Reklame
Svaštara

Nikako ne mogu da zauzdam ljubomoru

Ljubomora je najopakije ludilo kroz koje sam ikada prošla.

pisao Dragana Nikoletic
25 Jul 2016, 9:03am

foto: Flickr / Bring Back Words

Ljubomora je najopakije ludilo kroz koje sam ikada prošla. Neki veruju da je ona sastavni deo ljubavi (pod uslovom da ne uhvati maha), iako u svom korenu ima sasvim oprečnu emociju.

Ljubav je sloboda, davanje, a ljubomora prinuda, prisvajanje. Prava tortura za „voljenog", ali još više za subjekta ovog patogenog stanja. Ljubomora je sazdana od straha (da ne izgubiš ljubljenog), nesigurnosti i totalnog manjka samopouzdanja.

Ljubomora kida iznutra, jede utrobu, tera u mahnite poteze koji nemaju veze sa logikom. Hrani se sama sobom, nisu joj potrebni spoljašnji imputi, u svemu vidi nešto „jestivo" od čega još više nabrekne i proalavi.

Ona je mora, proizišla iz težnje da neko bude tvoje ekskluzivno vlasništvo. Uverenja da si bez te osobe niko i ništa. Ovo kažu psiholozi, a ja garantujem svojim životom.

Oduvek tražim objašnjenje, tačnije, opravdanje zašto sam takva. Mogu da nazrem da je u osnovi ove opsesije za vezivanjem razvod mojih roditelja.

Odsustvo oca čak i kad je bio prisutan. Konstantno trovanje majke (i bake) da „nas je ostavio". Nije bez značaja ni očeva suštinska nezainteresovanost. Nemoć da se pomiri da sam to što jesam, i želja da budem neko po njegovoj meri.

Lako je u dete usaditi klicu uverenja da je bezvredno.

Moje prve ljubomore vezane su za drugarice. Za zavist na njihovu međusobnu bliskost. Kad su dečaci u pitanju, izgradila sam idealan model – neuhvatljiv. One na koje se sve lože, ili nekoliko njih istovremeno.

Prvi dani puberteta učvrstili su kliše – birala sam tipove sa nekom vrstom zavisnosti. Prvo alkoholičare, zatim heroinske edikte, potom i kockare, i one koji kombinuju ove poroke.

Uvek u kratkim vezama, jednovečernjim šemama s nekim kom je švrljanje obrazac ponašanja.

Tako sam, valjda, u dubini duše, potvrđivala da nisam dostojna da budem na prvom mestu. Zaboravljajući da je ljubav akcija, a ne reakcija.

foto: Flickr / simpleinsomnia

Prvi ozbiljniji odnos zasnovala sam sa bivšim tipom svoje najbolje prijateljice. Što kontam da je opet bio način da se dokažem. Kako u poređenju s njom, tako i drugim iz prošlosti, a presudno sa uvek prisutnom suparnicom – dozom horsa.

Izgubila sam u toj borbi, on je umro od posledica drogiranja, ali tek pošto se za mene vezao kao za invalidsko pomagalo. Nisam bila spremna da budem štaka, pa sam se izvukla. A on iskliznuo.

Zaljubila sam se u drugog, bivšeg muža. Koji je bio, eufemistički rečeno, obožavalac dobre kapljice. S početka sam ovu njegovu naviku pratila, i sama se opijajući.

Ali, kako alkohol ume da raspiri strasti i drugačije prirode, jednom sam ga u'vatila kako se žvalavi sa nekom ribom na Akademiji. Tad sam, zapravo, prvi put iskusila „paranoidnu ljubomoru", rečeno stručnim izrazom.

Videvši ih zajedno, mrak mi je pao na oči, nasrnula sam na njega, krenula da ga grebem i da ih nasilno razdvajam. I sama više nego pripita. Instinkt je automatski poslao njegovu pesnicu u pravcu moga lica. Krv je šiknula.

Sledeće čega se sećam je kako sedim u garderobi i ridam, okružena gomilom znatiželjnika. Poniženje je bilo javno, a ja nisam uspela da sprečim otužnu završnicu. I mesto da shvatim da s tim odnosom nešto nije u redu, s njim sam se životno povezala.

Slepac je vodio slepca, kako bi slikom opisao dobri, stari, pronicljivi Brojgel.

I danas imam ožiljak na čelu od tog fatalnog incidenta. Kao treću boru na čelu (druge dve su od konstantnog mrštenja).

Naravno da to nije bio jedini ispad u ovom smeru. Kad bi s nekom pričao duže no što se meni činilo uputnim, zgrabila bih ga za okovratnik i bukvalno od nje odvlačila. Brišući njegovim telom pod date prostorije. I, opet naravno, sa leđa, da ne može (opet) da me dohvati čvornovatim ručerdama.

Onda je krenula agonija druge vrste. Kad bi se duže zadržao van kuće, izostanak sam pripisivala preljubi. Sa nekom od mojih prijateljica. I, kao slučajno tamo navraćala, ne bih li ih zatekla na gomili. Silno razočarana činjenicom da je to sve to bila moja fikcija. Kao da mu ne bih oprostila, i još više ga „volela".

Godine su prošle pune muka, i tačno se sećam ćoška (kod nekadašnje poljoprivredne apoteke na Čuburi) kad sam sebi rekla „e, vala, bilo je dosta!". I, kao magijom, ljubomora je nestala, ali i sa njom deo strasti u ljubavnim odnosima.

I on je prestao da mi bude interesantan kad sam postala centar njegovog sveta (ne računajući alkohol). Pustila sam ga niz maticu.

U ovu, novu vezu, ušla sam „sasvim zrela", svesna većine svojih falinki. Ali i dalje nesposobna da vladam najstrašnijom. Bože, koliko sam ga samo optuživala, kolike mu dane zagorčala! Te – ova ti se sviđa, te – onu bi odvukao u krevet, te – ti bi se najrađe vratio bivšoj (bivšim).

Jedino mu nisam kenjala što se svako veče naliva. To sam, valjda, već prihvatila kao deo sopstvenog usuda.

Navale ljubomore nisu vremenom splasnule, shvatih da moram nešto ozbiljnije sa sobom da uradim. Jer, pređašnje „dosta!" ovde nije upalilo. Krenula sam po raznim psihološkim seansama, naučila da razlikujem sve faze zaraze.

Trnce u stomaku što kreću put grla, tu stežu poput žice, da bi eksplodirali u mozgu, eskalirali u privremenom slepilu za sve realno. Kad vrebam svaki pogled partnera i tumačim ga u preljubničkom kontekstu.

Što je faza koja se još da zauzdati. Dok ne preraste u drugu- puštanje erotskih filmova u glavi sa scenama iu Kamasutre, s njim i drugom (promenljivom) ženom u glavnim rolama. To me je na neki bolestan način, palilo.

Pod uslovom da ne pređe u sledeći stadijum, koji parališe. Bol više nije bol, već smrt svih funkcija. Totalna destrukcija. Gubitak apetita, volje da se pokrenem.

Trenutak kad samo čudo spasava. Ili profesionalna asistencija.

Ta moja psihološkinja primenjivala je metod rešavanja akutnog problema. Uputila me kako da razlučim da nisam baš uvek ja kriva. Da i on voli da očijuka, ne mareći što sam prisutna.

Jedino što mi nije objasnila, nije me podsetila da merenje svakog poteza nije plod ljubavi.

Više zbog zauzetosti sobom, no što sam zaista prevazišla ljubomoru, tek, prestala sam da pravim scene. O, kako mi je laknulo, a, naravno, i njemu.

Ali, ljubomora je kao mitološka stoglava hidra kojoj dve nove čeljusti niču na mestu posečene. Još gladnije tvog sopstvenog mesa.

foto: Flickr / Kashif John

Drugi korak su bili treninzi samopomoći, zasnovani na suočavanju sa egoizmom, navodno, prauzročnikom tegoba. Tu sam shvatila da ja naprosto moram da budem glavna, pa, ako ne heroina, ono makar žrtva. Proizvođač i krajnja adresa okeana suza. Spoznaja me je malo otreznila.

Nadalje - prestala sam da pijem i duvam, što je raspirivalo ostrašćenost. Ljubomora se podmuklo pritajila.

Do nedavno, na moru, kad je u domaćinstvo gde smo odseli, negde pred ponoć, banula jedna Ruskinja. Komšinica, zdepasta, vremešna i prilično neugledna, ali naoružana glavnim adutom za sporazumevanje sa „mojim" čovekom. Flašom vina.

U to vreme mi se spava, pa se povukoh u sobu, osluškujući njihovo pijano kikotanje. I, zaustavljajući dah na svaku stanku u razgovoru koju sam u mislima pretvarala u dobro poznati scenario. On je trći preko stola, a ona guši jauke uživanja.

Satima, nalik večnosti, nisam uspela da trenem, pa ustadoh da pišam, između ostalog. „Evo, sad će da ide, samo da popijemo lozu", on mi reče, pa ja sasuh sadržaj boce u sudoperu. Možda sam, u najbolesnijem delu uma, priželjkivala udarac. Simetriju u namrgođenim borama. Ali, „moj" čovek naprosto nije takav. Nažalost?

Izjutra sam događaj krunisala glupim pošalicama. Stoglava hidra je nakratko bila poražena.

Nedugo zatim, u jednom selu nadomak Beograda, našli smo se u ovećem društvu. Sve poznate žene, sa odrađenom umišljenom pričom, osim jedne. I baš ta je našla da za njega kaže kako je „baš simpatičan".

A on, umesto da me obasipa obožavanjem (što mrzim kad čine drugi parovi), krenuo da ljušti rakijicu, kada uvek dospevam u sekundarnu poziciju.

Izostanak njegove pažnje probudio je hidru, opet sam dobila napad. Ovaj put mudrija, opreznija, nisam divljala, već samo nametnula svoje prisustvo. Kao slučajno, prikrivajući jaku dozu srama. I zadnju nameru.

I kad je on pošao na počinak, ostala sam s njom da blejim, primorana da učestvujem u krajnje nezanimljivom razgovoru. Ili mi se tako činilo, jer su mi misli bile okupirane drugim.

Sutradan sam morala kući, a on ostao na selu, sa svojom potencijalnom ljubavnicom. U prostoru mogućnosti koji sam sama stvorila.

Ne treba da naglašavam da se ni na trenutak nisam opustila, da sam samo čekala da pomene njeno ime da bih tome dala poseban značaj. A onda mu isto (mazno) natuknula, podstakla u njemu misao koju (možda) nije ni imao. Tražila da mi ponavlja koliko me voli.

Kaljala se po samoindukovanoj balezi.

Onda je nešto, srećom, kvrcnulo. Prenula sam se iz groznice, sjebana svešću o žilavosti nemani. O potrebi da to sranje dubinski i konačno rešim.

Psiholozi nisu baš na „izvol'te" u liberalnom kapitalizmu, što znači da ću u finalnu bitku morati da krenem sama. Da rasvetlim da li je on tek moj trofej, ili ga istinski volim. Da naučim da prihvatim sebe, razdvojim ga od drugog u istinskoj samodovoljnosti. I nesebičnom davanju.

To je jedini način, jer zaista ne mogu opet da prolazim kroz ludilo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Alkohol
Vice Blog
fenomeni
Veze
Dragana Nikoletić
Ljubav
ljubomora