Kako da se preseliš u inostranstvo kada si mlad i švorc

2004. godine Erin Grover se našla u uobičajnoj situaciji. Upravo je završila fakultet, nije imala izgleda da nađe posao, i bila je švorc. Zbog toga je uradila jedinu stvar koja joj je imala smisla: skupila je dovoljno para da kupi kartu u jednom pravcu za Avganistan, mesto koje je uvek želela da poseti, i preselila se tamo, sa samo 100 dolara u džepu.

„Smešno je, jer su ljudi mislili da sam sigurno bogata", kaže Grover za VICE: „Ali ja sam samo pripadnik američke manjine koja razume koliko je lako, jednom kada napustiš sistem".

Pod „sistemom" ona podrazumeva Ameriku, zemlju visokih troškova života, i niske stope zaposlenosti mladih. Na prvi pogled, rešenje Groverove deluje skoro kao beg iz stvarnosti – način da se odgodi odrastanje uz pomoć takvog plana. Ali dve nedelje nakon što je sletela u Kabul, ne samo da je usvojila potpuno nov način života, već je našla i posao, kao fotograf UN.

„Dobila sam posao zato što sam već bila tu, i da se nisam pojavila, nikada ne bih radila za njih", kaže ona za VICE.

Selidba u inostranstvo ne izgleda baš kao očigledan način da se uštede pare i povećaju izgledi za posao, ali sve više i više siromašnih milenijumaca se pakuju i započinju svoje živote negde drugde, prema MoveHub-u, kompaniji koja pomaže ljudima da se presele u inostranstvo. Preseljenje u drugu zemlju nije uvek ni glamurozno ni lako, ali ako treba negde da budeš švorc, mogao bi to da budeš i na plaži na Baliju.

Postoji par kriterijuma da se nađe idealna zemlja u koju možeš da se preseliš kada si mlad i švorc: troškovi života moraju da budu niski, vizni režim za Amerikance mora da bude relativno labav, i mora da postoje razumni izgledi da se nađe posao, s obzirom da moraš da plaćaš osnovne troškove života.

„Znam mnogo ljudi koji idu u Čiang Mai, koji je na severu Tajlanda", kaže putujuća blogerka Šeril Ang. „To je veoma popularno odredište za one koje nazivamo 'digitalnim nomadima', ljude koji zarađuju na internetu, dok putuju. Tamo je stvarno jeftino, klima je fantastična, a hrana je jebeno neverovatna".

Grover poznaje ljude koji su se preselili u Kambodžu i našli posao u lokalnim neprofitnim organizacijama. U Koreji postoje programi kao što je EPIK, koji daju velike pare za učitelje engleskog jezika. Izraelski kibuci – u suštini, komune u kojima možeš da radiš za smeštaj i hranu – privlače ljude iz celog sveta. A širom sveta postoje i WWOOFing programi, koji nude besplatan smeštaj i obroke, u zamenu za rad na farmama.

Jednom kada stigneš, naredni korak je da stekneš prijatelje, što je ključno za uključivanje u lokalnu ekonomiju. Ako vam sticanje prijatelja među lokalcima deluje isuviše zastrašujuće, ili je jezička barijera problem, uvek su tu zajednice iseljenika.

„Jedan od ključnih faktora za nalaženje posla u bilo kojoj zemlji van zapada je otkriti gde iseljenici jedu", kaže Grover. „Iseljenici se drže zajedno – potrebna im je sopstvena mikrookolina. Bilo je lako pojaviti se, upoznati ljude, posetiti ih na poslu i biti pozvan na razna događanja".

Zapravo, Grover kaže da je posao u UN našla preko iseljeničke zajednice u Avganistanu.

Lokalne veze (bilo sa iseljenicima, bilo sa lokalcima) takođe mogu da ti pomognu da otkriješ gde da se krećeš, gde jeftino da jedeš, i gde da živiš, a da ne spiskaš svoju nepostojeću ušteđevinu. Iako su sajtovi kao što je Airbnb pogodni, retko su najjeftinija opcija za smeštaj na duže staze, a na sajtovima na engleskom na kojima nude stanove će ti odrati kožu s leđa. Prema Angovoj, najbolji način da smisliš gde da živiš je tako što ćeš par nedelja spavati po tuđim kaučima i tako uštedeti, dok ne pohvataš konce.

„Spavanje po kaučima nije samo kauč", kaže Ang, koja retko plaća smeštaj na putovanjima, zahvaljujući sajtovima kao što je couchsurfing.com, na kojima se nudi besplatan smeštaj. „To su i lokalci koji žele da upoznaju strance i pokažu im svoj dom".

Ako sva ta neizvesnost deluje prenaporno, druga opcija je da se posao nađe unapred. Češka republika, Španija, Kina, Indonezija i Japan su samo neke od mnogih zemalja gde su učitelji engleskog stalno traženi, a u učiteljskim programima se obično nudi smeštaj, stipendija od koje može da se živi, i već oformljena zajednica. I dok učiteljske tezge kao što je JET program u Japanu mogu da budu intenzivne, takođe pružaju stabilnost, naročito u skupim zemljama.

„Sve u svemu, ja sam se dobro snašao, ali ne bih drugima to zdušno preporučio", kaže Aleksandar Hor, koji je prošle godine radio u okviru JET programa. „Japanski poslovni život ume da bude veoma striktan, i ne tako sjajan za ljude koji nisu u stanju da slepo izvršavaju naređenja". Ipak, vredelo je živeti godinu dana u Japanu, sa svim plaćenim troškovima.

Naravno, emigrirati nije lako kao što je lako sesti u avion. Ako planiraš da negde provedeš više od par meseci, najverovatnje će ti biti potrebna viza.

Turističke vize za Amerikance obično ističu za tri meseca (u zavisnosti od zemlje), a radne vize se ponegde teško dobijaju, naročito u Evropi.

„U Britaniji je jebeno apsurdno", kaže Ang. „Ne znam ni za jednu drugu zemlju u kojoj traže da zarađuješ 46 hiljada dolara godišnje".

U većini azijskih zemalja, radna viza može da se dobije za mnogo manje pare; drugi tamo odlaze sa turističkom vizom, i skoknu van zemlje po „novu vizu" kada istekne (mada to postaje sve teže u zemljama kao što je Tajland). Ako želiš državljanstvo, u lationameričkim zemljama kao što su Argentina, Peru, Urugvaj i Dominikanska Republika procedura je prilično brza, i potrebno je da u zemlji provedeš par godina. Za informacije o vizama u određenim zemljama, imunizaciji i ostalim pravnim formalnostima za Amerikance koji se sele u inostranstvo, proveri ovaj izvor iz Biroa za konzularna pitanja.

Na kraju krajeva, samo je tvoja mašta granica, a ne budžet. Što više kontrole prepustiš, cena je manja.

Groverovoj se rizik isplatio. Osim Avganistana, živela je i u Nepalu, u Indiji, Francuskoj i Kambodži, dok se konačno nije skrasila u Los Anđelesu, malo manje mlada i malo manje švorc.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu.