Ne morate da slušate repere koji biju žene

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na Noisey.

Neposredno nakon što je 17 prošle godine objavljen, Pičfork je izveštavao o detaljima Iksove burne veze sa bivšom devojkom koja je bila trudna tokom nekih od incidenata. Njegovi postupci su uključivali i nabadanje glavom neke žene koja je pevušila stih umetnika koji gostuje na jednoj njegovoj pesmi, lomljenje vešalica za odeću preko njenih nogu, i davljenje dok se nije skoro onesvestila. Koliko ove nedelje, pojavio se video snimak na kome je XXX izgleda udario ženu. 2016. godine, još jedan reper sa Floride, Kodak Blek, bio je optužen da je seksualno zlostavjao jednu ženu u Južnoj Karolini, navodno ignorišući njene apele da prestane da je grize po vratu i grudima. Bruklinski reper 6ix9ajn, koji često deluje kao šaljivdžija, zbog svojih akrobacija na internetu, izjasnio se kao kriv za iskorišćavanje deteta u seksualnom činu 2015, nakon što se pojavio pred kamerama sa oskudno odevenom trinaestogodišnjom devojčicom koja mu je sedela u krilu. Mlada nada iz Baton Ruža, NBA JangBoj, koji se sprema da objavi svoj debitantski album, nedavno je optužen za nasilni napad i otmicu, nakon što se pojavio video snimak kako u nekom hotelu udara svoju devojku i silom je odvlači natrag u sobu.

Hip hop je uvek bio kultura koja se oslanjala na mlade, kontroverzne figure, ali pored informacija koje su već dostupne o gorepomenutim umetnicima, slušaocima je nemoguće da ih mirne savesti podržavaju. Da bismo pravilno odredili svoju ulogu u njihovom uspehu, stvarno treba da prestanemo da ih prihvatamo i slušamo.

Ovo je bio izazov i za medije, sa muzičkim publikacijama koje su suočene sa moralnom dilemom da li treba da izveštavaju o umetnicima sa takvim optužbama. Mi u Noisey smo namerno izbegavali ove umetnike – čak smo i na nedeljnim redakcijskim sastancima raspravljali o tome koji bi bio najbolji način da diskutujemo o njihovom mestu u hip hopu i kulturi uopšte. Ali kako baze fanova ovih umetnika nastavljaju da rastu i brzina žamora na internetu nas čini zaboravnima, moramo da budemo revnosni i uzmemo u obzir iskustva žena i svih žrtava zlostavljanja u sve rasprostranjenijoj hip hop zajednici.

U opsežnoj Tviter recenziji biografskog filma o N.W.A, Straight Outta Compton, 2015, iako hvaleći film zbog izuzetnog opisa ključnog doba u istoriji hip hopa, rediteljka Ava Davernej je svojoj proceni dodala dirljivu napomenu. „Biti žena koja voli hip hop ponekad znači voleti svog zlostavljača“, rekla je.

„Zato što je ta muzika bila i jeste to. Ali ipak, kultura je naša“. Ova bliskost sa traumom ne mora nadalje da bude narativ hip hop kulture. Mi, kao slušaoci, moramo pred sebe da postavimo izazov da budemo bolji i da jednostavno ne slušamo takve umetnike.

Ono što najviše zabrinjava kod ovih slučajeva je to što su, uprkos ozloglašenosti optužbi, Iks, 6ix9ajn, JangBoj i Kodak ekstremno uticajni. Svaki od njih četvorice – a svi imaju 21 godinu ili manje – je imao projekat koji je završio u prvih 25 na Bilbordovoj listi najboljih 200. A to nije slučajno. Oni prave muziku koja je, na prvi pogled, kvalitetna ili zbog svoje eksplozivne energije (6ix9ajn), ili zbog težine priča o životu na ulici (Kodak i JangBoj), ili zbog čiste ranjivosti (XXXTentasion). Prosečan slušalac ne želi da razmišlja o detaljima optužnica dok sluša svoje omiljene umetnike, koliko god da su one nečuvene. Takođe je od ključnog značaja imati na umu da većinu ljudi koje ovi umetnici inspirišu čine klinci koji su još mlađi od njih. Njihov uspeh, usred njihovih prekršaja, pokazuje da nemaš čega da se plašiš ako se nasilnički ponašaš. To je razlog zašto su umetnici kao što su R. Keli – koji je bio optuživan za stvari u rasponu od dečje pornografije do držanja žene za taoca – i Kris Braun – koji je kriv za nasilje u porodici – uspevali da opstaju i traju, bez ujedinjenog otpora institucija i fanova.

Mora se priznati da način na koji konzumacija muzike funkcioniše 2018. godine protestovanje protiv umetnika čini malo težim nego što je to možda bilo u doba fizičkih izdanja. Umesto da jednostavno ne kupe nečiji album u prodavnici ploča, slušaoci su prinuđeni da manevrišu oko algoritama koji definišu ukus, a svakog dana, nove muzičke plejliste u prvi plan izbacuju pesme koje su u trendu. Jutjub i Saundklaud automatski puštaju muziku koja je povezana sa bilo čime što ste namerno odabrali. Čak iako ne slušate njihovu muziku, osuđeni ste na to da ih vidite kako iskaču u naslovima publikacija, Tviter fidovima, i Instagram eksplor tabovima. Zbog toga je sve teže ignorisati ove umetnike, naročito ako si povremeni slušalac koji se trudi da bude u toku sa novom muzikom.

Povrh toga, Iksova karijera cveta. ? je tokom prve nedelje prodat u ekvivalentu od 131 hiljade albuma. To je drugi najveći nedeljni striming za jedan album ove godine, manji samo od Migosovih 150 hiljada prodatih jedinica Culture II. Razlika između ova dva izvođača je u tome što na Migosa gledaju kao na pripadnika vodeće reprerske mejnstrim klase, dok Iks predstavlja prkosni andergraund, ali su mu brojke ipak skoro kao Migosove. A sada, dok preuzima veću kontrolu nad svojim narativom, ostajući relativno nem i odašiljući pozitivne poruke, javna percepcija – ili volja javnosti da podeli svoja istinska osećanja – počinje da se menja. Jednostavnom pretragom Iksovog imena na Tviteru ćete otkriti asortiman tvitova u kojima lamentiraju da vole muziku XXXTentasiona, dok se u isto vreme kaju zbog toga.

Ni ja nisam bezgrešan u ovoj situaciji. Prošle nedelje, dok sam išao na posao, skringrebovao sam sebe dok sam slušao „Tunnel Vision“ Kodaka Bleka, i aploudovao to u moje Instagram priče. Jedna prijateljica me je prozvala, i shvatio sam da je u pravu, i obrisao to. Kao i mnogi, dozvolio sam sebi da budem lenj, bezbrižan slušalac muzike. Lako je suspendovati svako kritičko razmišljanje kada samo slušaš muziku, i veći deo vremena, to je u redu. Ali u ovom slučaju, ulog je veći. Ovi umetnici su poznati zlostavljači, i mi to ne možemo da ignorišemo. Naročito ne sada.

Teško je razdvojiti umetnost od umetnika, kada smo u 2018. godini svesni toliko mnogo detalja iz privatnih života muzičara koje slušamo, a muzika je izgleda prava refleksija njihovih stvarnih života. Kako da ne povezujemo te dve stvari, kada je ideja transparentnosti ono na čemu toliko mnogo umetnika zarađuje, trudeći se da izgleda da su bliski sa fanovima? Praviti dobru muziku ne bi trebalo da bude dovoljno da prekrajaš istoriju ili pokazuješ simpatije prema ljudima koji su se itekako potrudili da od nečijeg života naprave pravi pakao. Jedini način da se pozabavimo ovim problemom je da sasvim prestanemo da ih slušamo.