VICE meets Micka Lifa

Micka Lifa je jedan od onih artista sa kojima bi svaki novinar mogao samo poželeti intervju. Iskrena, prijatna, ali i direktna i uvek nasmejana, Micka je spoj mirne i ravne Vojvodine i svega onoga što je urbana andergraund kultura u Srbiji danas.

To sam skontala čim sam je upoznala zimus u njenom Novom Sadu, gde je završila grafiku na Akademiji umetnosti i odakle je kod nas u Beograd došla kako bismo uradile intervju. I naravno, tu je bila i Katarina Fišić da fotka, jer, ko bi to bolje i prirodnije umeo od devojke koja i sama studira umetnost u Novom Sadu?

I, ako smem da kažem, smatram da nije postojao bolji trenutak od ovog da se intervju zaista i desi. Nakon objavljivanja pesme Pucke i buxne na kanalu Klinika, dogovorile smo se da pauzu između svojih mnogobrojnih aktivnosti iskoristi kako bi popričala sa mnom za VICE Srbija.

“Počela sam da šljakam, kao i prošlog leta, pošto radim konzervaciju i restauraciju, pa su preko leta tereni,“ objašnjava Micka. Ona trenutno pohađa master program Konzervacija i restauracija kulturnog nasleđa. “Obično restauiramo freske ili slike u crkvama, odnosno u objektima koji su pod zaštitom. Trenutno u Gospođincima, blizu Zrenjanina, radimo u crkvi iz sredine osamnaestog veka, gde je bilo dosta pre slika tokom vremena, pritom je vlaga bila jaka i sve je krenuo taj bojeni sloj da se odvaja od zida - jako velika problematika, ali jako je uzbudljiv i intenzivan posao. Trip mi je, sada radim sa tim nekim špricevima, u kojima su konsolidanti, ti neki lepkovi u suštini, i onda kao neki hirurg popunjavam ta mesta na slikama za koje znam da imaju veliku vrednost - jako odgovoran posao,“ priča mi ona i dodaje da joj je posebno kul to što često rade na skeli.

Naravno, zbog posla, svakog, pa i umetničkog, noćni život ne ispašta. “Uveče se zaglavi u izlascima i sve, a ujutru ne znam dal kunem boga ili se molim, kada moram da se popnem na skelu. Ali jako je zanimljivo stvarno,“ objašnjava ona. “Ne budim se rano nikad. Mislim, sada kada moram, kada radim, probudim se. Ali ovako, niđe veze,“ smeje se Micka.

Nešto drugačija bilo je u periodu kada je radila u jednoj osnovnoj školi u Novom Sadu. “Tad sam morala da se budim rano, ali tamo si kraće. U školi si maksimum šest sati, a ovamo osam,“ objasnila mi je.

Nisam mogla a da je ne pitam koliko je klincima trebalo vremena da skontaju da repuje. “Nisu me odmah provalili,“ odgovorila je, “ali smo se odmah pokapirali - ja sam tada radila nepun fond časova, jer sam i dalje išla na faks, a u školu sam dolazila tri puta nedeljno.“

“Skontali su me još prvi dan, zato što čujem sve što pričaju i malo po malo su skapirali da sam i ja u tom tripu što je i njima interesantno,“ objašnjava ona i dodaje da joj je u sećanju posebno ostao jedan razred koji je, kako kaže, bio baš specifičan. “Nije bilo grupica, svi su bili različiti, a družili se zajedno. Jedna od devojčica mi je zadihana prišla na hodniku i rekla, ‘Nastavnice! Dečaci su saznali da repujete! Puštali su na odmoru Ćale je vozio bubu!’ I tu kreće haos,“ priča ona uz smeh.

Kako kaže, u tom trenutku, iako jeste bilo očekivano da će pronaći njenu muziku na netu, ona o tome nije razmišljala kao o nečemu što može biti prepreka da radi sa njima kao i ranije. “Imala sam baš sjajnu interakciju sa njima. Sećam se, kada su nešto počeli da pričaju o Fortnajtu - a ja nikad nisam igrala Fortnajt, bukvalno, ali, kao čula sam, nisam nastavnica od četrdeset godina - rekla sam im da crtaju nešto iz igrice, i oni su se oduševili,“ priča ona. “Informacije su ključ - kada klinci vide da imaš bar neku informaciju za njihov naraštaj, odmah upadnete u spiku, odmah se otvaraju i sve može.“

“Obožavaju Baku Praseta, prate Surila, Milija, to je ono što sam ja primetila. Ali dobro, razumem ih, gde većina tu i oni. Ali dobri su, bilo je odvala, jer oni povezuju stvari koje mi ne možemo da skapiramo ovim mozgom.“

Pitala sam je da li je ona gotivila svoje profesore u školi.

“Jesam, ali imala sam sranje ocene uvek u školi,“ rekla je, “a na faksu jako dobre,“ zaključila je uz smeh. “To je možda malo škatljiva poruka za mlade. Nije kao da treba da se zajebavaju u školi i da ih boli kurac, da može to da se popravi na faksu - nije tako. Ali nije to najvažnije. Svako treba da se potrudi da upiše faks.“

Iako kaže da joj je muzika samo hobi, dodaje da joj je taj hobi je priredio sjajna poznanstva, dogodovštine, pa čak i zarade. “Nisam ništa očekivala, niti se unela u muziku, kao u ovu, da kažem, likovnu granu koja mi je profesija. Ali eto, nikad ne možeš da znaš šta može da se zadesi.“

Priča mi kako je u poslednje vreme započela nekoliko zanimljivih projekata sa ljudima koje je nekada posmatrala iz publike. “Radila sam pesmu sa Mikrijem i to mi je isto bio trip - kao, slušaš nekog kao klinac, i nemaš pojma ništa, samo te radi na neki taj srednjoškolski talas, u suštini spoznaja da ćeš postati momče ili devojče… I onda posle šest, sedam godina, uhvatim sebe u trenutku da zapravo sada sarađujem sa njima.“

Ona kaže da oni koji su od starta u muzici mogu da pretpostave u šta ulaze i šta će im se desiti. Ona, sa druge strane, kako kaže, u muziku je ušla bez bez ikakvih osnova i predznanja, vizija ili bilo čega. “Kao, samo ‘Ajmo - Ae’. Ali mogu reći da je odjek ipak dobar.“

Čak je i njena karijera u svetu repa počela neuobičajeno. “Ranije sam išla stalno na trens žurke,“ priča ona. “Jednom prilikom smo kod nas sedeli sa Foksom, dok je moja drugarica bila sa njim u vezi, a ja sam tada imala samo jednu pesmu, koju sam napisala fazon u osmom razredu,“ priča Micka uz smeh i kaže da se nje prvi hit zvao Bila sam na selu kod moje stare bakute.

Pošto snimak ove pesme ne postoji, nagovorila sam je da mi je izvede uživo - a onda nisam mogla da se suzdržim a da ne krenem da je ubeđujem da je jednom zaista i snimi. “Moram to snimiti jednom, stvarno,“ smeje se Micka i nastavlja priču: “Moj tadašnji dečko je krenuo da me nagovara da tu pred Foksom repujem Bakutu, a ja sam rekla da može, ali na Paul Kalkbrennera, koji je tehno DJ. Probali su da me nateraju na bit, ali ja nisam htela, jer rep jesam slušala, ali se nisam interesovala za tu oblast,“ priča ona.

I tako im je odrepovala Bakutu, po svom, preko tehno “bita“. Kako kaže, tada se zainteresovala za rep, ali je na red došla prva lekcija koju kao da mora da nauči svako ko planira da upliva u vode muziče industrije - čekanje. “Naravno, onda je pao mali čekić,“ šaljivo objašnjava ona.

“Tada sam išla na FTN i nisam radila ništa stvaralački, predmeti su bili stvarno suvoparni,“ priča Micka. “U tom periodu napisala sam Natural&Pure, koja je totalno drugačija od Bakute, pošto je ipak prošlo godina. Posle toga sam se upoznala sa Tatulom, pesma je izašla, i skontala sam da ima odjeka, što nisam očekivala uopšte, pa sam nastavila da pišem pesme.“

Morala sam da se osvrnem i na komentar koji je dobila u Joca i Nidža šou - da je prava Vojvođanka. “Uvek sam živela sa babom i dedom, a oni su baaaš Vojvođani i otuda meni to možda prenaglašeno otezanje u govoru i ti svi neki strani termini, baš je oduvek to oko mene, tako se i osećam,“ kaže Micka. “To sam želela da prikažem u pesmi Flajke, ali nisam zadovoljna, kao da nisam uspela. Da sam tada imala malo više iskustva i malo jačeg stava možda bih uspela da izgaram ono što sam imala zamisao. A to je ono što sam htela da prikažem - da sam živela sa babom i dedom, da znam sve te jebene termine i lepo mi je da se to neguje, ali sa druge strane, ono, ludi smo, mladi smo, zajebavamo se, Novi Sad grad kulture, sve je urbano, Exit… Vredi povezati tako neke fenomene,“ razjašnjava Micka.

Rekla sam joj da je prva njena pesma koju sam čula bila Njiham, a ona me je iznenadila informacijom da je ta možda i njena omiljena. “Na nju sam najponosnija. Tad mi je momak živeo u Nemačkoj, i bilo je fora da moj i njegov najbolji drugar i ja odemo do Dortmunda na dve nedelje,“ priča Micka. Naravno, tada su odlučili da odu i u Amsterdam.

“Odlučili smo da tamo snimamo neki spot i sećam se, ispisala sam tekst i otišla po prvi bit koji mi je zazvučao kao da je to to. Tada sam išla na Exit, pa ujutru u studio kod Tome Flow-a, snimila to raspakovana pred put. Sve posle je bilo u trenutku, spontano.“

Ona objašnjava da joj je važno da se to i oseti. “Ništa nije režirano, nego smo samo snimali, boleo nas je kurac, a takva je i pesma. Puno Beograđana mi je prilazilo zbog nje, i to mi je sjajno. Naravno, bilo je i hejta, ali je meni sve to triger za mlade. Bitno mi je da vidim neku vrstu reakcije. To mi govori da sam prenela poruku.“

Pitala sam je da li je jedna od onih koji smatraju da se sadržaj pravi zbog komentara, na šta je ona odgovorila odrično. “Pravim sadržaj zato što je to jedan oblik komunikacije. Ako komuniciram, komuniciram. To je istina. Može tu i nešto zabavno da se čuje, ali je poenta na tom nekom kompletnom vajbu koji kao persona iznosiš,“ objasnila mi je. “U suštini, svaki vid stvaranja želim da mi izazove nešto, neku reakciju. Najgore mi je ako ne izazove ništa. A uzevši u obzir i to da moja muzika očigledno izaziva reakcije, raznorazne, prvenstveno mi taj aspekt znači.“

Zapažena je bila i njena pesma Galimatijas na IDJ kanalu. Ipak, “To je zapravo mogla biti dobra pesma, ali sam i dalje brzala. Tada sam možda shvatila poentu čekanja. Znaš, kada čekaš dve nedelje, pa čekaš još mesec dana, i na kraju toliko postaneš nestrpljiv da samo želiš da pesma izađe,“ priča ona.

Sa druge strane, kako kaže, Pucke su random izašle na Klinika kanalu. “Beograđani mi odgovaraju energetski, sviđa mi se što imaju inicijativu, a nama Novosađanima obično treba neko da nas pokrene, mnogo smo ležerni,“ smeje se ona. “Imala sam ovu pesmu viška i izbacila sam je na Klinika kanalu, to su domaći, što se kaže.“

I sama pesma je radnom snimana. “Sa mojim batengama, Nišlijama, i spot smo snimali usput, zajebancija.“

Ipak, ona kaže da i dalje nije u potpunosti svesna šta njena muzika znači slušaocima. “To su te tako sitnice koje sebi nikada nisam mogla da predstavim, jer nisam iz te branše. Nije kao da je rep moj san od vajkada, nego sam stvarno uvek bila u tom fazonu “Aj-Aj“. I to je to. Zato me i radi to tako jako,“ objašnjava ona.

Ipak, ona kaže da i dalje nema konkretno zacrtan plan koji prati kada se radi o muzici. “Tek sam ovih dana krenula u razrađivanje plana. Ranije je bilo najrandom uvek sve, i čista zajebancija, a donelo mi je, ono, vrh događaje. Zapravo je sve na tu neku interaktivnu spiku, zato što se krećem. Kao i sa svima sa kojima sam se upoznala - random se nađeš u situaciji, nastane spika i nešto se dešava. Stalno cirkulišem.“

Primetila sam da je to je mnogo drugačije od rada na skeli gde se, kako mi je sama rekla, bavi preciznim popunjavanjem sitnih rupica. “Totalno jr drugačije, da. To su dva sveta. Ej, ali znam šta je!“ uzviknula je šaljivo. “Imam jaku opoziciju u natalnoj karti,“ nasmejala se. “Ali jeste, to je baš pravi pravcati kontrast. Ovo je krajnje ozbiljno, ovo krajnje neozbiljno. Ovo je krajnje umirujuće, ovo krajnje uznemirujuće. Znači, može sa više aspekata da se sagleda,“ kaže ona. “Ne znam, valjda mi fali interakcije dok se bavim ovim ‘mirnim’ poslom.“

Iako Micka nikako nije lik sa kojim gledate na sat dok razgovarate, znala sam da ima još planova, a bilo je već kasno. Pre nego što je pobegla sveže obnovljeni noćni život Beograda, nagovorila sam je da mi obeća nešto.

“Imam neke hintove. Možda izađe sa Nihilom iz Zicera duet koji smo već snimili. Treba možda i spot da se snima,“ kaže ona i dodaje da su joj posebno drage saradnje sa Beograđanima.

“Uradila sam sa Mikrijem duet, koji ne znam da li će izaći sada ili nakon sezone. Radila sam i sa Kool Aidom, bili smo i u Zagrebu i na Krku. On je baš ozbiljan, afirmisan muzičar, a ja sam ipak Pucka, neozbiljna u tom nekom smislu,“ nasmejala se ona na moje neodobravanje naizgled pogrdne upotrebe ovog termina. “Ali eto, i on je to prepoznao i iako je možda taj tip osobe koji po stilu ne bi imao ništa sa mnom, skontao je i kontaktirao me, pa smo i snimali i družili se i sprijateljili se,“ priča ona.

Nisam mogla a da je ne pitam sa kime bi još volela da radi. Naravno, rekla sam joj da Ceca nije među ponuđenim odgovorima. “Još uvek nisam upoznala Cojkanu,“ kaže Micka. “To bih jako volela, jer sam FTP i Prti Bee Gee baš jako volela da slušam, iako se tada nisam toliko interesovala za rep. Njih sam baš slušala, svaka pesma se znala, imala na fonu. Može se reći da su dosta oni uticali na moj moždani sklop i na mog unutrašnjeg repera, ili čoveka koji govori, uopšte.“

Na moje insistiranje da ipak odabere i nekoga sa estrade, rekla je da bi jedino snimala sa Đoganijima. “Vesna i Đole, oni su mi kul,“ nasmejala se.

Završile smo razgovor pričom o tome koliko je zapravo značajno raditi na svojim ciljevima, čak i kada nismo sigurni šta su oni tačno. “Treba se iscimati. Bar malo, bar mrvicu se iscimati. Jako će ti biti, ako ništa drugo, dobar osećaj, kao, nešto si uradio,“ kaže ona. “Meni se dešava da čak i kada mi se ne sviđa nešto, jer sam u glavi zamislila mnogo bolje, a nisam se iscimala, skontam da je trebalo više da se iscimam. Ali jebiga, tu se treba i vremenski i novčano iscimati. Koliko para toliko muzike, bukvalno. Ipak, eto, nekad se samo dešava,“ zaključuje Micka.