Šta bi bilo kad bi bilo

Šta bi bilo kada bi Rusija i Evropa započele rat

Praktičan vodič kroz nezamislive užase.

pisao Colin Drury
01 April 2017, 6:00am

(fotografija: Alexander Zemlianichenko/AP/Press Association Images; Putin: Kremlin.ru)

Evropa, kontinent koji je vekovima voleo da ratuje sam protiv sebe, trenutno prolazi kroz nikad duži period stabilnosti. Već 72 godina, ne računajući pokoji regionalni sukob, rata u Evropi nije bilo. Živimo u zlatnom dobu.

Pa ipak, mir ne traje večno. Ako neko pomisli da evropske zemlje više nikad neće početi da mlataraju okolo kao pijanci pred fajront, neće biti prvi. Ljudi su to mislili sredinom devetnaestog veka posle Bečkog kongresa, pa ponovo pošto su posle Francusko-pruskog rata 1870-71 . usledile četiri decenije mira, da bi ih onda iznenadio Prvi svetski rat.

Da li će i nas tako iznenaditi neki masovni sukob u 21. veku?

Neki misle da hoće. Stručnjaci za bezbednosna pitanja sve više rade na scenariju u kom ojačana Rusija sa jedne i evropska NATO alijansa sa druge strane pređu iz faze diplomatskih tenzija u fazu uzajamnog prangijanja. Kažu da je mala šansa za tako nešto, ali ako smo nešto mogli da naučimo iz događaja na svetskoj sceni u poslednje vreme, onda je to da „malo verovatno" nije isto što i „nemoguće". Na primer, pomenuti sukob mogao bi da se desi u samo tri zabrinjavajuće laka koraka.

Jedan: Donald Tramp ispuni obećanje i povuče SAD iz NATO. Dva: ohrabren ovim potezom, Vladimir Putin krene na baltičke države – Litvaniju, Letoniju, Estoniju – koje su po njemu ionako deo Rusije. Tri: pošto su ove zemlje još od 2004. deo NATO pakta, ostale članice – Britanija, Nemačka, Francuska, itd. – obavezne su da se umešaju.

Rezultat? „Hirošima i Nagasaki na sve strane," cenio je ruski zakonodavac Vladimir Žirinovski prošle godine. Drugim rečima, nije baš idealno.

Ali koliko je realno da Rusija i Evropa stvarno zarate, i kako bi se taj sukob razvijao? Kir Džajls iz Četnam Hausa kaže nam da „Prognoza nije najbolja."

1. Uspon tenzija

Nesuglasice su oduvek bile postojale na relaciji Rusije i Evrope, ali aktuelna situacija ne sluti na dobro.

S jedne strane, Rusija održava velike javne vežbe za 40 miliona građana u pripremi za nuklearni rat, šalje podmornice u teritorijalne vode drugih nacija, i izvodi simulacije bombardovanja na ivici britanskog vazdušnog prostora. Prisilna aneksija teritorije susedne zemlje u vidu Krima generalno ne miriše na dobro.

Sa druge strane, ni NATO ne doprinosi obaranju tenzija. Rasporedili su skoro 10,000 vojnika po zemljama koje se graniče sa Rusijom, a u Škotskoj se trenutno odigrava dvonedeljna vojna vežba sa više hiljada učesnika i pedeset aviona. Neprijateljskoj strani u takvim vežbama se često daje sugestivno ime: Crveni.

2. Prelomna tačka

Nije rusofobija reći da bi se njihova aktuelna administracija rado domogla Baltika.

Putin smatra da bivšim sovjetskim republikama nikad i nije trebalo dozvoliti nezavisnost: sve one imaju visok procenat ruskog stanovništva, i strateški značajne luke. Nimalo mu se ne sviđa njihovo pristupanje NATO-u i (s pravom) misli da ga alijansa opkoljava.

„Kad se opruga pritiska", upozorio je 2014., „pre ili kasnije moraće da odskoči."

Bez američkog učešća, ovo odskakanje moglo bi da se desi svakog trenutka.

„Krenuli bi na Baltičke republike momentalno", smatra Džajls, koji je takođe direktor Razno-istraživačkog centra u Oksfordširu. „Putin misli da je za rusku bezbednost od vitalnog značaj da ima Baltik pod kontrolom. Ali treba gledati i dalje – teško je reći dokle seže ruska teritorijalna ambicija. Nema sumnje da su i Poljska i Finska ugrožene."

3. Internet pao! Razmena vatre!

Foto: Sean MacEntee, via

Američka RAND korporacija je 2015. sprovela istraživanje i došla do zaključka da bi Rusiji bilo potrebno samo 60 sati – praktično produženi vikend – da osvoji Litvaniju, Letoniju, i Estoniju. Džajls ipak smatra da bi ovako nešto bilo moguće uočiti unapred. „Primetio bi se pojačani akcenat na Baltik u ruskoj diplomatiji i medijima, pokušali bi da unapred opravdaju oružanu intervenciju", kaže on.

Pod nekakvim preventivnim izgovorom, hiljade vojnika okupile bi se na granici. Par dana pre invazije, specijalne telekomunikacione jedinice isključili bi ili poremetili internet u zemlji koja je na tapetu. Energetske zalihe bi presahle, keša bi nestalo, mobilni telefoni i TV signali bili bi ometani. Počeli bi da šalju personalizovane poruke direktno zvaničnicima sa druge strane, vojnicima, građanima, sve u cilju širenja konfuzije i panike. Neke od poruka primaocu bi izgledale kao da ih šalju poznati kontakti.

„U odgovarajućim okolnostima", kaže Džajls, „ovo bi bilo dovoljno. Rusija ne bi morala da krene tenkovima preko granice, smenili bi režim bez ikakve vojne intervencije. Dezinformacija i širenje nemira u stanovništvu doveli bi do političkih promena, a na vlast bi došle ruske marionete, spremne da zadovolje njihove vojne i ekonomske interese."

Ali ako im to ne pođe za rukom?

Sledeći korak bi bilo hibridno dejstvovanje: sve gorenavedene mere, plus invazija. „Nismo sigurno kako bi izgledala takva aneksija, ali Rusija uvežbava ovakav scenario. Znamo samo da bi sve bilo brzo završeno."

4. NATO stani-pani

Kad propadnu sve diplomatske opcije, dolazimo do surove činjenice: bez Amerike, NATO ne bi imao vojnu moć da se suprotstavi Rusiji.

Zanemarimo nuklearno naoružanje za početak i pogledajmo kako stoje stvari sa konvencionalnim. Rusija ima više ljudstva (samo rezervista je 2.5 miliona) i više vojne tehnike. Radi se o jednoj zemlji, pa im je linija komandovanja efikasnije. Vojnici nose iskustvo iz Ukrajine i Sirije. Već deceniju unazad, na naoružanje se izdvaja 40 milijardi dolara godišnje, pa su i u tom pogledu superiorni; Pancir-S1 tenk bukvalno obara krstareće projektile.

Takođe je moguće da bi se neke NATO države povukle. Turska, na primer, jer su predsednici Putin i Erdogan bliski. To bi NATO oslabilo za 600,000 vojnika, što je najveći kontingent među zemljama članicama posle SAD.

Sve bi se svelo na egzistencijalnu odluku ostatka NATO pakta: ući u borbu i gotovo sigurno je izgubiti, ili prihvatiti gubitak Baltičkih država. Ian Šild sa Anglia Ruskin univerziteta kaže „Izbor bi bio između kršenja sporazuma – što bi vodilo do raspada ATO pakta i verovatno kolapsa čitavog evropskog društva – ili ulaska u kataklizmični, potencijalno nuklearni rat."

Dakle, između čekića i nakovnja.

5. Kopnena borba

Balističke rakete kratkog domašaja; foto via

Ali recimo da NATO odluči da ipak odgovoru na rusku provokaciju. Kako bi to išlo?

Ne sjajno, kaže Šilds: „Na svakom bojnom polju bilo bi strahovitog razaranja, mada ovo i ne bi bila bojna polja kakva smo nekad znali. Projektili i artiljerija su neuporedivo precizniji uz daleko veći domet; to znači da bi bilo moguće od kuće zbrisati neprijateljske ispostave, infrastrukturu, mehaniku, čak i čitave gradove. Bilo bi manje individualnih sukoba, ali daleko više uništenja. Ako se nijedna od zaraćenih strana ne bi povukla, široki potezi evropske teritorije – ne zna se tačno koji – bili bi opustošeni. Broj žrtava bi bio nezamisliv."

Britanija ne bi bila pošteđena; Kanal je danas zastareli jarak. „Ruska avijacija ne bi morala ni da uđe u britanski vazdušni prostor," kaže Šilds. „Precizno bi mogli da gađaju sa ogromne udaljenosti."

Obe strane borile bi se za prevlast na moru oko Skandinavije. Sajber-napadi bi blokirali saobraćaj, zdravstvo, medije, i svu drugu infrastrukturu.

Dve glavne prednosti leže na ruskoj strani. Prvo, nadmoćni su po naoružanju i po ljudstvu, pa mogu duže da izdrže. Drugo, veća teritorija omogućava im da bolje izdrže uništenje. Čak i da NATO sruši svaku građevinu po više stotina kilometara unutar ruske granice, Moskvu ne bi čak ni ogrebali.

6. Nuklearna opcija

Kao što svaki srednjoškolski istoričar zna, nije toliko bitno da li zemlja ima 7,000 nuklearnih projektila (kao Rusija) ili 200 (kao Britanija i Francuska); njihov učinak je tako kataklizmičan da se sve to izravna. Kad krene prst na crveno dugme, sledi MAD: garantovano uzajamno uništenje. Čim neko počne da se gađa nuklearkama, onaj drugi uzvraća istom merom, i obe strane su najebale. Jel' tako? E pa nije.

„Ono što Rusija ima a Zapad ne je taktičko nuklearno naoružanje", objašnjava Džajls. „To nisu one velike nuklearne bombe koje zbrišu po ceo grad, već manje koje mogu da unište pojedino bojno polje ili deo grada. Zapad je ovo imao ali se razoružao, tako da sad na taktičko nuklearno dejstvo može da odgovori samo totalnim, što ne bi želeli jer bi tako garantovali i sopstveno uništenje. Zapadu nedostaje nekoliko međukoraka u ovoj strategiji kojima Rusija raspolaže."

Pa ipak, kad se krene nuklearno, predviđanju je kraj: gradovi nestaju, milioni žrtava. Dalje čak ni najsofisticiraniji stratezi nisu sposobni da kažu kako bi se stvari razvijale.

7. Pa ipak…

Ako američko napuštanje NATO pakta vodi u Armagedon, dobro je što su sve manje šanse da ga zaista napuste. Tramp verovatno da neće ispuniti svoje obećanje.

NATO ne samo što garantuje bezbednost SAD, već nosi i političke i ekonomske prednosti. Kroz NATO Vašington održava svoj uticaj na Evropu, štiti veliki i razvijen kontinent koji – što je najvažnije – troši svoj novac na proizvode i usluge američkih kompanija.

Pa ipak, vredi imati u vidu da je mirnodopsko stanje zaista krhko. Uživajmo uz životu dok još možemo.

Tagged:
Vladimir Putin
Rat
Evropa
Rusija