Tetkice, naše školske "mame"

Moja omiljena tetkica iz osnovne škole zvala se Rafida. Imala je kratko ošišanu kosu, sitne crne oči, i falio joj je jedan prednji zub zbog čega je slatko šuškala kada priča. Pravila je najbolje vanilice na svetu sa puno džema koje nam je delila na školskom odmoru. Pošto sam se nalazila pri kraju dnevnika, jednom prilikom sam je zamolila da zvoni pet minuta ranije kako nastavnica ne bi stigla da me prozove i ona je to uradila. Zbog nje tog dana nisam dobila keca, ali morala sam da joj obećam da ću za sledeću nedelju sigurno naučiti. Njena mala, skučena kancelarija bila je naša ispovedanoica i slušaonica. Tu sam plakala kada mi je simpatija iz klupe rekla da imam debele prste i da ne želi više da sedi sa mnom, već sa najboljim drugom.

Rafida je imala velike, mekane ruke i stalno mirisala na sapun. Grlila nas je, savetovala i podržavala, ali i grdila dečake što puše iza škole, naravno bez cinkarenja. Bila je naša školska mama. Žao mi je što i dan danas ne znam ništa o njoj. Gde živi, šta voli da radi, kako je ona nas doživljavala, da li je kod kuće pored nas stotinu čupavih drekavica iz škole imala i svoju decu. Blago njima, oni svaki dan jedu one vanilice.

Često neprimetne, tihe, ali uvek strpljive i ponosne, školske tetkice u svojim pastelnim uniformoma pratile su nas, naše nestašluke i naše prve ljubavi. Pričali smo sa nekoliko tetkica iz beogradskih škola o tome šta misle o svom poslu, kakav je njihov odnos prema deci, i koliko se današnja deca razlikuju od one pre dvadeset godina. Ovo su njihove priče.

- Došla sam ovde slučajno, trebao mi je posao, radila sam kao zamena i eto me, malo sam se zadržala. Nisam se školovala za posao tetkice (smeh), ali zavolela sam ga vremenom. Ovaj posao se ne može obavljati ako nisi tolerantan i ne voliš decu. Sa druge strane, deca moraju voleti tebe, a mene baš vole. Nikada mi jednu ružnu reč nisu rekla. Direktor škole je nekada ovde bio đak, i smešno je što mi danas kaže : „Pa Zlato kako ja sada da viknem na tebe kada sam uz tebe odrastao?". Omiljeni deo dana mi je kada se skupe mladi profesori iz ove škole koji su takođe ovde pohađali časove i teraju me da im pričam kakvi su bili kao deca. A ja se svega sećam!

- Obožavam svu decu u našoj školi, stvarno su mali genijalci ali moram da priznam s obzirom da ih posmatram i da sam non stop sa njima već 31 godinu da se njihovo ponašanje dosta promenilo. Sistem ih je promenio, ne samo njih, promenio nas je sve. Ubio im je zainteresovanost. Nekada su deca bila vrednija jer su znala da će imati priliku da se bore za dobre poslove, danas se nekako ranije mire sa sudbinom. Znaju da će završiti sa poslom van struke, toga mi je baš žao.

Ništa mi ne pada teško kod mog posla, sem eto, što živim daleko pa mnogo vremena provodim u putu.

- Po struci sam daktilografkinja, ali pošto sam došla u Beograd iz Makedonije nisam mogla da nađem posao u struci jer se ovde piše i govori malo drugačije, uglavnom su se angažovale srpske žene za taj posao. Mislila sam da će posao u školi biti privremen, dok ne nađem nešto drugo, ali eto zavolela sam posao i ostala. I nije mi krivo što ga nisam promenila. Sam posao tetkice ili čistačice bi u nekom drugačije profilisanom objektu bio verovatno teži, tako da mi je drago što radim baš u školi. Ipak ste non stop okruženi decom i dečijim osmesima. Opet, nije mi dosadilo što se bavim istim stvarima ceo život, bilo je tu promena, radila sam i u školskoj kuhinji.

Dok sam bila mlađa znala sam napamet ime svakog deteta, sada sam već malo omatorela i počela da zaboravljam, ali se i dalje trudim. I dalje znam ko je čija simpatija, govore mi svoje ljubavne probleme, i probleme sa ocenama, imamo poseban odnos, znaju da su im moja vrata uvek otvorena. Imam svoje miljenike naravno, ali se trudim da to sakrijem.

Deca su uvek bila nestašna. Deca i treba da budu nestašna. Ono što se kod njih promenilo je međusobni odnos, ne kreću se više toliko u grupama, manje se druže, manje se igraju na odmorima.

Ipak ta deca su razlog zašto sam zavolela svoje svakodnevne obaveze ovde, još godinu dana imam do penzije, nedostajaće mi.

Mirjana radi u gimnaziji šest godina. Osamnaest godina je obavljala posao fotografa u foto-radnji.

- Pre šest godina sam došla ovde da zamenim koleginicu, i ostala. Ne planiram da menjam posao, imam još nekoliko godina do penzije, i mislim da je ovo lep način da završim radnu karijeru. Obavljati posao čistačice u školi je mnogo lakše nego raditi kod privatnika ili u nekoj drugoj firmi: zna se koje ti je radno vreme, kolika ti je plata, kada su godišnji odmori. Stabilan je i radi se sa decom. Mnogima to predstavlja stres, ali meni ne. Sve zavisi od toga kako se prema njima postavite, ako ste dobri prema njima obožavaće vas, sve zavisi od samog pristupa.

Nisam oduvek radila sa decom, ali vidim da se njihovo vaspitanje promenilo, i vi kao tetkica morate to da pratite. Roditelji su nekada imali više vremena za svoju decu, sada je vreme drugačije. Ipak u ovoj školi se to ne primećuje mnogo, deca su fina i skoro svi su odlični i vrlo dobri đaci.

- Radila sam dve godine u građevinskoj firmi, a onda sam došla u školu. Prvi posao mi je bio jako nezgodan, morala sam stalno da idem sa gradilišta na gradilište, tako da mi je posao tetkice dosta lakši. Znam gde mi je radno mesto, znam koliko sam tu svakoga dana. Imam obaveze koje radim svakoga dana ali nemam nikakvog pritiska i napetosti jer je takva atmosfera. Možda nekom ovaj posao ne bi prijao, ali tom nekom prija nešto drugo. Bilo kojim poslom da se baviš, prvo moraš da osećaš ljubav prema njemu, pa onda sve ostalo. Uvek sam volela da je sve sređeno i čisto, bila mi je da li sam na poslu ili kod kuće.

Pored osnovnih obaveza i odnosa sa decom, brinemo i o cveću kog kao što vidite ovde ima dosta. Najlepše mi je kad procveta pa mu se svi dive, a ja znam da smo koleginice i ja za to zaslužne. Ono oseća našu ljubav, tretiram ga kao da je osoba i mislim da i cveće to oseća. Vidi ove ljubičice kako su divne. Najbitnije je raspoloženje kod nas, svi to osete, i ljudi i biljke.

- Bila sam bez posla i na preporuku koleginice - došla ovde. Oduševila sam se kada sam videla koliko je kolektiv mlad i kako su svi prijateljski nastrojeni. Nije važno da li si tetkica, dirketor, nastavnica, mi kada se dogovorimo sve možemo zajedno da rešimo, nema nikakavih podela, svi smo jednaki. Zajedno pijemo kafu, družimo se.

Volim rad sa ljudima, tako da mi se posao brzo dopao. I deca su me brzo zavolela. Evo osmaci sada tuguju što moraju da idu, stalno dolaze kod nas da se pozdrave i da se još malo družimo.Poveravaju nam tajne, i mi to držimo u tajnosti u dogovoru sa njima, kao pravi prijatelji. Naravno oko ocena im ne možemo mnogo pomoći, ali zaostalo, tu smo šta god da treba.

Srce mi je puno kada nam dođu bivši učenici koji su sada završili fakultete, pa nas se sete, donesu kafu, cveće. Onda stvarno znate da ste uspešni u svom poslu i da vas ljudi poštuju. Naravno, prvaci koji tek dođu su nam svima omiljeni.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu