Bila sam verna ljubav kralja kokaina

Era kreka osamdesetih i devedesetih je bila jedinstveno opako doba u američkom životu. Sa oružanim nasiljem na istorijskom vrhuncu, na ulicama je svakome sve bilo dozvoljeno, sa narko baronima koji su s jedne strane raspirivali epidemiju overavanja od droge, a sa druge užasno nasilje bandi. 1990. godine, broj ubistava na njujorškim ulicama je dostigao cifru od 2245. U međuvremenu, mnogi političari su zahtevali više kazne zatvora za osumnjičene, čak i za oni koji nisu bili umešani u nasilje. Afroamerikanci su zatvarani u neprevaziđenim procentima, delom i zbog pravila 100 prema jedan, po kome se za posedovanja 50 grama kreka dobijalo 10 godina zatvora.

Zajedno sa svojom dugogodišnjom partnerkom, Erikom „Reikom“ Karter, Kevin Čajls, osnivač časopisa Don Diva i bivši narko baron iz Harlema, bio je u epicentru svega toga. Čajls je optužen za upravljanje kontinuiranim kriminalnim poduhvatom, kada su federalci tvrdili da je od 1987. do 1994. rukovodio prodajom hiljadama kilograma kokaina. Karter je na kraju izbegla zatvorsku kaznu, a Čajls se od tada oženio jednom drugom ženom. Ali dok su bili zajedno, Karter je doživela i spektakularne vrhunce, i razarajuće padove koje sa sobom nosi narko igra u Americi. Ovo je njena priča.

Ruftop je od početka pa do sredine osamdesetih bio najpopularnije klizalište u Harlemu. Nalazio se samo jedan blok niže od Polo Graundsa. Momci bi dolazili u najskupljim kolima, nakićeni i skockani. Uličari iz celog Nujorka su svraćali na Ruftop da se razmeću i muvaju devojke. Ja sam kao tinejdžerka volela da se klizam, i bila sam tamo svake srede, kada je bilo devojačko veče.

Moje drugarice i ja smo bile poznate među svim posetiocima, a naročito među di-džejevima: Brusi Bi, DJ Holivud i Lovbag Starksi (neka mu je laka zemlja). Zvali su nas „Go devojke“, jer smo klizale kao lude. Pošto sam bila u žiži na klizalištu, bilo je za očekivati da će me momci odmeravati. Tu sam leta 1984. upoznala svoju prvu ljubav, Kevina Čajlsa (Kej Sija). Imala sam 15 godina.

Kej Si se nikada nije klizao. Bio je tih, smiren i pronicljiv. Videla sam da ima para i da je u usponu, a jedne večeri, kada sam silazila sa klizališta, pitao me je da li može da mi kupi sok. To mi je bilo urnebesno smešno i malo ljigavo, ali simpatično. Dopalo mi se što je želeo da me skloni sa klizališta i popriča sa mnom.

Kej Si je bio vitak, obučen po poslednoj modi, i obožavao je svoje Ribok klasik patike. Jako učtiv, učtiv, uopšte nije psovao, i bio je prepun poštovanja. Bio je drag i znao je kako da razgovara sa mnom – definitivno je bio drugačiji od većine ostalih momaka. Nije bio glasan, kao ostali muljatori, grubijani i dileri. Odisao je samopouzdanjem i sposobnim stavom koji su me zaintrigirali.

Kada mi je kupio piće, rekao mi je, „Vratiću se po tebe na kraju“. I jeste se vratio, ali ja sam već imala neki dogovor, pa sam ga otkačila. Ipak, Kej Si je bio istrajan i svake nedelje je dolazio na klizalište, sve dok konačno nisam pristala da izađem s njim.

Ubrzo smo stalno bili zajedno.

Pokupio bi mene i mog sina i odveo nas u delikatesnu radnju svoje tetke, L & N Deli, na ćošku Gan Hil Rouda u Bronksu. Kej Si je bio menadžer: išao je na pijacu, snabdevao radnju i pomagao mušterijama. Odveo me je tamo prvi put kada smo izašli, zbog čega sam stekla utisak da je to ono čime se bavi u životu. Kasnije sam saznala da je umešan u trgovinu drogom, i da valja kokaina na kile, ali nije pričao o tome.

Sećam se da je vozio zlatnog Kvantuma. Svi na ulici su voleli svoja sportska kola, ali njegova su bila jedinstvena. Samo on ih je imao. Folksvagen ih je pravio sa Audijevim motorima. Imao je zlatne felne, i delovao je pomalo kockasto. Nije ih bilo mnogo kod nas. Kej Si je obožavao da nas vozika u tim kolima. Oboje smo bili tinejdžeri, u potrazi za ljubavlju, uspehom i avanturama.

Ja sam rođena u Bruklinu, a odrasla sam u Harlemu. Odrastanje mi nije bilo lako: u 25. godini, moja majka je imala muža, dečka i posebnog prijatelja za koga se pričalo da je moj biološki otac. Moja porodica i ja smo morali da se preselimo u tetkin stan u kulama Polo Graunds, odmah preko puta Raker Parka. Nakon što sam bila najmlađa od četvoro, sada sam postala najmlađa od osmoro dece, u domu gde mesta i bezuslovne ljubavi baš i nije bilo na pretek.

Moj brat je imao ćošak na kome je muvao, i držao me je uvek blizu. Mogla sam da gledam i naučim stvari koje će mi kasnije biti od koristi. Ubrzo nakon toga, otkrila sam da sam trudna. Tetka me je izbacila iz kuće. Pošto sam imala samo 14 godina kada sam rodila prvog sina, znala sam da moram da ga izdržavam na svaki mogući način. Kada sam se smuvala sa Kej Sijem, zapravo sam mu ja pokazala kako da kuva krek, jer sam to naučila gledajući svog brata.

Par meseci nakon što sam počela da se viđam sa Kej Sijem, upoznala sam njegove roditelje, koji su me prihvatili kao svoju. Moj sin i ja smo se preselili kod njih u Akademi Gardens u Saundvjuu, i stvarno smo postali porodica. Njegova majka je uvek govorila da sam joj ja ćerka, a da joj je Kej Si zet. Naterala me je da završim školu, naučila me šta je bezuslovna ljubav – naročito kada je reč o ljubavi prema sopstvenoj deci – i naučila me je da štedim i baratam parama. Živeti tamo je bio blagoslov. Kej Si nam je na kraju našao stan.

Nikada nisam bila umešana u kriminalne aktivnosti, ali znala sam šta se dešava na ulici. I pre Kej Sija sam se zabavljala s uličarima. Kada bi on došao kući, ja bih se probudila i pomogla mu da prebroji pare. To se toliko često dešavalo, da sam mu rekla da mora da mi daje deset posto za brojanje. Počelo je sa desetinama hiljada, ali brzo je poraslo na stotine hiljada dolara odjednom.

U to doba nisam osećala nikakvu odbojnost prema takvom načinu života. Nisam znala kakav će mi život postati. Bila sam mlada, i to je bila prilika da živim bolje nego do tada. Živela sam u blokovima sa tetkom i sedmoro druge dece. Vodali su me između Devičanskih ostrva i SAD. Imala sam novorođenče i trudila sam se da obezbedim svoje dete. Sve je bilo bolje od moje situacije u tom trenutku. Kevin i njegovi su mi pružili ljubav i porodicu koju nisam imala, a svakako mi je bila potrebna.

Naš sin, mali Kevin, je rođen u februaru 1987. Kej Si je bio uzbuđen, ali nije mi rekao da ima bebu i sa jednom drugom devojkom. Bila sam neutešna, ali Kej Si me je zasipao dijamantima i kolima. Bila sam jedna od prvih ljudi u SAD koja je imala BMW karavan, jedno od mnogih vozila, jer sam deset godina svake godine dobijala po jedno.

BMW je bio crn i hromiran. Imao je dupli stakleni krov koji se skroz otvarao. Enterijer je bio u crnoj koži, i imao je hromirane BBS točkove. Vozikala sam se po gradu kao šefica, sa svoja dva sina i puno love za trošenje. Kupovala bih sve dok mi srce ne bude puno, trošeći na desetine hiljada dolara na odeću, nameštaj i stvari za kuću.

Kej Si je živeo kroz mene. On nije bio plahovit, ali ja jesam. Njemu je to bilo u redu, zato što sam kao njegova žena govorila u njegovo ime. Njega je to uzbuđivalo. Kej Si nije voleo da luduje. Nije voleo da se druži. Pojavio bi se tu i tamo, ali mu je uvek bilo draže da se kloni gužve. Mnogi muvatori iz Njujorka su išli na koncerte sa svojim devojkama, što smo i mi povremeno radili.

Od devojčice iz blokova sa bebom sam postala prva dama jedne imperije. Barabar smo vodili poslove – i legalne i nelegalne – i zasnovali porodicu. Kej Si je obožavao muzičku industriju, i pokrenuo je sopstvenu izdavačku kuću, Big Bos Rekords. Želeo je da ostavi sopstvenog traga. Imali smo radnju, Bos Snikers, a onda smo se preselili malo više, između 7. i 8. bloka, u 125. ulicu, i otvorili Bos Emporijum. Do dana-današnjeg, ljudi pričaju o tome kako je radnja bila uređena tako da izgleda kao da je u pitanju ulični ćošak, sa BMW-om parkiranim ispred. Naša radnja je imala i telefonsku govornicu. Iako je Kej Si muvao i valjao, trudili smo se da sve bude legalno.

Kej Sija su uvek spopadale ribe koje su želele da zauzmu moje mesto. Bila je jedna riba koja je jednog leta spavala sa svim muvatorima. Videla sam Kej Sija u kolima sa tom cicom. Parkirala sam se nasred jedne raskrsnice u Harlemu, iskočila – ostavivši otvorena vrata – i odšetala do tih kola. Počela sam da urlam na njega nasred ulice. Naterala sam tu devojku da izađe iz kola i izribala Kej Sija usred saobraćaja. Ta devojka je imala sreće što joj nisam isprašila tur.

Bila sam toliko ljuta na njega, da sam mu iznela sef iz kuće. Sef je bio na spratu – ja sam ga gurnula niz stepenice i polomila sve podne pločice. Uspela sam da ga ubacim u kola, ali sam se ukočila, pa sam morala da ležim dva dana, sa njegovim otetim sefom. Možete li da zamislite koliko je pobesneo? Sada se smejemo kada se toga setimo.

Život ima običaj da najveće vrhunce uravnoteži najvećim padovima. Ne možeš da živiš takav život, a da ne očekuješ da ćeš morati da podneseš žrtvu, ali mi nismo mogli ni da zamislimo kolika će to žrtva biti. 1989. godine, Kej Sijeva majka je ubijena. To me je razorilo. Osećala sam se kao da sam ponovo izgubila majku. Mali Kevin je tada imao samo dve godine, a svoju jedinu unuku nikada nije stigla ni da upozna.

Jedne večeri 1994, Kej Si je bio uhapšen i optužen da je narko baron. Ljudi su to znali, ali mene niko nije pozvao da mi to kaže. Sledećeg jutra mi je u cik zore telefonom pozvao Ef-Bi-Aj. Zalupila sam slušalicu. Mislila sam da me neko zeza, ali to je stvarno bio Ef-Bi-Aj. Rekli su mi, „Opkolili smo ti kuću. Ne pokušavaj ništa da baciš u WC šolju. Isključili smo ti vodu“.

Kada sam im otvorila vrata, zaslepili su me baterijskim lampama. Uleteli su unutra, sa oružjem u rukama. Sećam se da sam vikala, „Moja deca, moja deca“. Mali Kevin je došao do stepeništa, i oni su ga zgrabili. I Kej Sijeva tetka i braća od tetke su takođe bili uhapšeni. Rekli su mi da pozovem nekoga da dođe po decu, i pretili mi da će pozvati socijalno. To je bio sumanut trenutak.

I Kej Si i ja smo se povlačili po sudovima. On je zadržan u pritvoru, ali meni su pustili uz kauciju. Tokom suđenja je jedan doušnik svedočio protiv mene, i pokazao prstom na mene u sudnici. Izjavio je da u mojim kolima postoje tajne pregrade u kojima držim oružje koje mi pripada.

Kej Si je žarko želeo da budem oslobođena. Rekao je svojim advokatima da prihvate koju god ponudu za mene. Zbog toga sam se i nagodila. Prvobitno su želeli da mi prikače krivično delo, ali izvukla sam se samo sa prekršajem. Kevin nije želeo da mi u dosijeu piše da sam osuđivana.

Kej Siju je suđenje dvaput poništeno, ali mu je advokat rekao da je država potrošila isuviše para pokušavajući da osudi, da bi sada odustala. Pokušavaće sve dok ga ne osude, i dobiće maksimalnu kaznu. U njegovim okolnostima, to je značilo doživotnu robiju. Kej Si je izvagao svoje opcije, i pristao na deset godina zatvora.

Federalci zu zaplenili sve, a Kej Sijeva porodica je uzela ono što je preostalo. Oduzeli su mi nakit, nameštaj i odeću; dozlogrdilo mi je; pokupila sam decu i otišla odatle. Preselila sam se u Bronks, u jednosoban stan. Dala sam deci da spavaju na krevetu. Ja sam spavala na dušeku na podu. Posle dve nedelje tamo su me opljačkali, ukrali su mi uglavnom novac i elektronske uređaje.

Moja deca nisu razumela zašto smo iz lepe kuće morali da pređemo u jednosoban stan. A onda su sledećih deset godina morala da posećuju svog oca u zatvoru. Naši životi su se u potpunosti promenili. Bog me je lišio svega, i morala sam da počnem ispočetka. Definitivno nam nije preostalo mnogo para, ali on nas je izdržavao čak i iz zatvora.

Tokom godina sam prolazila kroz određene teškoće. Moja deca i ja smo morali često da se selimo. Ona su prošla kroz emocionalnu traumu, a meni je neočekivano dijagnostikovan rak. Ali i pored toga, kada se Kej Si vratio kući iz zatvora, kod mene je bilo ono što je njegovo, i ja sam mu to odmah vratila.

Iako sam ostala sama s decom, Kej Si i ja smo ostali veoma bliski. Bila sam mu najbolja prijateljica, i u dobru i u zlu, kao i majka njegove dece. I što je još važnije, ja čuvam sećanje na njegovu majku. Naša deca su sada odrasla, imaju 28, 31 i 34 godine. Dočekali smo da postanemo baba i deda, i trideset i više godina kasnije, naša veza je i dalje neraskidiva.