gradski saobraćajni prevoz

Kako izgleda jedan dan vrele beogradske golgote u gradskom prevozu

U gradskom prevozu najteže je napraviti balans između sebičnosti i empatije prema potrebama nepoznatih ljudi. Ipak, GSP je opet tu da reši svaku vašu dilemu i ne upali klimu, dovodeći vas u situaciju da pomislite da nemate izbor.

pisao Anđela Jovanović i Vanja Marić
26 Jun 2019, 9:11am

Fotografije: autorke teksta

Ovih dana, radovi koji se odvijaju na ulicama Beograda stvorili su kolapse u saobraćaju. Iako u toku letnjih meseci u Beogradu saobraćaj obično funkcioniše za nijansu bolje nego što je to slučaj u toku “školske“ godine, Beograđani ovih dana po vrućinama moraju biti spremni da će do svog odredišta stići potrošivši više vremena i živaca nego što su navikli. A navikli su na svašta.

Sa druge strane, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je i nove projekte, kao i da će deo saobraćajnica oko Trga Republike za saobraćaj biti otvoren u septembru. Međutim, radovi koji su trenutno u toku u značajnoj meri otežavaju transport, kako u užem centru grada, tako i šire, a poplave koje su usled obilnih kiša zahvatile neke ulice glavnog grada izazvale su niz nepredviđenih posledica.

1561460727127-Unknown-5

I dok čekamo završetak radova i monsunskih vremenskih uslova koji su nas zadesili, neka ostane zabeleženo kako je ovog juna izgledalo voziti se gradskim prevozom u Beogradu.

Vanja

Četvrtak, 9.32h

Šta Mirko radi? Jel Milica beše bila u Grčkoj ili Engleskoj? Lakše joj je sigurno tamo nego ovde…

Mirko u Švici, Mica u Engleskoj, a njihovi letuju u Petnaji. Da li je na Zapadu 30+ kao u Zemunu? Kako kaže teta Stana bolje je u Švici. Pola 10 ujutru je svojevrsni luksuz koji mogu sebi da priušte samo oni koji rade od 11 sati, a koliko ima takvih? Ušla sam na drugoj stanici petnaestice i sela u četvorosobni separe. U njemu smo bili „Svi srećni svi zadovoljni“, a klizni prozor 2 sa 2 je i dalje radio svoj posao. Teta Stana je fina žena, ima svoju lepezu, a mi u separeu zahvaljujemo u sebi na Staninoj dodatnoj ventilaciji. Živele lepeze - made in China! Baš sam se sad setila kako sam oduvek htela da kupim jednu, ali bolje da ne završi nesretno kao izgubljeni kišobrani ili slušalice.

Ušli smo u srpski Pefkohori - Prvomajsku ulicu, a borba za besplatne ležaljke postala je neminovna čak i u ovo doba. Na stanici „Bosanska“ moj separe se našao na osunčanoj strani, na ulazu se čuo kolovođa sa svojim kučetom, a mi kvazi – ranoranioci smo gledali ko uspeva da sedne, a ko ne. Živo je, čuje se čajorije, šukarije, ma phir urde pala mande, već smo jedan deo jutra upotpunili džakovima, kesama, razgovorima i sve većom potrebom za KLIMOM, jer na moju veliku žalost i žalost celog separe odlazi nam teta Stana, odlazi nam naša ventilacija.

Na Stanino mesto seda žena u dugačkoj suknji, uspevši da probije još uvek razređene autobuske redove. Počela je da vezuje kosu kako bi se zaštitila od znoja koji proizvodi osunčana strana bez Stanine lepeze. Svojim pink preponama uspeva da pridrži knjigu od Žarka Lauševića – Godina prođe, dan nikad, savršeno letnje štivo za sve nas koji se vozimo autobusom – Godina u autobusu prođe, ali vožnja nikad.

U prednjem delu autobusa nalazi se tip sedišta, za koji bismo najviše voleli da je za dve osobe. “Toliko prostora, a vi ćete meni da je samo za jednu osobu? “, reče jedna žena i prilepi se uz staklo. “Gospođo, ja sam ustao drugoj ženi, a vi ste odma seli na moje mesto,” rekao je gospodin, a ona ga je elegantno iskulirala. Stari se zainati, prilepi se uz nju i oni na kraju podeliše to jedno mesto za dvoje. Oboje su fit i ne obaziru se na tuđi znoj jer u autobusu u svako doba godine važi samo jedno pravilo, a to je da - SEDNETE!

Pored mene gruva pesma “Vozi baca me ko benga po snijegu“, a u 9 i 45 dođi toči mi i viski po ledu. Dobro, ne mora baš viski ali može nešto sa ledom, u mom separeu je ponestalo vazduha i setim se klime pa je još brže zaboravim. Gunđa jedan tip “To oni ne pale klimu jer štede na nama, vozač pali samo sebi, a za nas ga baš briga.” E majstore, majstore stvarno jadni mi.

Majstor je uglavnom kriv za sve: i za klimu i što se vozimo autobusom i što nema dovoljno mesta i što ne možemo da zapalimo cigaretu, a da ne pričamo o vremenima kada smo kod njega mogli da kupimo papirnu kartu i momentima kada nam ne otvara vrata, a mi bismo da pobegnemo kontroli. Stvarno, šta će kontrola u 10 ujutru?

„Molim vas pripremite karte,“ čuje se autobuska verzija svima poznate Siri. “Čekaj malo bre, nisu uspeli da izađu ljudi,” viče jedan čovek u tom trenutku, a vozač se brani mudro: “Šta je? Bežimo od kontrole, aaa?,” nije ni čika majstor naivan. Kada kvazi-ranoranioce na letnji pakao dočeka i naplata kazne, uopšte im nije svejedno. Platila sam kaznu dva puta jer sam zaboravila parče plastike kod kuće, reko bolje da mi se ne istopi u ruci, ali od tada ga uvek nosim.

Najmanje od svega što sam očekivala u 10 ujutru jeste nemački jezik. Biće da su to drugari neke srpske medicinske sestre iz Berlina ili Beča. Sledeće stajalište je Ušće, a šta ima lepše nego pokazati strancima u svojoj otadžbini Ušće šoping centar. Čujem samo spazierengegangen, kontam to znači - šetnja, svi bismo sada najrađe pobegli u jednu šetnju pored Dunava, a blago onima koji su u Beograd došli zbog toga. I nama i Nemcima verovatno je najlepše pored Dunava. Ko ne razmišlja o vodi na putu do zagrejanog betona Zelenog Venca?

10.10h

Zelenjak već vrvi od ljudi, po podu se razvlači zgaženi paradajz, ulazim u prolaz ka Knez Mihajlovoj, a gitarista svira “Snow” od Red Hot Chili Peppersa koji mi briše iz glave Bengu po snijegu. Možda je sve to sa “hladnim” pesmama psihološka finta, ali svakako mi je drago da čujem Peperse koji me ispraćuju do stanice dvadeset šestice.

1561460647691-Unknown-1

10.20h

1561460617062-Unknown-4

Dvadeset šesticu najčešće čekam po pet minuta, u njoj nije bilo gužve. Na prvom sedištu je jedna baka držala kesu u kojoj se nalazio Srpski telegraf i Kurir, a njen unuk je čitao novi Vip Life i povremeno je njime hladio. Pitao me je ljubazno da sednem u gotovo praznom autobusu ali morala sam da ga odbijem jer sam silazila kod Pravnog fakulteta. Kada sam izlašla iz autobusa, pade mi napamet da prvi put u životu kupim Srpski telegraf. Poslužio bi mi na putu do redakcije umesto one lepeze, reko neće mi biti toliko žao ako ga izgubim.

tabloidi

16.40h

Izlazim iz redakcije. Kada je čovek na rashlađenom mestu sa belim zidovima u najudobnijoj stolici , ne razmišlja o onome što se dešava napolju. Videla sam da se nebo namrštilo, pomislila sam ništa strašno, volim letnju kišu. Ući ću u 74, stići ću do čitaonice Studentski grad kao i obično za dvadesetak minuta, opet se zavaliti u nešto manje udobnu stolicu i konačno krenuti da učim.

1561460597727-Unknown-2

17.02h

Stiže autobus 74 iako je pisalo da dolazi za dve stanice. Nikako da naučim da je ovaj tajming najgori za gradski prevoz. Mini sedamdesetčetvorka je uspela da spakuje putnike-sardine gradskog prevoza. Provlačila sam ruku ne bi li uspela da dohvatim najbliži držač ili šipku. Posle dva tri pokušaja uspevam, primorana da slušam razgovor vozača koji je pušio IQOS i njegovog prijatelja.

Nagađali su na koje zeleno ćemo uspeti da skrenemo u Kneza Miloša. Počela sam i ja da razmišljam o tome jer sam zaboravila slušalice, a kiša je napadno uskakala kroz otvorene prozore i već je počela da me uznemirava. Autobus je skrenuo iz četvrtog puta baš kao što smo vozač i ja (u sebi) pretpostavili.

17.12h

Našli smo se u Kneza Miloša. Ljudi su disali jedno drugom za vrat kako na stanici tako i u 74. Počinje gunđanje o tome da li zatvoriti prozor ili ne. Zatvaranju i sveopštem gunđanju je ipak presudilo nešto nalik biblijskom potopu. Dvoje ljudi se čak raspravljalo na razdaljini od 3 metra, ona je sedela na početku autobusa, a on ju je sa sredine psovao muški. Ta ‘veza na daljinu’ je možda još fascinantnija od potopa. Vozač je i dalje bio, što bi moj tata rekao ‘kool & the gang’ ćaskajući sa svojim prijateljem i pušeći novu turu IQOS-a.

17.30h

Jedan smeli tip se konačno prodrao: “Upalite klimu, pocrkaćemo”. Svađa na daljinu se nastavila, novajlije koje su pristizale u autobus bile su okupane kao maturanti poslednji dan škole. Zavideli smo im što su ohlađeni dok mi gorimo u nemilosrdnoj sauni, a oni nama na tome što su nam se majce cedile od toplog znoja. U gradskom prevozu najteže je napraviti balans između sebičnosti i empatije prema potrebama nepoznatih ljudi. Mi iz saune bismo klimu, a oni sa ulice saunu. Ipak GSP je opet tu da reši svaku vašu dilemu i ne upali klimu, dovodeći vas u situaciju da pomislite da nemate izbor.

17.40h

Moji me zovu deset puta, već ih hvata frka kako ću se izboriti sa potopom i sedeti u čitaonici sveže ohlađena. Kažem da sam kod Beogradske arene i da uskoro izlazim, već sam se psihički spremala za činjenicu da ću se okupati u rekordnom roku, kad mi se tata ponudio da prekrati moje vremenske muke. Nema ništa ni od čitaonice, javlja drugarica nestalo struje, hodnici su poplavljeni, a učenici evakuisani štiteći svoje skripte da ne pokisnu.

poplava studenjak

17.50h

Napuštam svoje skrovište zvano Saunina barka 74. Neki su se smejali činjenici kako ih je samo prevarila kiša, drugi su besno cedili svoju majcu i raščešljavali prstima kosu, matorci su se hladili tabloidima, a ja sam sam smišljala plan kako da najbezbolnije pređem tri metra do najbližeg skrovišta, a da me ne iznenadi neki grom. Da sam imala i ja svoj tabloid pa da zaštitim sveže isfeniranu kosu.

17.55h

Ulazim u kola, čitaonica je potopljena, na auto-putu ne mogu čak ni motoriste da se provuku, okolni put kod naselja Kolonija je takođe potopljen ali izgleda da mi imamo više strpljenja za potop i vožnju od 2km na sat nego za gužvu. Nema ništa od učenja u tišini Studentskog grada, stižem u 18 i 10 kući, zavaljujem se u fotelju i čekam da se pojavi Vučić sa helikopterom.

Anđela

Petak, 10.10h

Krećem od kuće na stanicu gde čekam autobus koji iz Pančeva treba da me odveze za Beograd. Međutim, ovaj autobus krenuo je iz Vršca, a u njemu su svi oni putnici koji kružnim putem žele da stignu do Novog Sada.

vršački autobus

Kao i svakoga dana, autobus je na moju stanicu stigao pun i sa zakašnjenjem od petnaestak minuta. Iako je u pitanju međugradski prevoz, gde stajanje putnika ne bi trebalo da bude dozvoljeno, jedva da sam uspela da uđem i stojim na stepenicama sve dok autobus nije stigao na glavnu autobusku stanicu u Pančevu, gde su neki ljudi izašli, a ja sam se iskusno provukla između i zauzela sedište za koje sam znala da će biti na suncu ceo put. Makar klima radi.

11.20h

Nakon što je autobus jedva prešao Pančevački most usled nepredviđenog čepa koji je nastao jer su se dotični vozač Fiat Punta i vozačica Mercedesa A klase očešali i odlučili da se posvađaju na sred leve trake na mostu, stigla sam na stanicu gradskog prevoza odakle je trebalo da uhvatim prevoz do redakcije. Međutim, vozač trideset trojke nije nas obavestio da je trasa zbog radova u Ulici Kraljice Marije izmenjena - umesto ka Ulici Starine Novaka, skrenuo je u Bulevar Despota Stefana, pa posle toga u Takovsku, u kojoj smo proveli narednih sat vremena.

Autobus nema klimu, ali sam otvorila prozor i stala pored njega. Gospođa koja se zaletela da sedne sada me gleda ljubomorno. Ili joj možda smeta “promaja“, međutim ja se trudim da ne budem okrenuta u njenom pravcu, kako me ne bi sučajno zamolila da zatvorim prozor. Takvu molbu morala bih da odbijem, a plašim se i da bih možda bila čak i neprijatnija nego što bi trebalo. Počinjem da shvatam da ne stižem prvo do redakcije, pa onda na fakultet kako sam planirala. Izgleda da je istina da se čovek svaki put zajebe kada krene negde petkom.

Nije gužva, nego katastrofa.

12.45h

Autobus se sada nalazi jako blizu Slavije. Javila sam se da ne stižem u redakciju, ali razmišljam o putu do Voždovca i doživljavam cepanje. Žedna sam, a znam da ukoliko izađem iz ovog autobusa, sledeći ću verovatno čekati predugo, a šanse su da će doći neki u kome ni prozori neće moći da se otvore. Međutim, kako smo stigli do stajališta nakon kružnog toka, videla sam mnogo veću količinu ljudi od normalne - izgleda da se prethodni autobus pokvario.

Uplašena i zgrožena brojem ljudi koji pretenduju da se svi kao sardine natrpaju u mali autobus, istrčavam napolje i odlazim do trafike, a onda odlučujem da prošetam jednu stanicu do Hrama, odakle sam planirala da nastavim autobusom do fakulteta. Dok hodam ka sledećoj stanici i cirkam vodu, razmišljam o vozu koji trenutno ne ide, kao i o metrou, koji mi, čak i ako ga zapravo izgrade, u ovoj ruti koju svaki dan prelazim neće koristiti ama baš ni malo. Teško je.

Na sledećoj stanici ulazim u 47, koji, za divno čudo, raspolaže funkcionalnim klima uređajem. Inače podržavam parolu “bolje išta nego ništa“, ali već sam toliko mokra da mi ovaj prohladni vazduh koji mi je udarao u noge u toku desetominutne vožnje nije značio previše.

13.20h

Stigla sam na fakultet. Prolazno vreme Pančevo-Voždovac - tri sata i deset minuta, u minutima 190. Rasplakala bih se koliko smrdim samoj sebi, ali umesto toga, nakon što sam uzela skripta u kopirnici, odlazim u klimatizovanu čitaonicu gde provodim naredna dva i po sata. Tužno je što sam duže putovala nego učila, ali već dosta izmorena i dekoncentrisana, pre povratka u grad, odlazim na kafu sa koleginicom, čisto kako bi me ledeni espreso pripremio za povratak u džunglu gradskog prevoza.

17.50h

Dvadeseti minut koji provodim u autobusu na liniji 48 deluje pre kao sto dvadeseti. Što i nije daleko od istine, ako u obzir uzmemo kada sam jutros pošla od kuće i šta sam sve od tada pokušala da stignem da uradim. Na ulasku u kružni tok na početku Bulevara Oslobođenja automobili standardno nespretno čekaju svoj red da se uključe i produže svojim putem gde god da su krenuli.

Ispred mog autobusa ima ih još tri, a automobile koji blokiraju susedne trake ne mogu ni da prebrojim. Čini se kao da se nećemo uskoro pokrenuti, a tek nam predsotoji deo puta oko Slavije, pa Beogradskom do Pravnog, odakle planiram da nastavim peške, s obzirom na to da mi nije padalo na pamet da ponovo prolazim Golgotu po imenu Takovska ulica.

U autobusu je trenutno sigurno oko pedeset stepeni. Klima, naravno, ne radi, a vozač se rashlađuje metodom lakat-kroz-prozor. Dok maramicom brišem znoj koji mi se nakuplja po licu, posmatram devojku na Vespi koja se provlači između dve kolone. Po prvi put u životu sam ljubomorna na nekoga ko vozi skuter. Zbog čega ono beše i dalje nemam vozačku?

gužva

Razmišljam o tome kako je petak nekada davno bio kul dan, iako bi gužve u saobraćaju bile veće nego nekim drugim radnim danom, na neki način bih uvek uspevala da do momenta kada se nađem sa prijateljima očuvam kakvu-takvu dozu optimizma. Ipak, jutro je bilo davno, napolju je trideset dva stepena iako je pola šest uveče, a moji prijatelji seli su na pivo pre više od sat vremena. Ponovo kasnim, a to kašnjenje produkt je celodnevnog maltretiranja po gradskom prevozu.

18.35h

Stižem do kafića u Hilandarskoj ulici u kome se i inače nalazim sa prijateljima. Nakon popijenog pića, uputile smo se ka Cvijićevoj, a s obzirom na to da trolejbus na liniji 28 usled radova kod okretnice na Studentskom trgu trenutno ne saobraća, bile smo primorane da se prošetamo. U Cvijićevoj ulici, iako je bilo skoro osam uveče, srele smo kolone automobila - mnogo duže od onih na koje su stanovnici navikli. Izgleda da se kompletan saobraćaj koji inače funkcioniše kroz Ulicu 27. marta preusmerio ka ovoj, inače mirnoj, palilulskoj ulici.

23.40h

Nakon dugog dana, krenula sam kući. U Cvijićevoj ulici srećem nekoliko parkiranih trolejbusa.

cvijićeva parkirani trolejbusi

U gradu napokon nema gužve i do stanice kod Pančevačkog mosta stižem za čitavih šest minuta. Krenula sam dosta ranije, istraumirana prethodnim iskustvom tog dana, tako da sam ponovo čekala. Poslednji dnevni autobus za Pančevo (noćni ne postoje) stigao je na stanicu polu-pun. Ipak, ovoga puta bilo je mesta, te sam sela odmah.

stanica pančevac

I dok mi nemački trep grmi kroz slušalice, gledam kroz prozor ka mračnom Dunavu i razmišljam - da li su svi oni koji imaju ikakve veze sa Beogradom osuđeni na večno čekanje? I šta to tačno čekamo? Redovniji prevoz koji ne kasni ili obnavljanje voznog parka tako da se napokon vozimo u klimatizovanom javnom prevozu? Kraj radova ili da zapravo vidimo kako će izgledati rezultati tih radova? Da nam zapravo bude bolje, ili da samo preguramo dan, u nadi da ćemo onda na isti način pregurati i sledeći?