Naučite da mislite kritički, pomoći će vam u svemu

Oduvek me je zanimao svet oko mene. Moja "zašto" pitanja roditeljima su bila slatka samo nekoliko dana. Potpitanjima o svemu što me muči nastavio sam da terorišem učitelje, nastavnike i profesore u osnovnoj i srednjoj školi. A kada je došao red na studije izbor se sam nametnuo – političke nauke.

Naravno, više puta sam morao da objašnjavam da to ne znači da sam 'otišo međ' političare'. Biti političar u Srbiji i nije neka nauka. Ali baviti se politikom na naučnom nivou i objasniti ljudima da je to važno, jeste. Dostići natprosečno političko obrazovanje u Srbiji takođe nije teško. Ali naučiti da to obrazovanje iskoristiš u svakodnevnom životu jeste.

Teorijsko znanje koje sam stekao umnogome mi je, sa novinarske strane, pomoglo da kritički promislim, analiziram, objasnim i preispitujem pojave u društvu u kome živimo. Međutim, vreme u kome živimo utiče na to da se društvo dosad neviđenom brzinom menja i da se samim tim otvaraju mnoga pitanja na koja klasična politička nauka nema odgovor.

Na Fakultetu za medije i komunikacije trude se da takav odgovor pruže. Na novim studijama pod nazivom "Kritičke studije politike: savremene škole mišljenja" studentima se nudi prilika da se na drugačiji način bave društvenim pojavama modernog društva, propituju i, najvažnije, kritički analiziraju. To jeste povod za razgovor sa prof. dr Jelisavetom Blagojević, jednom od osnivačica i predavačica na ovom programu.

VICE: O kakvom novom studijskom programu je reč?

Jelisaveta Blagojević: Reč je o novom departmanu na Fakultetu za medije i komunikacije, koji je deo univerziteta Singidunum. Prošle godine smo napravili departman pod nazivom Departman za kritičke studije politike. U okviru departmana razvijamo osnovne, master i doktorske studije na srpskom i na engleskom jeziku.

Ipak, za potrebe ovog razgovora želim da posebno istaknem termin kritičke studije, zato što je to zapravo ono što je novo u kontekstu studija politike na ovim prostorima. Ne mislim samo na Srbiju nego i šire.

U kom smislu novo?

Kritičke studije politike izlaze izvan "kanona" kada je reč o studijama politike i onoga što se naziva političkim naukama. Nastojimo da se pojmom politike bavimo u širem kontetstu, u kontekstu humanističkih nauka. Pojam kritike zapravo ističe, podvlači mnoštvo različitih načina na koji se možete baviti politikom, a da to nije samo u registru partijskih struktura, odnosa moći, vlasti, tradicije političkih sistema, dakle, svega onoga što spada u korpus klasičnih studija političkih nauka i što samo obnavlja postojeće strukture i odnose. Takođe, ovaj plan kritike podvlačim zato što mislim da je kritika ono što nam je danas preko potrebno u kontekstu razumevanja i bavljenja politikom s obzirom na to da kritika gotovo da je nestala sa horizonta politike. U svakom slučaju, nema je dovoljno. Ideja je da ponudimo jedan program koji će je vratiti u samo srce bavljenja politikom, gde joj je i mesto.

Kako u tom smislu treba da posmatramo pojam kritike?

Pojam kritike ne koristim onako kako se često koristi u kolokvijalnom govoru, kao negativno mišljenje o nečemu. Kritika je promišljanje i napor da se određene ideje ili politički fenomeni rastumače i analiziraju i da se u tom procesu artikulišu ne samo argumenti koji su nam važni nego i mogućnost alternative. Politika iziskuje kritiku jer politika uvek zahteva potencijalne promene, odnosno alternativne modele za promenu postojećeg okoštalog sistema.

Mi živimo u svetu na koji klasično bavljenje politikom ne može da odgovori. Mislim da su se fenomeni zakomplikovali, da više ne mogu tako jednostavno disciplinarno da se omeđe i zapravo, da klasičnim alatkama političkih nauka mnoge stvari više ne mogu da se promisle, artikulišu, a ponajmanje mogu da se razumeju i formulišu neke alternative. Kritičke studije politike treba da budu u stanju da prate promene u svetu. Studenti i studentkinje treba da dobiju alatke da ovladaju različitim načinima i veštinama koje mogu da primene u bavljenje politikom, a da se to ne svede na puko učešće u partijskom životu koji je vrlo često, odnosno po svojoj definiciji, nestimulativan i vojnički ustrojen. U tom smislu ovaj program je interdisciplinaran. Politikom se bavi i sa stanovišta antropologije, sociologije, komunikologije, ali i stanovišta studija roda, manjinskog mišljenja.

Koji su to još načini bavljenja politikom?

Primer je recimo da se bavimo odnosom politike i emocija, politike i prostora, odnosom politike i popularne muzike, sve ono što se vrlo često uopšte ne tretira kao fenomen iz registra političkog. To ne znači da ovaj program polazi od pretpostavke da je sve politika ali polazi od pretpostavke da sve može da bude politika. Mi živimo u zemlji gde je to vrlo vidljivo i vrlo retko izrečeno. Dakle, političku klimu Srbije zapravo ponajmanje čine vladajuća struktura, Vlada i vladajući partijski odnosi, a ponajviše društveni trendovi i ono što je zapravo većinsko mišljenje i stav Srbije u odnosu na svet u kome živimo, na zajednicu u kakvoj želimo da živimo, na pitanje nacije i slična pitanja. Mi smo konzervativna zemlja. A konzervativizam je direktno suprotstavljen pojmu kritike o kojem sam govorila. Konzervativizam upravo podrazumeva da kritike nema i da kritika nije poželjna.

U kakvom su odnosu, recimo, politika i emocije?

Politikom možemo da se bavimo tako što analiziramo korpus emocija koje su angažovane u političkom životu. To je važno i to je nešto što je izuzetno prisutno u savremenom bavljenju politikom, nažalost, ne i kod nas. Recimo, mnogo ljudi će reći da je njihova ambicija u životu da budu srećni. Samo to. I to najčešće neće tretirati kao politički iskaz. Ono što mi hoćemo da ponudimo našim studentima i studenkinjama, a što sam navela kao kritičku perspektivu, jesu alatke i veštine za promišljanje pitanja: šta je u stvari sreća? Da li je koncept sreće možda ideološki definisan? Ja bih se, recimo, usudila da kažem da jeste. Da je pojam sreće definisan po buržoaskom modelu onoga šta je sreća. Za većinu mladih u Srbiji sreća podrazumeva da dobiju dobar posao, zarađuju dosta novca, da se ožene/udaju, da dobiju decu, imaju svoju porodicu i tako dalje. Nemam ništa protiv toga. Ali taj model je ideološki i kritika takvog jednog modela ne bi podrazumevala da se kaže "ma, to je bezvredno", već da se pokaže da postaje i drugačiji modeli da se bude srećen. U ovom kontekstu to bi bilo srce jedne moguće kritike kapitalizma koji kao da nema alternativu, u čemu zapravo počiva njegova ogromna snaga.

Strah je ključno oruđe kapitalizma. Pogledajte vesti, pogledajte šta sve dolazi do nas. To su najrazličitija pakovanja užasa i kontinuiranog zastrašivanja - od prirodnih fenomena koji nas pobeđuju, kao što su poplave, požari i zemljotresi, do bauka rata i terorizma u koji se nekritički stavlja sve i svašta, koji i sam predstavlja jedan super-ideološki koncept. Mi zaista živimo u stanju straha koji nas parališe i pasivizuje i zapravo onemogućuje da trezveno i razborito sagledamo svoju ulogu i svoje mesto u promenama društva i zajednica u kojima živimo.

Osim studija iz oblasti kapitalizma, savremene humanisitike i savremenih političkih nauka vaš program obuhvata i post-socijalističku školu mišljenja koja je, verujem, posebno zanimljiva studentima sa ovih prostora. O čemu se tu radi?

Jedna od ideja programa je da se predstavi neka koliko-toliko autentična misao koja je od pada Berlinskog zida artikulisana na prostorima bivših socijalističkih zemalja. Sada, u ovom trenutku, najviše govorim o prostorima bivše Jugoslavije jer to je ono na šta smo mi usredsređeni. Postsocijalistička škola mišljenja obuhvata jedan broj teoretičara i teoretičarki koji su zapravo promišljali status socijalizma posle socijalizma. I to ne "posle" u smislu istorijske kategorije nego posle u smislu logike onoga što se dešavalo i dešava sa socijalističkim idejama nakon sveopšte prevlasti "diktature", ako mogu tako da kažem, neolibelarnih/kapitalističkih ideja i ideologija. To su, čini mi se, vrlo značajna istraživanja, vrlo značajni uvidi.

Zapravo, to jeste jedna škola mišljenja koja danas radi jedan relativno redak posao - ulaže napor u formulisanje alternativa neolibelarnom kapitalističkom modelu koji dolazi iz socijalističke modernosti i tradicije. U nekom širom evropskom kontekstu mislim da bi mnogo moglo da se uči iz te škole mišljenja. Nažalost, tu sada ima drugih odnosa moći zato što zapadni svet vrlo retko, pa i kad je reč o akademskim krugovima, gleda u ovom pravcu, ali zaista verujem da je to jedna od retkih škola mišljenja koja formuliše alternative i jednu ozbiljnu vrstu kritike.

Koliko se, u metodološkom smislu, program razlikuje od klasičnog bavljenja političkom naukom?

Ovaj program će biti baziran na istraživačkom radu studenata. Ono što mi hoćemo nije pretakanje našeg znanja studentima - da ih učimo šta da misle - što bi bio jedan u potpunosti nekritički postupak, naprotiv, ideja je da ih opremimo alatkama i veštinama koje bi im pomogle da nauče kako da misle, i to što nezavisnije; za takvu vrstu pedagoško-metodološkog rada neophodno je istraživačko iskustvo koje u Srbiji u velikoj meri nedostaje.

Kako onda studenti reaguju na to?

Situacija sa mladim ljudima i onima koji studiraju u Srbiji dosta je slična i nekim odnosima u društvu. Tako da, u najboljem slučaju, imate do deset odsto ljudi u Srbiji koji i danas kritički misle, pritom ne ubrajam tu samo mlade. Takva je situacija i na fakultetu, vi dobijete tih desetak odsto mladih ljudi koji su izuzetni i usudiću se da kažem u potpunosti prevazilaze kapacitete svojih koleginica i kolega u širem kontekstu jer imaju s čim da rade. Takođe dobijete većinu studenata i studentkinja sa kojima morate da radite sasvim drugačiju vrstu posla jer jedan od problema koji se kod nas uočava i taj da studenti i studentkinje dolaze sa veoma mnogo stavova i vrlo malo znanja. I vi zapravo imate veliki posao da poljuljate te njihove stavove koje brkaju sa znanjem. Ako u tome uspete, ako ih učinite nesigurnim, ako ih podstaknete da se zapitaju odakle ti stavovi potiču, šta znače, da li su uopšte potkrepljeni argumentima, vi onda imate i šanse da ih nešto naučite, da im ponudite nešto drugo. Nekada taj posao i ne uspe.

Zašto?

Znanje kao takvo je devalvirano. Vrlo često se to oseća u komunikaciji sa mladim ljudima. Simptom tog odnosa su najčešća pitanja studenata, bar što se tiče mog iskustva, čemu to služi, kako to mogu odmah da upotrebim, da kapitalizujem, da stvorim neki novac ili stabilnu poziciju? Kako da materijalizujem? Nikako. Drugim rečima, ne možeš sve - i to je osnovni kvalitet ideje kritike - odmah da pretočiš u vrednosne modele jednog sistema koji zapravo hoćeš da uzdrmaš i preispitaš kritički.

Sama pitanja koja postavljaju su simptom jedne ideologije koja se svela na to kako da preživimo kako da upotrebimo i iskoristimo, kako da materializujemo nešto u vrlo konkretne i praktične svrhe. Ovde je reč o drugačijoj vrsti znanja što, međutim, ne znači da ono nije praktično, naprotiv, praktično je na drugačiji način, naime, ono vam pomaže da, na primer, prepoznate nametnute teme i da ih promenite, da bez cinizma budete sumnjičavi prema onome što vam se da tako kažemo servira s pozicija moći, spremniji ste i hrabriji da tome pružite otpor, dok ste s druge strane fleksibilniji i otvoreniji prema drugima i njihovim problemima, skloniji da preispitujete vlastite pozicije i predrasude, razumniji ste u odabiru kriterijuma, stalno ste u potrazi za novim rešenjima i tamo gde se ona uobičajeno ne traže, u stanju ste da pokrenete i podstaknete drugačije odnose,i što je veoma važno, nezavisniji ste, da navedem samo neke od prednosti kritičkog mišljenja.

Sve u svemu, da ponovim - na globalnoj sceni je nažalost jedna sveopšta devalvacija znanja; to nas dovodi u situaciju da studentima i studentkinjama iznova treba da vraćamo poverenje u koncept znanja i njegovu vrednost; vrednost znanja ne možemo da nadoknadimo i nadomestimo ničim drugim, koliko god novca imali ili koju god poziciju moći u društvu zauzimali. Društva koja ne neguju i ne ohrabruju znanje i kritičko mišljenje pre ili kasnije će se urušiti.

Jelisaveta, hvala na razgovoru.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu