Reklame
vesti

​“El Comandante” Kastro: zatvoreno poslednje poglavlje 20. veka

Smrću čoveka koga su jedni voleli da mrze a drugi besvesno obožavali zaključali smo istoriju na kojoj smo odrastali.

pisao Aleksandra Niksic
26 Novembar 2016, 2:34pm

U bogatoj galeriji političkih lidera 20. veka teško da postoji ličnost koja je izazivala jednako obožavanje i mržnju od kubanskog vođe Fidela Kastra. Njegova smrt u 90. godini zakucala je poslednji ekser u kovčeg politike kakvu smo poznavali u proteklom veku, oličene u savremenim ikonama čije su pojedinačne odluke i potezi ideološki polarizovali svet na način koji danas – u doba amorfnog terorizma, krvoprolića počinjenih u ime neuhvatljivih verskih pravila i crno-bele podele bez udubljivanja u nijanse razlika – deluje kao zaplet hladnoratovskih špijunskih romana.

Kastro koji je, navodno, preživeo više od 600 pokušanih atentata – sigurno je najpoznatiji onaj sa tompusom napunjenim eksplozivom kojim je CIA nameravala da se reši tada najvećeg protivnika Amerike – nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Čak i danas, posle nebrojenih terorističkih napada islamskih ekstremista, čitave plejade diktatora i čvrstorukaša koje smo upoznali u ovih petnaestak godina, Kastro ostaje prva asocijacija na otpor onome što mnogi zovu "američki imperijalizam" i lice "crvene pretnje" komunizma. Nadživeo je devet američkih predsednika, oblikovao više od pedeset godina istorije, bio omražen i obožavan i među onima koji sa Kubom nisu imali ama baš nikakve veze.

Verovatno niko nije ni mogao da pretpostavi šta će se sve dešavati u sledećih 50 godina kada je te davne 1953. sa grupom revolucionarnih istomišljenika krenuo u (neuspeli) napad na kasarne koje je štitila vojska pro-američkog diktatora Fulhensija Batiste. Desetine pobunjenika je poginulo, a Kastro, tada 26-godišnji advokat, završio je u zatvoru. Šest godina kasnije, Kastro, sveže u povratku iz egzila, predvodi gerilske jedinice koje su nekada brojale samo dvanaest ljudi, i trijumfalno ulazi u Havanu, porazivši Batistu i njegovih 80,000 vojnika.

Danas nezamislivo. Ne samo zbog drugačijih pravila političke igre, mnogo više zbog nemoguće misije strogo idealizovanih ili satanizovanih pravila kojima se sada upravljamo kada biramo ili, makar samo posmatramo likove koji nam se nameću kao državni, ideološki ili revolucionarni lideri.

Kastru, u ono doba, nije bilo teško da zaradi poštovanje Kubanaca, zasićenih surovom klasnom podelom tokom Batistinih dana: besplatno i obavezno školovanje dovelo je do skoro potpunog iskorenjivanja nepismenosti 1961. godine. Komunizam donosi jednakost svih, govorio je, uveravajući narod da nema povlašćenih potezima poput hapšenja jednog od najbližih revolucionarnih saradnika Hubera Matosa, osuđenog na 20 godina zatvora zbog protivljenja zaokretu Havane ka komunizmu.

Druženje sa licem romantičnih ideja o revolucijama, Ernestom Če Gevarom, naučilo ga je da konkurencija nije poželjna – Argentinac je bio ključna osoba za jačanje veza sa Rusijom, dobio je položaj predsednika Centralne banke Kube i uživao veliku popularnost među narodom. Samo par godina kasnije, iznenada je saopšteno da je napustio zemlju, a 1967. godine, nađen je mrtav u Boliviji. Iako mnogi sumnjaju da je Kastro umešao više nego prste u Če Gevarinu smrt, još uvek se nije pojavio dokaz za te tvrdnje. A mnogi današnji levičari i revolucionari u pokušaju ne obraćaju pažnju na njih, ponosno noseći plakate sa likom Če Gevare i Kastra jednog pored drugog.

Egzodus za Ameriku hiljada Kubanaca koji nisu želeli da prihvate novu ideologiju Kastro je retko komentarisao, ali su njihovi rođaci i prijatelji često osetili posledice, završavali u zatvoru ili bili proterivani u unutrašnjost ostrva. Neuspeli planovi, poput zamisli da Kuba postane predvodnica svetske proizvodnje sira – u zemlji u kojoj ni tada, a ni danas, nema dovoljno krava ni za osnovne potrebe u mleku – prećutkivani su u medijima pod kontrolom režima, jedinim koji postoje na ostrvu. I danas mnogi smatraju da je Kuba dala najviše političkih disidenata, čak i iz redova Kastrove porodice, procentualno više i od Rusije. Ipak, i pored podrške najčešće američkih vlasti, niko od njih, pa ni Kastrova ćerka i unuk, nisu uspeli da ga ocrne dovoljno da potaknu revoluciju protiv njega.

Kada je početkom 1960-ih zemlja ostala sa samo 3,000 lekara i medicinskog osoblja posle najvećeg egzodusa za Ameriku, Kastro je naredio da se stotine mladih pošalju na plaćene studije širom sveta – u ondašnjoj Jugoslaviji, procenjuje se, medicinu je studiralo nekoliko hiljada. Danas, bez obzira na siromaštvo i manjak pristupa najsavremenijim tehnikama, Kuba ima 88,000 lekara, zdravstvene usluge su besplatne za sve, a čak i Zapad priznaje da je sistem lečenja među najcenjenijim na svetu.

Ceo svet je pozdravio odluku kojom je 1980. godine na kratko otvorio luku Marijel, dozvolivši Kubancima koji su prebegli u Ameriku da "dovedu svoje rođake". Oko 120,000 ljudi je pobeglo sa ostrva za samo par meseci. Tek godinama kasnije, saznalo se da odluka nije bila baš tako humana kako je zvučala - Kastro se potrudio da se na svakom od desetina hiljada čamaca i brodova koji su uplovili u Majami nađe i mnoštvo kriminalaca izvučenih iz zatvora baš za tu priliku, i navodno, mentalnih bolesnika i ljudi koji su smatrani "nepoželjnima" na Kubi.

Ali ostavimo politiku za tren na stranu: mit o Kastru nije samo ideologija. Godinama i protivnici i sledbenici pokušavaju da objasne kako je zasenio hrabrije, opasnije, brbljivije. I danas ima onih koji veruju da je legenda rođena kada mu je, tokom govora kojim je proglasio "pobedu revolucije kojom se vraća zemlja narodu i odbranu prava siromašnih", bela golubica sletela na rame. Satima dugi govori tokom kongresa Komunističke partije Kube, ali i u svim mogućim prilikama, teško da su mogli da budu toliko upečatljivi da su dolazili iz usta nekog drugog – oni koji su ga slušali uživo, kažu da su bili zavodljivi za uši svih koji su želeli da ih čuju.

I ne samo na Kubi: Kastro je bio (ponegde i ostao) heroj revolucionarnih pokreta malih Davida protiv, najčešće, zapadnih Golijata. Lično bogatstvo je ostavio za sobom da bi se borio za potlačene, siromašne, slabe, i danas veruju mnogi, ne samo na Kubi. Podaci objavljeni na sajtu celebritynetworth.com u kome se kaže da se njegovo bogatstvo procenjuje na 900 miliona dolara neće još dugo moći da se provere, ali i oni koji im veruju, i oni koji ih smatraju tačnim neće se libiti da ih koriste kao argument u raspravama.


Tvrdnje disidenata o prikrivenom luksuznom životu na račun tih istih potlačenih i siromašnih, optužbe za kršenja ljudskih prava, poštovaoci odbacuju kao propagandu, dok kritičari njima potkrepljuju optužbe za surovost, represiju i diktaturu. Mnogima od njih je bilo teško da progutaju reči hvale kojima je, većinom nesporni heroj modernog sveta Nelson Mendela, neprestano obasipao Kastra.

Mitovi i legende, toliko prisutni na Kubi, dali su mu dovoljno inspiracije da ih neguje i o sebi. Godinama je prepričavao sopstveni podvig - koji niko nikad nije potvrdio - kako je tih davnih, pre-revolucionarnih dana dok je bio u izgnanstvu u Meksiku preplivao Rio Grande da bi se susreo sa bivšim predsednikom Kube u egzilu kog je Batista zbacio sa vlasti. A Rio Grande je baš široka i vrludava reka.

Kastro je godinama slao kubanske vojnike da pomognu u ratovima za nezavisnost širom Afrike. A svaki levičarski gerilski pokret širom Latinske Amerike znao je gde treba da potraži podršku. Bez obzira na uspešnost vojnih akcija i revolucija, Kastrov pečat je davao snagu revolucionarima i pobunjenicima da zadobiju podršku u zemljama čije su režime ciljali da sruše, ali i svojevrsnu dozvolu da se u ostvarivanju cilja ne libe represije, pritisaka, kršenja prava i svih onih poteza karakterističnih za diktatore.

Za razliku od većine komunističkih vođa, Kastro nije napravio grešku zabrane ili potiskivanja vere – Kubanci su bili i ostali odani katolici, a mnoštvo afričkih religija koje su i danas prisutne u zemlji nisu zapostavljene. "Prvi među jednakima" je, verovali su mnogi, bio pod zaštitom Olodumare, najmoćnije boginje.

Olodumare nije mogla da ga zaštiti od godina. Pogoršanog zdravstvenog stanja, povukao se sa vlasti pre deset godina, prepustivši uzde mlađem bratu. Potez koji bi se u mnogim zemljama smatrao primerom nepotizma naišao je na kritike samo među protivnicima. Retka pojavljivanja u medijima poslednjih godina ponekad su po ukazanoj pažnji podsećala na praćenje svake reči zvezda pop kulture. Nije na odmet bilo ni to što je zelenu uniformu zamenio Adidas trenerkama, istog dana kada je ova sportska kompanija postala sponzor kubanskoj olimpijskoj reprezentaciji.

I to je taj esker u kovčeg 20. veka. Davidi danas ne postoje, Golijati posustaju, a većina je samo pion u polupijanoj monopol igrici današnjih lidera. Dobro, ostala je britanska kraljica Elizabeta, kao potpuna suprotnost svemu onom što je Kastro predstavljao. Ali smrću čoveka koga su jedni voleli da mrze a drugi beslovesno obožavali zaključali smo istoriju na kojoj smo odrastali. Svet u kome nas je ostavio Kastro danas nas bombarduje nejednakošću, nepravdom i surovošću, čini se, mnogo više nego onaj protiv kakvog se borio.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
amerika
kuba
Vice Blog
politika
Fidel Kastro
Komunizam
Če Gevara
Smrt Fidela Kastra
Latinska Amerika
socijalizam