Terapija svake nedelje, to dosta pomaže. Trezna bolje radim, retko se umaram, mogu da pazim na zdravlje. U suštini se ništa osim toga nije promenilo.

Kad sam ostavio piće, nisam nikom hteo da kažem. U baru bih naručio bezalkoholno pivo i izgrebao etiketu da me niko ne bi pitao šta to pijem. Ranije mi se dešavalo kad bih privremeno prestao da pijem da se neki ljudi naljute. Bizarna je ta fascinacija pijanstvom i životom za šankom, posebno među pankerima. Toliko bendova prodaje majice na kojima parodira, ne znam, Badvajzer. Pesme o viskiju, kućne pivare, šta znam, nisam hteo da ih osuđujem ovako trezan, ali bilo mi je bolno glupavo to čak i kad sam pio. Šta me boli uvo da li neko pije ili ne? Ja to prosto više ne želim u svom životu.

Odluku nije izazvao neka velika misao, samo me je mučila depresija i manjak inspiracije. Nisam se baš razvaljivao od pića svake večeri, ali morao sam da popijem po dva-tri da bih osetio bilo šta. Tu sam negde shvatio da ne može da bude zdravo da se alkoholom krijem od tuge

Znači rekao sam sebi: „OK, evo neću da pijem dok ne završimo snimanje ove ploče". Par meseca kasnije, pomislio sam možda bih mogao da se uzdržim od pića dok ploču ne objavimo. To je bilo 2013. a ploča još nije izašla i nikad neće. Od kako sam prestao da pijem, deset puta sam produktivniji, pišem neuporedivo više nego ranije. Pisanje pesama je već neverovatno iritantan proces, lako se dešava da ti nešto odvuče pažnju. Kad dodaš na to i piće, ja više tako nisam mogao da radim.

Uvek sam pio pre nastupa, protiv treme. Sad puštam tremu da me radi, i odlično mi ide kad izađem na stejdž. Bio sam na turnejama sa muzičarima kojima više nije bilo stalo do sopstvenog benda, izgubili su ambiciju, polet, sve, ali se opijaju da bi se cela stvar nekako kotrljala dalje. Nisam hteo da nastavim da pijem pa da i sam zapadnem u takvu vrstu apatije.

Više ni ne mislim o piću, ne pada mi na pamet. Recimo, ako baš ne voliš neku vrstu hrane, onda je prosto ne spremaš. Ako mrziš senf i desi se da uđeš u fabriku senfa, nećeš odjednom da pomisliš O BOŽE TREBA MI SENF. Dobra mi je ta analogija, moraš da je izdvojiš velikim slovima u tekstu. Da bude onaj citat, onako glavni, na vrhu.

Ja sam kao tinejdžer počela da se drogiram, esid i ekstazi svake nedelje. Oko osamnaeste sam počela sa metom i kokainom, to je trajalo neke dve godine. Jedva da sam spavala, na kraju sam završila na kreku. Sa tog dna sam se nekako uzdigla i sredila svoj život, okrenula se muzici. Deset godina je sve bio kul, ali onda mi je umro stariji brat, a i u braku su se dešavala neka ružna sranja. Doktor iz LA mi je prepisao zanaks protiv stresa, a ja sam se zatvorila u kuću. Vratila sam se na belo, mešala piće i tablete protiv bolova… pretvorila sam se u čudovište, jebiga.

Sebi sam govorila da živim kao prava rok zvezda, ali iz današnje perspektive znam koliko mi je život bio mračan i negativan. Jedne večeri u Minesoti sam javno pukla pošto sam mešala alkohol, kokain, zanaks, i klonopin. Posle su mi rekli da sam se posvađala sa svim bendovima na turneji, pa su me izbacili i posle se probudila u bari pokidanih ligamenata kolena. Džek i Majls iz Toy Guitar su me podigli, samo sa njima se valjda nisam potukla. Te večeri sam odlučila da se ubijem, nagutala se pilula, isekla vene. Javila sam se roditeljima i rekla im šta planiram, pa je došla hitna pomoć i odvezla me.

Posle bend nije hteo da svira sa mnom. Nikad se nisam gore osećala. Dali su mi ultimatum – ili da se izlečim, ili će me izbaciti iz benda.

Muzika mi je bila sve, bez nje bih bila tamo neki zavisnik bez ikakve budućnosti. Plašilo me je to. Ljudi iz Fat Wreck, naši izdavači, su mi spasli život i platili kliniku za odvikavanje. Nisam htela odvikavanje, htela sam da se skinem sa svega.

Najteže mi je bilo da se oporavim od zanaksa. Taj lek razara mozak, bar u mom slučaju. Halucinirala sam i trezna, čula i videla svakakve gluposti, kao u horor filmu. Morala sam sve ispočetka da naučim – zaboravila sam svoje pesme, izgubila glas, prsti mi više nisu radili. Jebote, nisam više umela da prepoznam miris ruže. Tek dve-tri nedelje posle detoksikacije uspela sam nekako da se formiram kao ličnost.

Još uvek pušim travu, to ne krijem. Radije bih bol i strah kompenzovala marihuanom nego bilo kakvom pilulom koja se dobija na recept. Bez alkohola i teških droga, sve je potpuno drugačije. Bolje pevam, bolje sviram gitaru, prilično dobro sarađujemo kao bend. Daleko sam bolja kao izvođač. Bila sam dobra i ranije ali sad je to sve nekako iskrenije, mogu da se povežem sa publikom. Život mi je mnogo bolji.

U prvih godini karijere, povraćala sam posle svakog nastupa. Tako sam pila, uzmeš pare i onda se napiješ dok ne počneš da povraćaš. Bila sam neiskusna, već oko devet bi mi bilo muka. Dešavalo se da sam previše pijana da nastupim. Jednom su morali da me odvedu sa bine jer nisam mogla ni da stojim a kamoli najavim druge komičare. Ali piće je bilo besplatno, za drogu sam imala dobre veze, mislila sam da mi sve ide po planu.

Imala sam utisak da smem da budem kompletno govno kad sam bila pijana. Stalno sam sve provocirala, govorila im stvari koje danas nikad ne bih. Ne znam koji bih ti primer dala a da me ne bude previše sramota. Mislila sam da me haj samo opušta, da sam to prava ja, ali nisam ni znala ko sam bila. Nikakav integritet, nikakva suština, nisam govorila ništa novo ni kreativno. Često nisam govorila ni ono što sam mislila.

Neki ljudi danas ne pričaju sa mnom zbog užasnih uvreda koje sam tada pokušala da prodam kao šale. Poštujem tu odluku. Ali eto, nekako sam se otreznila, a svako voli da čuje te priče o iskupljenju. Danas mnogo više uživam u nastupu, ne osećam više potrebu da ispadnem zajebana, sasvim sam opuštena ovako blentava kakva stvarno i jesam. Ogromno je olakšanje kad više ne misliš o tome da li drugi misle da si kul, da znaš šta radiš, da držiš i piće i drogu pod kontrolom.

Za mene je trezvenost borba protiv vremena. Vreme obično pokazuje kako su nam svi ideali i sve veze sa ljudima fluidne, čak je i ljubav prolazna. Ali kad kažeš sebi da više ne piješ, time ti zabodeš zastavu i kažeš „Evo, ova moja odluka je trajna!". U to će svi sumnjati, a negde duboko i ti, ali ipak guraš dalje. To je sve: jurišaš slepo protiv svog tog društvenog pritiska koji nameću prijatelji, mladost, želja za drugim identitetom.

Odrastao sam u velikoj katoličkoj porodici, tako da sam bio okružen pijancima. Isto važi i za pank scenu, i danas za komičare i ljude iz medija. Meni ne smetaju pijanci osim ako su agresivni. Nikad nikog nisam prvi udario, ali učestvovao sam u onim tučama koje neko pijan aktivno traži. Takvi su ljudi sranje, i u životu i u tuči.

Kao frontmen za trezvenjački hardkor bend Zero Progress, bio sam stalno okružen drogom i pićem, što je činilo naše interakcije sa ljudima mnogo interesantnijim. Lik koji sam igrao, inspirisan Endi Kaufmanom, bio je pokušaj da njegovu samodestruktivnu provokativnost uvedem na pank svenu, da postanem negativac frontmen, da provociram publiku i osporavam sve ideale panka. U tom okruženju, biti trezan automatski te stavlja u ulogu negativca, tako da nam je dobro išlo.

Privatno mi nikad nije smetalo kad drugi piju. Ja lično hoću da se suočim sa izazovima koje život nosi bez anestezije – hoću da iskusim, prihvatim, i nadvladam bol bez droge ili alkohola. Tako sam i uspeo da usmerim sve svoje kreativne projekte ka pravim ciljevima. Lik „Šampiona", sa druge strane, je bio svesna provokacija. Verbalno sam podjebavao publiku, hvalio se skupom odećom, cepao novčanice na stejdžu. Znači jeste, bilo je to problematično, ali baš to smo i želeli. Ne mora čovek da se napije da bi se ponekad ponašao ludo i dao sebi oduška.

Ja sam odrastao u jevanđelističkom domu. Tek u mojim dvadesetim godinama to je sve malo popustilo, ali u onoj eri Majkla V. Smita, da bi se mlad čovek pobuni morao je da pije i drogira se. Kao klinac, hteo sam da izrazim svoj protest protiv društva u kom sam živeo, što je išlo ruku pod ruku sa pank rokom. Posle par piva, rok muzika ti odlično zvuči. A kad pivo prestane da te radi, samo dodaš gram kokaina. Sve teče samo od sebe, mada konačni ishod često nije ono što si očekivao.

Bilo je trenutaka kad sam shvatao da mi je to problem. Evo baš malopre pričam kako sam se jednom probudio na kauču jedne rok zvezde u jedanaest ujutro, nemam pojma gde se nalazim, i taman se nekako pridignem kad čujem muziku sa sprata – žurka još traje. Tu sam se zapitao, koliko još mogu da izdržim? Koliko moje telo može da podnese? A moje veze, a moja kreativnost? Pitao sam se koliko mogu da poživim tim tempom.

Par godina, bitno mi je bilo samo da se odvučem do tezge i odsviram nekako, ali sa vremenom sam zapadao u sve dublje probleme. Moji prijatelji kod kuće živeli su sasvim drugačije. Mogao sam da koristim izgovor R&R življenja; dok su oni trenirali dečije fudbalske timove ili radili po školama, ja sam putovao po svetu i svirao. To mi je opravdavalo neumerenu konzumaciju koječega.

Kad sam hteo da se sredim, sećam sam se da mi je Brendan Keli iz The Lawrence Arms rekao da ne razume o čemu pričam, nije mu izgledalo kao da imam problem. Nikad i nisam tako izgledao, ali on nije shvatao da sam, kad smo se prvi put sreli, ja imao brak, posao u građevini, bend koji je prodavao albume i išao na međunarodne turneje. Ništa od toga više nisam imao. Bilo je drugih stvari, manje više OK, ali nekako mi je delovalo da mi određeni aspekti života već gore, a ja na njih sipam alkohol umesto da ih ugasim.

Na kraju sam otišao na dvomesečnu turneju sa Rokijem Votolatom i Krisom Farenom na kojoj sam odlučio da neću da pijem. Hteo sam da vidim kako ću svirati, kakva će mi biti interakcija sa publikom. Hteo sam da znam da li sam sposoban da budem bolji čovek koji se neće direktno sa bine oteturati ka najbližem baru. Faren mi je tu mnogo pomogao, jer sam često bio na ivici. On me je ubeđivao da izdržim iz dana u dan, nudio mi praktične savete. Uspeo sam. Kad sam se odrekao pića, neke stvari su mi se same raščistile. Kao da sam imao slobodan prostor u glavi, a ranije ga je zauzimala flaša Džejmisona. Sad imam bolji odnos sa publikom, manje naglo sudim, ređe govorim stvari koje bih posle mogao da zažalim. Bolje pevam, bolje radim. Realno sam u svemu bolji trezan nego pijan.

Još na VICE.com:

Nekad pop kultura stvarno vodi ka okultizmu

Na uvce ili preko razglasa: Sa muzičarima o 'pravilima' kafanske muzike

Sa ovim tipom možete trezni u klabing u Stokholmu