Nadrealne fotografije Džuli Blekmon prikazuju haos roditeljstva
Julie Blackmon
žene o ženama

Nadrealne fotografije Džuli Blekmon prikazuju haos roditeljstva

Ne morate da budete roditelj da biste uživali u ovim mitskim scenama protkanim crnim humorom.
02 Jun 2018, 6:00am

Žene su isuviše često zanemarene u fotografiji. Kako da nastavimo da se borimo sa ovim previdom? Moj odgovor je ova kolumna, „Žene koje viđaju žene“. Iako je ovo tek početak rešavanja problema, ja, autorka i fotografkinja, se nadam da ću dati glas izuzetnim ženama koje se bave fotografijom, time što ću praviti osvrte na njihove radove.

Na fotografiji Džuli Blekmon pod nazivom „Midvest materijali“, deca odbijaju loptu o zid jedne zgrade, po vedrom danu. Kikice devojčica im se njišu pored ušiju, a dečaci trče bez majica po praznom parkiralištu. Jedan od njih besciljno gleda u nebo. Za one koji su odrastali bez nadzora, kojima su roditelji govorili da „idu napolje da se igraju“ i očekivali da se vrate kući kad se smrkne, ova scena možda nije neobična. Ali za dete koje je odrastalo sa onima koje danas nazivaju „helikopter roditeljima“, ova scena bi možda mogla da bude malo napeta. Gde su im roditelji? Zašto lutaju sama?

Priroda roditeljstva se u poslednjih par decenija veoma promenila, a uz nju i stanje uma roditelja. U slojevitim radovima Džuli Blekmon – ona sebe ne smatra fotografkinjom, već više umetnicom koja koristi medij fotografije – ona stvara scene sa decom čiji roditelji su često odsutni, ili duhom, ili fizički. Pomalo je čuvena priča kada je O magazin želeo da objavi njenu fotografiju pod nazivom „Moć trenutka“, na kojoj se majka sunča, dok beba puzi pored bazena, ali samo ako malo udalji bebu od vode. Blekmon je odbila, zato što bezbedna beba nije poenta slike. Poenta je u tome da za roditelje nikada nema ni trenutka opuštanja, jer eto šta se dogodi kada se na trenutak opuste – beba dopuzi do vode, bukvalno, ili metaforički.

Blekmon na svoj rad gleda kao na način razumevanja sveta kroz fokus roditeljstva, stanja koje je i za nju i mnoge druge stresno, ophrvavajuće i okidač je anksioznosti. Stvarajući te mistične scene protkane crnim humorom, ona je u stanju da obradi svja iskustva i nađe smisao u onome što se dešava oko nje. „Ludilo i haos u tim scenama za mene su više metafora mog psihičkog stanja kao majke, i toga što sam ophrvana time i pokušavam to da sredim“, kaže Blekmon. Roditeljstvo je toliko prepuno pomešanih emocija i te protivrečnosti ga čine složenim iskustvom. Ona kaže, „Stvarno, i pored sve te dece, odsustvo majke na fotografijama je ono o čemu radovi zaista govore“.

Dakle, ovi radovi uopšte nisu o „roditeljstvu“. Blekmon pravi poređenje sa Bubamarom Grete Gervig: taj film ne govori o Sakramentu, ali ovaj grad pruža širi fokus na ljudsko iskustvo. Na sličan način, za Blekmon roditeljstvo služi kao odskočna daska za uočavanje detalja uloge žena i onoga sa čime moraju da se nose. „Mislim da umetnice, i žene generalno, i dalje obavljaju najveći deo posla. I dalje gledamo šta treba da se uradi, pa čak i kada imamo najmoćnije muževe ikada, i dalje moramo da budemo dežurne, i dalje moramo da vidimo širu sliku onoga što treba da se dogodi“, kaže ona. Ako postoji nešto što mora da se reši, kod kuće ili u porodici, Blekmon i dalje misli da su žene, naročito ako su umetnice, oni partneri u roditeljstvu koji svoj rad moraju da stave na drugo mesto.

Rad Blekmonove nije autobiografski. Ne, ona nema sedamanestoro dece. Čak i kada je koristila sopstvenu decu kao modele (sada koristi komšijsku decu), i dalje je na nju gledala kao na likove u široj slici koju stvara. „Na to nisam gledala kao na nešto što treba da mi bude drago, kao kada su majci drage slike njene dece“, kaže ona. „Drago mi je zato što je to moj rad u kome sam dala sve od sebe, ali ne zbog toga ko je na njemu“. Na kraju krajeva, muškarcima koji fotografišu svoju decu ne prikače odmah etiketu „ćaleta-fotografa“. Ali zbog činjenice da Blekmon radi kod kuće, često ima osećaj da mora da odgovara na pitanja o tom stereotipu „mame-fotografa“, baš kao Sig Harvi. „Ako smo žene, staramo se o mnogo ljudi. Čak iako to nisu naša deca, u pitanju su deca naših svekrvi, ili su nam komšije. Ali toliko je teško kada onda tu istinu pokušavaju da iskoriste protiv tebe, na primer, ’O, pa ti samo odeš u svoje dvorište sa decom svojih komšija’“, kaže ona. „Nadam su da su fotografije koje pravim osvrt na nešto mnogo veće od mog privatnog života. To je ono što pravi umetnik radi“.