Petko mlađi, Drobnjak i sva ta Koreja - kratka istorija srpskih priprema

Odlasci naših fudbalera na velike turnire su nekako poput one čuvene narodne doskočice o momku koji se retko upušta u seksualne odnose, a kad to i radi, radi loše. Od raspada stare države, izuzmemo li turnire iz 1994 i 1996 za koje nam nisu dali da probamo da se kvalifikujemo, Jugoslavija-SCG-Srbija je igrala na tri od mogućih pet svetskih prvenstava, i na samo jednom od pet mogućih evropskih. Krajnji bilans, dakle, mršavih četiri od deset – uzmemo li u obzir da su komšije Hrvati u istom vremenskom opsegu (plus 1996. gde su učestvovali) u kvalifikacijama omanuli samo dvaput, svima nam je jasno koliko smo mi retko viđen gost na velikim fudbalskim smotrama.

Ali zato – kada se i kvalifikujemo, mi izbriljiramo. Na samom turniru đene-đene, nego naše pripreme uvek budu egzotični koktel nepotrebnih prijateljskih sa raznoraznim ekipama koje bira ili neki pijani pripravnik u FSS-u, ili, još gore, neki naši stručnjaci misleći da su ovo kvalitetne provere i polu-javnih, polu-tajnih skandala sa selekcijom igrača i tome slično.

Tako smo sada martovski FIFA prozor iskoristili da odigramo mečeve sa Marokom i Nigerijom, afričkim selekcijama, čime smo valjda hteli da se približimo stilu igre koji neguju Brazilci, Kostarikanci ili pak Švajcarci. Nigerija je ciljano htela nas, uzevši u obzir da je u grupi sa Hrvatima – stara je maksima da se u pripremama pred turnire biraju „slične“ selekcije, a mi smo ovima, hteli – ne hteli, relativno slični. Kome su onda slični Nigerijci i Marokanci?

Pogledamo li, međutim, malo unatrag, videćemo da je pohod na Rusiju više pravilo nego izuzetak. Prilikom poslednjih odlazaka na svetska prvenstva, „plavi“ tj. „crveni“ su redovno ulazili u iste bizarne matrice igranja igre radi - ako su to i uspeli da izbegnu, zbivale su se razne druge zgode i nezgode. Evo kratke istorije stvari koje su se dešavale kada smo u poslednjih par navrata odlazili na velika takmičenja, uzevši u obzir i utakmice i neka sporedna zbivanja u kampu.

Za današnje uslove, prosto je neverovatno da ekipa do početka svetskog prvenstva odigra čak sedam pripremnih mečeva. Ali Slobodan Santrač je želeo temeljno da se pripremi za prvi posleratni nastup „nove“ Jugoslavije na „Mundijalu“, pa je shodno njegovoj ambiciji pripremni ciklus krenuo još u – januaru.

Naša grupa je, sećate se, imala Nemce, Amerikance i Irance, i najbliže što smo došli tome bio je meč protiv Švajcarske koji su „plavi“ odigrali neposredno pred sam turnir u Bazelu. Osim njih, Jugoslavija je igrala i protiv Tunisa (28. januar, 3-0), Argentine (24. februar 1-3), Kolumbije (25. mart 0-0), dok je mesec april bio rezervisan za danas kultne utakmice protiv Južne Koreje (3-1 i Dejan Stanković koji debituje sa dva gola) i Nigerije Bore Milutinovića (laganih 3-0). Na spisku fali još i pobeda protiv Japana, koje smo sa 1-0 tukli u Lozani.

Ako se ovde baš i nismo držali proverene maksime sa „sličnostima“, bar smo odigrali koliko-toliko jake mečeve. Afričke selekcije na pripremama su nekako bukvalno evergrin što se naše reprezentacije tiče, i ovde smo imali priliku da vidimo dosta jake Nigerijce, kasnije prijatno iznenađenje turnira, kao i Tunis. Oba meča sa južnoameričkim selekcijama odigrali smo, inače, na njihovom kontinentu – Beograd je video samo dva rivala, i to Korejance i Nigerijce.

Međutim, kontroverze nisu zaobišle kamp „plavih“. Do dana današnjeg još niko nije razlučio misteriju zašto Anto Drobnjak, prvi strelac tada sveže krunisanog šampiona Francuske Lansa, nije otputovao sa reprezentacijom na turnir – Drobnjak je učestvovao u pripremama, dao jedini gol Argentini u Mar del Plati, i ispao u poslednjem rezu zajedno uz Alberta Nađa.

Još jedna „vruća priča“ sa priprema je bila da ta je Santrač svojevremeno javno obećao da će voditi prvog strelca domaće lige na SP. Te 1998. titulu „kapokanonijerija“ SRJ lige poneo je super-kultni Nišlija Saša Marković, koji je pola sezone nastupao za Železnik, a pola za Zvezdu, i postigao ukupno 27 pogodaka (13+14) – jasno, i on je prošao kao nesretni Anto, s time što on nije dogurao ni do najšireg spiska. Dodaćemo da ovde selektor i nije previše omašio.

Ono što je Jugoslavija Vujadina Boškova uradila u pripremnom ciklusu za EP u Belgiji i Holandiji, doduše, je već ozbiljan nivo bećarluka. U taktičkom potezu smišljenom u napadu apsolutne ludosti, „plavi“ su pripreme za ovaj turnir odradili na dalekom istoku – nakon „proračunatog“ okršaja sa Makedoncima u Skopju (sa kojima smo nedavno igrali u grupi i dva puta ih pobedili, ergo, što ne i treći put?), usledila su dva meča sa Kinom i dva sa Južnom Korejom. Da sve ovo bude još veća pizdarija govori i činjenica da je Boškov svoje igrače poveo u istočnu Aziju svega dve nedelje (!?!?!?!) pred početak EP.

Skopje je overeno u februaru (2-1), dok je jedini pripremni meč u Beogradu odrađen na stadionu JNA protiv Kine u martu. Da poštujemo stare prijatelje potvrdilo se i ovaj put, jer je selekciju najmnogoljudnije zemlje na svetu vodio, naravno, Bora Milutinović. A u maju je došao red na Kineze da uzvrate gostoprimstvo, i tako je počela možda i najčudesnija epizoda u SRJ fudbalu.

Prvi meč turneje po Kini i Koreji odigran je simbolično na 25. maj, na „Radničkom“ stadionu u Pekingu, i naši su trijumfovali sa 2-0. Na tom meču debitovao je i mladi napadač Partizana Mateja Kežman, koji je baš kao i Deki Stanković dve godine pre njega prvi nastup u nacionalnom dresu ukrasio pogotkom.

Svega tri dana nakon toga, usledio je prvi od dva meča sa Južnom Korejom – oba su završena „nepopularnim“ rezultatom 0-0, a odigrana su sa svega 48 sati razmaka. Većina pisanih izvora sada zaboravlja šta se desilo nakon ove nadasve diplomatske posete korejskom poluostrvu, ali vaš autor je ipak imao dovoljno godina da se seti utakmice odigrane trećeg juna u Hong Kongu, u kojoj je „ol-star“ selekcija domaće lige pobedila plave sa ubedljivih 4-2.

U spisima FIFA se ova utakmica, inače, ne vodi kao zvanična, niti se bilo kome od naših reprezentativaca ovaj meč ubrojio u konačni obračun ni nastupa, ni postignutih golova. Ostaje ipak beleška da je tog toplog junskog dana Jugoslavija u sastavu Kralj, Dudić, Nađ, Saveljić, Bunjevčević, Jugović, Stojković, Stanković, Kovačević, Mijatović i Drulović (kasnije ušli i Cicović, Mihajlović, Komljenović, Govedarica, Đukić, Milošević i Kežman) nekim čudom na poluvremenu gubila 3-0 od amatera iz otadžbine Džekija Čena i Samo Hunga – tek su kasnije Kežman i Mihajlović ublažili poraz.

Pikantan detalj je i taj da je prva dva gola za domaće postigao Užičanin Željko Gavrilović, nekadašnji igrač Budućnosti iz Arilja, Obilića i Slobode iz Užica, koji se nakon četiri godine u Portugalu spletom (pretpostavljam) čudnih okolnosti obreo u nekadašnjoj britanskoj koloniji.

Samo deset dana nakon debakla u Hong Kongu, „plavi“ su zaigrali svoj prvi meč protiv Slovenije na stadionu „Mambur“ u belgijskom gradu Šarlroa. I sad kad se setite kako smo se spremali za ovo EP, može se reći da smo na kraju još i dobro prošli. Do dana današnjeg, još nikome nije palo napamet da neposredno pred evropsko prvenstvo odigra četiri utakmice sa Azijskim selekcijama u rasponu od svega deset dana – pa još u gostima!

U suštini, SP u Nemačkoj završilo se i pre nego što je počelo – i to tačno onog momenta kada je Hajdi Klum specijalnim dekretom izvukla našu reprezentaciju i metnula je među Holanđane, Argentince i „Slonove“. Mi to tada nismo znali, ali nakon svega što se izdešavalo u mesecima koji su usledili, uvek ćemo se nekako vratiti kod Hajdi i proklinjati njeno ime.

Svejedno, kada su pripreme zvanično počele u martu mesecu, ništa nije ukazivalo na apsolutni raspad sistema koji će se desiti. SCG selektora Ilije Petkovića bila je nemaštovita, ali izuzetno čvrsta reprezentacija. Odbrana koju je predvodio kvartet Dragutinović-Krstajić-Vidić-Gavrančić primila je svega jedan gol tokom kvalifikacionog ciklusa, i završila svoju grupu na prvom mestu ispred Španije, Bosne i Hercegovine i Belgije. Tim je bio dobar, imali smo čemu da se nadamo, čak smo zakazali i razumne testove protiv Tunisa (Afrikanci) i Urugvaja (Južnoamerikanci). Sve je to bilo previše normalno, a pravo lice ludila ukazalo se nedugo zatim.

Kola kreću nizbrdo u momentu kada zbog povrede ispada tada mladi i perspektivni Mirko Vučinić. Petković, do te tačke izuzetno stabilna ličnost, iz nekih neshvatljivih (pro forme rečeno) razloga kao zamenu poziva svog sina Dušana – tridesetdvogodišnjeg vezistu iz OFK Beograda. Zamislite samo tu sreću kada na pres konferenciji objavljuju da je umesto Vučinića pozvan Petković – i svi misle, ha, konačno su pozvali Ramba! A onda je došlo do prekida filma.

Krajnje očekivano, Petko je u roku od osamnaest minuta završio na internet stubu srama (nađite stari B92 članak o ovoj vesti i čitajte komentare), sa sve svojim sinom jasno, a bonus priča za fudbalske sladokusce je još jedna nezvanična utakmica za naše reprezentativce, kojima je finalna provera pred SP bila ultra-jaka utakmice protiv selekcije Koruške. Pobedili smo 6-0, a Duki Petković je postigao jedan od tih golova. Samo par dana kasnije, on će, slomljen pritiskom javnosti, napustiti selekciju, pa će tako SCG biti jedina od 32 selekcije na turniru koja je doputovala sa 22 umesto 23 igrača.

A šta se desilo na samom SP sam zaboravio. Čujete li me? ZABORAVIO.

PS. U novembru 2005., pre svega ovoga, smo odigrali prijateljski meč u Seulu protiv Južne Koreje i izgubili 2-0. Ne, mi zaista ne možemo da ne igramo protiv ove selekcije izgleda. Možda su nam oni baksuz?

Te dve godine, između 2008. i 2010., cela Srbija je bila u kolektivnoj zabludi da je Radomir Antić mesija našeg fudbala koji je došao sa posebnom misijom da nas spase i odvede do obećane zemlje. Naravno, od svega toga nije bio ništa – Antić je u Južnoj Africi temeljno taktički poražen od jednog Rajevca, da bi ga kasnije, nakon krajnje taličnih 1-0 protiv Nemačke, dokusurila Australija (i dan danas imam fleševe od scene u kojoj Kejhil nadskače Nemanju Vidića), ali nema veze, bilo je lepo, verovali smo i ložili se.

Da se ne ložimo u prazno pokazale su definitivno najrazumnije i najbolje sprovedene pripreme u skorijoj istoriji srpskog fudbala. Srbija je retko inteligentno izabrala svoje protivnike za pripremni ciklus – nakon uvodnih utakmica sa Alžirom (3-0) i Japanom (3-0), koje su odigrane u martu i aprilu, usledio je blic-ciklus od tri prijateljske odigrane protiv Novog Zelanda (0-1 u Klagenfurtu), Poljske (0-0 u Kufštajnu) i Kameruna (blesavih 4-3 u Beogradu). Takoreći – sve po PS-u, čak smo i izabrali protivnika iz Okeanije kako bi se što bolje spremili za „kengure“.

Naravno, na turniru je bila potpuno druga priča. Gana nas je temeljno pretrčala, zatim se desio onaj čuveni skandal sa pivom i cigarama pred Nemačku, a protiv Australije mnogi pamte sudiju Lariondu, a retki šanse koje smo promašili i jebenog Tima Kejhila.

Do danas, još niko ne zna kako se to Antićeva Srbija preko noći pretvorila u to što se pretvorila. Ali, ja bih ovde ponovo ukazao na jednu stvar, a to je utakmica koju smo odigrali u novembru 2009. nakon što smo se kvalifikovali za SP. Pogađate već sa kime – pa naravno, sa Južnom Korejom. Korejanci su u ovoj priči bukvalno ona baba iz Ko To Tamo Peva koju niko ne zapamti, a kada im ukažete pažnju na nju počnu da se razvijaju teorije o tome kako je ona u stvari simbol smrti i propasti koja sledi.

Svetsko prvenstvo u Rusiji počinje za nešto više od dva meseca. S kime će se još naša reprezentacija zagrevati za iskušenja koja predstoje, još nije poznato – imena protivnika ćemo saznati u danima koje nailaze. U svakom slučaju, ono najvažnije smo odradili – obavezni post-kvalifikantski meč sa Južnokorejancima odrađen je još u novembru kako tradicija nalaže. Ispalimo li ćorak i na ovom Mundijalu koji sledi, mislim da možemo početi i da pričamo o nekom „korejanskom prokletstvu“.