Photo: Cris DiNoto on Unsplash 

Moj život u Kanadi, šest godina po odlasku iz Srbije

Ja sam onaj što je prodao sve i iselio se sa porodicom iz Srbije.

|
Mar 27 2018, 8:59am

Photo: Cris DiNoto on Unsplash 

Jun 2012.

Prolazili smo carinsku kontrolu na aerodromu “Nikola Tesla” i odlazili smo u novi život. Misli su u mi bile u magli, hrabrio sam se, ubeđivao sebe da odustajanje i povratak nisu opcije. Spalio sam već sve mostove — nema nazad — trista Spartanaca i govor majora Gavrilovića: “Uraaa!”

Za početak, ako niste među tih 200.000 ljudi koji su nekim čudom pročitali moju priču na Vajsu pre tri godine, evo je još jednom.

Tu sam ispričao zašto smo otišli.


U avionu smo upoznali jednokratne prijatelje koje nikada posle nismo ni videli ni čuli. U avionu je bila besana noć, gledao sam “prave Kanađane”, u kratkim rukavima, dok sam bio zamotan u ćebe do ušiju.

Sleteli smo.

Nervoza je bila na vrhuncu, jer je prolazak kroz vrata “raja” bio nadohvat ruke, ali još uvek tako daleko. Pred šalterom za emigrante sam grozničavo proveravao vize i pasoše. Uspeo sam, ipak, nekako da se smirim, da iskuliram, ubacio sam se lagano u zen smiren kao Dalaj Lama, a u duši emotivna praznina; spreman na svaki mogući ishod. Prišao sam šalteru.

Mladi pandur je smoreno uzeo naše papire, gledao sam ga kako retardirano drži olovku, mene bi učiteljica već vukla za zulufe. Pitao me je gde ćemo boraviti dok je žvrljao nešto po papirima i prilično rutinski proveravao sve. Lupio je pečat welcome to Canada. Osećanje je bilo kao da si završio fakultet ili kao da si se skinuo iz vojske — veliko ništa. Verovatno jer znam da igranka tek počinje. Uzeli smo tu gomilu nekakvih brošura za snalaženje u Kanadi i otišli smo po kofere. Kolica su koštala 2$, a ja nisam imao sitno. Vrteo sam se unaokolo dok mi nije prišao brkati Sandokan i ponudio pomoć. Dao sam mu 20$ da mi ih usitni i pomislio sam kako me je izvaćario dok sam ga posmatrao dok odlazi. Vratio se nakon pet minuta sa sićom... Ni dan danas ne znam da li je bio radnik na aerodromu ili samo prosečni Kanađanin. Takvih primera ničim izazvane dobrote ima skoro svakodnevno.

Izašli smo, a zatim grlili i ljubili sa rođacima. Potom smo krenuli ka našem novom prebivalištu. Noć je već pala, vozili smo se i pričali dok sam posmatrao svetla velikog grada. U glavi sam ponovo ulazio u fajterski mod: pozitivno naložen, adrenalin me je cepao, isturenih grudi i dignutih obrva, u glavi Kanado poješću te za doručak, jebaću ti kevu!

Prvih dana u Kanadi je kuljala pozitivna energija; avantura, dragi rođaci su nas primili sa pet zvezdica, pomagali savetima, vodali unaokolo, družili smo se, a bilo je leto. Kratki rukavi, cveće, roštiljanje, igranje stonog tenisa, šetnje. Doživljavali smo davno zaboravljenu srdačnost Jugoslavije pre ratova devedesetih. Sve je delovalo kao godišnji odmor. Oni nisu kapirali potpuno dubinu naših razloga za iseljenje, niti krizu koja je bila na svim nivoima u Srbiji, a mi nismo kapirali (što nas je tek čekalo), blagodeti i način života u Kanadi. Po inerciji sam hvalio Srbiju i Beograd — najbolji grad na svetu, dok su oni isto to radili za Kanadu i Toronto. Kod njih smo ostali neka dva meseca, dok nismo bili u stanju da se sami prehranimo, a zahvalnost njima je ostala večna.

KANADA IZVLAČI ONO NAJBOLJE IZ LJUDI

U prvim danima je trebalo da se odradi puno stvari: test iz engleskog jezika, prijavljivanje u institucije, vađenje dokumenata, upisivanje dece u sledeću školsku godinu. Otvaranje računa, ponovno polaganje vožnje. Sve aktivnosti su tekle kao podmazane, upoređujući sa srpskim šalterima i procedurama. Neka opuštenost, srdačnost, sa osmesima od uva do uva, gledanjem u oči velikom pažnjom i razumevanjem i najvažnije — voljom i odlučnošću da se završi sve i nađe rešenje. Osećao sam se na šalteru kao kod kuma na kafi, sa dubokim poštovanjem i naklonom države i sistema prema običnom čoveku.

Sve fotografije su autorove

Kasnijih godina, naviknut na ove standarde ljubaznosti uspevao sam svašta da pozavršavam na osmeh. Recimo da registrujem kola bez ijednog dokumenta. Kažem lepo da sam ih zaboravio, nabacim kez i izdiktiram svoje podatke. Našli su me odmah u sistemu, sa fotografijom, i izdali mi sticker za dva auta.

Sistem koji funkcioniše do ludila, pojednostavljen i prilagođen običnom čoveku. Kada smo se selili i menjali adrese sva nova dokumenta sam izvadio preko interneta — stiglo u sanduče. U banku ili bilo gde se ulazi u japankama, sa majicom na bretele, prljav sa gradilišta i blatnjav ili sa šlemom i zaštitnom opremom. Izgled nije bitan, bitan je čovek. Razgovor sa službenikom je kao sa barmenom: kako život, kako deca, je l’ si gledao juče tekmu. Primetio sam i da se u Kanadi izgovorena reč apriori smatra istinom, i ljudi to uglavnom ne zloupotrebljavaju. Niko ne pretpostavlja da lažeš.

U početku su mi padale na pamet razne kombinacije i kako bi to poverenje izgledalo u majci Srbiji. Ali ovde ima oko dve stotine nacija i svi se nauče na isto ponašanje — lepo i neiskvareno. Kanada brine o nama i pazi na nas. Nije nam stala na žulj, pustila krv i izvlači iz ljudi ono najbolje, a mi joj dobrim uzvraćamo.

Izgled nije bitan, bitan je čovek

Drugačije vrednosti su zastupljene, biblioteke su pune ljudi, a nedeljom kada otvaraju u devet sati stvori se ispred red. Svi stalno nesto doniraju, poklanjaju, ostavljaju ispravnu tehniku i nameštaj na ulici da uzme neko kome treba. čuveno kanadsko I am sory i thank you tako glupo deluju u početku, ali vremenom sam uvideo koliko ta sitnica može da mnogo znači i puno govori o kanadskom društvu. Jedno od kanadskih čuda koje koristimo obilato je vraćanje kupljene robe — bez objašnjenja. U fazonu, nakupujemo stvari pa probamo kod kuće i vratimo 80% onoga što nam se ne dopada.

Takođe svi rade price matching (poklapanje cena), u prevodu dođeš u maksi sa flajerom iz rodića i kasirka odmah koriguje postojeću cenu da bude kao kod konkurencije. U teoriji možeš da kupiš uvek po najnižoj ceni konkurencije.

TORONTO, OPUŠTENA VERZIJA NJUJORKA

U Torontu i okolini sve deluje veliko i prostrano, nesagledivo. U centru, ispod ulica Toronta ima oko 28km povezanih podzemnih prolaza koji su u stvari tržni centri na više nivoa i povezuju velike zgrade, metro, druge tržne centre, itd. Celokupna ponuda je ispod grada; od restorana, bioskopa, butika, kafića, namirnica… Ne mora se nikada da se izlazi napolje. A na površini je tek ludilo mozga.

Cele godine ima nekih festivala i događaja na pretek i za svačiji ukus. Ipak u tom urbanom ludilu nekako se oseća opuštenost. Ljudi izgledaju drugačije, bez agonije na licima, tinejdžeri izgledaju mnogo mlađe, naivnije. Sa petnaest godina se i dalje igraju lego kockicama. Izrastu u dobre ljude. Evo, recimo već šesta godina da nisam imao situaciju u saobraćaju, ne znam šta je sirena. Prevelik grad, svetska metropola, u centru svih dešavanja i trendova, kažu ljudi kao opuštena verzija Njujorka, ili obrnuto, Njujork je kao Toronto na steroidima.

Kao emigrant, u prevodu večiti turista, uvek mi je iznova zanimljivo da odem do centra. Pošto živim u predgrađu Toronta, gde smo se saživeli sa kulturom i životnim stilom malog grada, odlazak u centar mi je uvek avantura, deluje uvek kao da idem na vikend iz Beograda do Toronta. Ne osećam se Toronćaninom 100%, uvek sam turista, veoma dobro osećanje. Velika je verovatnoća da neću sresti nikoga koga poznajem, što doprinosi osećanju nesagledive slobode i rasterećenja, ali i ravnopravnog pripadanja šarenolikom svetu.

VREME SMEHA I BLAMOVA

Prve godine smo imali million blamova i smešnih situacija. Recimo, glasno ogovaranje na srpskom, a crnac progovara: “Dobar dan, ja sam studirao u Beogradu.” Samouverena kupovina prvog sendviča sa prilozima, jer je red iza mene, pa da se ne blamiram. Kada me je pitao me za priloge, nisam razumeo ništa, pa sam samo rekao: “Ono prvo što ste rekli”, i posle deset minuta sam izašao sa sendvičem kao da su ga spremila deca kad se igraju, od blata i listova iz dvorišta.

Odlazak kod frizera, pa me pita kakve hoću zulufe (sideburns), i ostala stilska pitanja. Došao sam kući kao izbljuvan, sa kosom koja ide napred u špic i poravnata oštra linija pozadi. Još sam častio čoveka 7$, naravno, znači skoro duplo od cene. “Keep the change”, toliko sam bio “prezadovoljan”. Ni dan danas nemam svog frizera, čista lutrija svaki put.

Kod doktora sam jednom otkopčao i spustio pantalone umesto da zavrnem nogavicu za EKG, sestra izašla napolje iz sobe. Komedije kod automehaničara, ne razumevanje “otisla ti manžetna” na engleskom. Gubljenje po ulicama, po zgradama, gde sam parkirao? Kako se kaže krigla? Escajg? Zovi banke, internet provajdere, osiguranje, mislim da sam prolio znoja preko telefona više nego za ceo život.

A tek na prvim poslovima što je bilo žešćih blamova. Posle karijere od osamnaest godina i samostalnog vođenja firme, podučavali su me kako da selotejpom zapakujem kutiju, a ja se veštačkim osmehom šlihtarski zahvaljivao. Verovatno sam izgledao kao izgubljen u svemiru u početku. Kasnije sam se kurčio kako sve znam, pa sam dobijao zadatke u fazonu zovi špeditera u Ameriku i vidi da li je krenula roba. Posle nekoliko litara znoja niz leđa zovem i glasom malog zeke pitam svoje pitanje. U ušima mi zvoni i naravno odgovor nisam razumeo. Otišao sam kod šefa i blefirao u fazonu doći će roba “A” a neće roba “B” . Reko’ imam 50% šanse da sam pogodio… Stigla je roba B. Ili pitaju me da dam hitno dimenzije palete i težinu u funtama i inčima. Ja lupio nešto, čovek se sablaznuo od šoka. 5000 pounds?! Kanađani zvanično imaju metric system a u praksi koriste i metric i imperial. Jedno šest meseci mi je trebalo da se slegnu jedinice mere u glavi. Kasnije se blam zbog jezika, a i neznanja izgubio, jer 50% ljudi frlja engleski i niko te neće sa podsmehom pogledati, a ni ispravljati, navikli su od malena na doseljenike.

PUTOVANJA "PO KRAJU"

Kao i svi emigranti mnogo volimo da obilazimo i istražujemo. Video sam Montreal, Quebeck City, koji su dosta drugačiji od Toronta, a i jedan od drugog. Tonu manjih gradova, kanadska sela i farme. Nagledao sam se neviđenih lepota netaknute prirode, bistrih jezera i prastarih šuma. Video sam prave Indijance, Amiše, razne zverke, kojote, jelene, zečeve, tvora, rakuna, oposuma i dabra, kanadske guske koje slobodno tumaraju među ljudima, prelaze ulicu u koloni i zaustavljaju saobraćaj da bi prošle.

Nema pasa lutalica, divljih mačaka, kontejnera na ulici. Nema kioska! Nema menjačnica i kladži. Nagledao sam se raznih frikova, i klošara po metrou, smešnih parova, bogataša u ferarijima, kanadskih debelih bajkera koji piju kafu umesto piva, indijskih hokejaša i filipinskih košarkaša.

Prelep svet u malom.

SOCIJALNI ŽIVOT

Društveni život je tanak. Barem meni, ne kažem da su svi kao ja. Dugo se radi i razdaljina od kuće do posla je po pravilu velika. Najbliži ortak mi je, takođe, na udaljenosti većoj od trideset kilometara. Nema onog ortaka da znaš da se ukenjao u gaće na rekreativnoj nastavi, da mu znaš kevu i ćaleta i sve ribe na koje se ložio od vrtića na ovamo. Nema ko da ti pogura kola ako stanu.

S godinama sam, takođe, manje fleksibilan i ne trpim ono što ne moram, teže primam nove ljude u život, a i oni mene. Nekako smo ipak uspeli preko drugara koje znamo još iz Beograda da nađemo ekipu sličnih shvatanja i godina, ali daljina i nedostatak vremena pretstavljaju problem. Probali smo decu da upišemo na folklor da bismo upoznali neku srpsku decu, ali su išli dva-tri puta i odustali smo. Nismo iz tog miljea i deci je strana ta muzika i kultura. Nemam ništa protiv zemljaka, upoznali smo neke veoma dobre ljude, vidimo se ponekad na ručku ili kafi, ali forsirati nešto što mi ne leži nema smisla. Takođe ima mnogo potomaka starih imigranata koji imaju drugačiju sliku o “SrBstvu”, i jednostavno se ne uklapamo u tu družinu.

NOSTALGIJA I IDEALIZACIJA SRBIJE

Na kraju se sve vrti oko malog broja prijatelja i lična razonoda je u glavnom ispred kompjutera. Teško je zimi i zna da bude depresivno, mrakčina napolju, hladno, ali ne žalimo se nikome u Srbiji, jer su svi u fazonu — hoćeš da se menjamo? Samo mi Srbo-Kanađani razumemo jedni druge.

Što se tiče nostalgije, prvih nekoliko godina je nema. Posle se podmuklo probudi, udara na mahove. Uglavnom to bude neka pesma (jednom sam se zajebao i pustio muziku iz filma “Boško Buha”), ili lepo vreme podseti na bezbrižnost i neka prošla vremena kojih više nema ni u Srbiji. Više je taj osećaj običan žal za mladošću, jer se prisetim detinjstva i do sredine dvadesetih, kada je život bio igra. Vremenom nam se percepcija malo obrnula, nekada smo idealizovali Kanadu, a sad pomalo idealizujemo Srbiju. Iz daleka. Elektronski mediji su tu da nas podsete na razloge odlaska kao i kontakti sa familijom i prijateljima koji neprestano ponavljaju: “Uradili ste pravu stvar.”

Vremenom smo primetili da nas ljudi iz otadžbine sve ređe zovu, otpisani smo polako, a možda i misle, lako je njima, uživaju u Kanadi. Mi odavde smatramo da je nama duhovno teže, jer su nam svi predaleko, a oni su tamo blizu jedni drugima. Saznanje da je neko iza ćoška je mnogo drugačije nego saznanje da je neko preko okeana. Svaki poziv iz matice krepi dušu.

ZEMLJA SPOKOJA I REDA

Mogu da kažem da me je Kanada promenila, nisam isti čovek kao pre. Mislim da je na bolje… Možda grešim. Resetovao sam se na početno stanje i oblikovao malo drugačije. Ipak nije bilo kasno za mene. I ranije sam video sveta, ali živeti “negde napolju”, je sasvim druga stvar. Videti Kanadu iznutra, deliti život sa ljudima iz celog sveta, biti prihvaćen bez predrasuda. Dobiti pomoć od nepoznatih ljudi, svih rasa i veroispovesti, Kineza, Indijaca, belaca… Pa onda uzvratiti nekome koga ni ne poznaješ. Osetiti sve pogodnosti sitema, blagodeti neiskvarenog društva, neagresivnog ponašanja i još uvek pravih merila vrednosti. Lopov je lopov i ide u zatvor, siledžija bude kažnjen, zlostavljanje u školama je skoro iskorenjeno (Kanada nema veze sa Amerikom), bolestan bude lečen, siromašan bude zbrinut, a bogat plati porez koliko treba. Nelegalna gradnja? Ne postoji. Bahato parkiranje? Ne postoji. Ko radi ne boji se gladi i imaće dostojanstven život.

Ima kriminala, naravno, ko traži problem naćiće ga, ali u malom procentu na ovoliki grad od 6.6 milona. Ima droge, prostitucije i svega što donosi metropola, ali sve može da se zaobiđe. U našem mirnom predgrađu bicikli i skejt nam stoje ispred kuće, vrlo često ne zaključavamo vrata i vredne pošiljke stoje satima netaknute ispred kuće. U Kanadi sam doživeo detoksikaciju uma i duše.

Naravno nije sve tako idealno i nije uopšte lako, da se ne lažemo. Pogotovo na ličnom nivou. Osetio sam potpunu i duboku usamljenost (iako okružen porodicom), beznadežnost (šta je poenta svega ovoga), tugu za ljudima kojih više nema, a nismo se pozdravili, a neke znam da sam video poslednji put.

Doživeo sam strahove svih mogućih vrsta i intenziteta, besane noći, dileme, pogubljen u vremenu i prostoru, doneo neke sudbonosne odluke, osetio se kao da me nikada nije bilo. Obeshrabren, slomljen, ali i hrabar i neustrašiv, ponosan, nezaustavljiv, pobednik na konju, “Umri Muški III”, raširenih ruku u fazonu — šta je bilo, Kanado?! Ima li nekih problema!?

POSETE BEOGRADU

Odlazimo u Srbiju otprilike na dve godine, neverovatno ali sve više se osećam kao gost, a ne kao domaći. Sve, nekako, vidim dublje, znam priču iznutra, a vidim i očima turiste. Tiho žalim za protraćenim bistrim umovima i godinama koje bacaju kao što sam i ja radio, razmišljam zašto ranije nisam otišao, razmišljam zašto nisam ostao. Shvatam da ću večito biti rastrgan.

Razmišljam da li je moja generacija nešto zajebala ili smo mi žrtve. Da li je uopšte bilo do nas? Vidim da se većina prepustila, evo vam Beograd, jebite se. Gledam šta bih promenio, i šta bih poneo sa sobom u Kanadu. Gde je kuća? Ovde ili ovde? Da li je 38 godina u Srbiji bila samo priprema za odlazak, da li su to bile najbolje godine ili su najbolje godine sada u Kanadi… Da li će neko smisliti vremensku mašinu?

Prolazeći rodnim gradom naviru mi sećanja, osmeh i tuga. Teško podnosim istinu da su moje uspomene zanimljve samo meni, prošlo vreme koje nikoga ne zanima. Sve se ponovo odigrava u mojoj glavi, proživljavam ponovo, ali nekim drugim očima. I sećanja se menjaju kada si emigrant. Ipak, šetnja starim krajem i druženje sa dragim ljudima je nešto neprocenjivo dobro, nešto što ne cenimo dovoljno kada je nadohvat ruke.

Šesta godina. Nova iskustva u velikom obimu potiskuju stara. Već godinu dana sam Kanadski državljanin. Čudan neki osecaj, kao da sam ovde 50 godina a ipak kao da sam došao juče, sve je večito novo, a već poznato. Avantura koja nema kraja.

Ovoga leta u Toronto dolaze Smahing Pumpkins i Radiohead, a ja sam već spreman i opasno naoštren… Za Bajagu i instruktore.

Welcome to emigrant life.

Više na VICE
Vice Channels