Slučaj Kanje Vest: Otvoreno pismo reperima čiji bol ignorišemo

Pretpostavljam da ste do sada čuli da je Kanje Vest – nakon što je odjeknulo da je podržao Trampa – i zapenio o „osećanjima", a onda otkazao ostatak svoje turneje Saint Pablo – hospitalizovan usled „iscrpljenosti". Mnogi su istakli da se njegov slom odigrao negde oko devete godišnjice smrti njegove majke, i osam godina nakon što je objavio svoj duboko iskreni album 808s & Heartbreak, pesničku refleksiju svog gubitka.

Znam, kada krenete da skrolujete po mojim nalozima na društvenim mrežama, videćete da nisam jedini koji veruje da se Je nikada nije opravio od toga. Na pesmi „Feedback", sa Life of Pablo, Vest ponavlja, „Odavno sam izgubio razum". Izgleda da mu niko nije pomogao, i sada je došlo do ovoga.

U međuvremenu, Kid Kadi je uspešno završio svoj boravak na rehabilitaciji, na koju je otišao zbog „depresije i samoubilačkih poriva". Posle par nedelja je u oktobru izašao sa rehabilitacije, i ubrzo se obreo na sceni u ComplexCon-u. Prošlog vikenda, na jednoj drugoj sceni – na deonici Jeove turneje u Sakramentu – ova dva repera su imali bratski trenutak dok su zajedno izvodili „Waves".

Izgleda da je ovim nastupom Kadi svoje nevolje zapakovao i zavezao urednu mašnu. Bina je čak bila i izdignuta, kao neka vrsta eteričnog rep trona. I dok me ohrabruje Kadijev naizgled srećan kraj, plašim se da mnogi od vas, uključujući i Jizija, nisu imali priliku da dožive tako srećan kraj.

Još od njegovog debitantskog albuma, Man on the Moon: The End of Day , deluje kao da je Kadijeva muzika izrodila najinteligentniju hip hop generaciju do sada. Kada to uzmemo u ozbir, verovatno ni vas ni bilo koga drugog ne iznenađuje to što je Kadijev odlazak i povratak sa rehabilitacije izazvao veoma empatične reakcije, kao i naišao na veliki podršku (izuzev Drejkovih ismevanja).

Još otkako je ponovo pokrenuo temu mentalnih oboljenja unutar crnačke zajednice, njegovi obožavatelji i dalje razgovaraju – sa samim Kadijem, kao i međusobno. Neki veoma osvešćeni milenijalsi su ohrabrivali jedni druge da otvoreno govore o svojoj depresiji i anksioznosti, uveravajući jedni druge da nisu usamljeni u tome. Po prvi put deluje kao da je neko crnim muškarcima kao što sam ja rekao da je u redu da pokažeš da si slomljen.

Pošto su u pitanju reperi koji su odrasli uz druge crne ljude, siguran sam da razumete koliko je neverovatno to što su problemi s mentalnim zdravljem u našoj zajednici naišli na toliko saosećanje. Ali kao i reperi koji su pisali tekstove u kojima do detalja pričaju o svojoj borbi sa depresijom i anksioznošću, siguran sam da se pitate zašto vi niste naišli na toliku predusretljivost kada su u pitanju vaši mentalni problemi. I ja se to pitam.

Mi đuskamo u klubu dok nam Future bukvalno govori da je u depresiji, da je navučen na drogu, i da ponekad poželi da umre. „Davim se u 'aktavisu'. Samoubistvo", i „Ponekad želim da krenem u juriš i da sve razvalim / bol mi je dublji od okeana", repuje na pesmama „Codeine Crazy" i „Deeper Than the Ocean", tim redosledom.

Kovali smo u zvezde debitantski album YG-a, My Krazy Life, kao potcenjeno klasično delo, ali smo ignorisali činjenicu da se na svom drugom albumu Still Brazy jasno čuje da i dalje pati od poremećaja posttraumatskog stresa, kada su 2015. godine pucali na njega u studiju.

„Znam da ovo zvuči bolesno. Misli su mi do kurca mračne, kao burence revolvera, kada sam video da se zarotiralo", repuje na „Who Shot Me".

Ignorisali smo konzervativnu mamu koja je postavila video na kojem u suzama osuđuje tekst pesme Vinsa Stejplsa „Norf Norf", sa njegovog novog mini albuma, sve vreme nesvesna kulturološkog konteksta, kada ovaj reper barem u tri navrata aludira na to da je sebi pucao u glavu.

„Ali spremačica ne prestaje da kuca na moja vrata / zar ne zna da zurim u ogledalo držeći u ruci kalibar 44 / pokušavam da se saberem, a ona pokušava da mi namesti krevet / nemam vremena da razmišljam, „ bum", i ode sve u slivnik", repuje na pesmi „Loco".

Ne znam tačno zašto mi kao obožavatelji toliko zanemarujemo vaše mentalne probleme, dok toliko javno pokazujemo brigu za vaše kolege, kao što su Kid Kadi, pa čak i Kendrik Lamar. Ali stvar je u tome što, ako zaista želimo da destigmatizujemo mentalna oboljenja u našoj zajednici, mora jednako da nas bude briga i za vaše nevolje – a nas to jednostavno nije. Prošlog leta, jetka oda depresiji koju je Solanž objavila na svom albumu A Seat at the Table, pružila nam je sve što u životu može da se zamisli. Na tom istom albumu, Lil Vejn otkriva da je zapravo pokušao da se ubije, što je u potpunosti bilo ignorisano.

„I kada sam pokušao samoubistvo / nisam umro / sećam se da sam tog dana bio lud", ispoveda se na „Mad".

Mogu da zamislim koliko smo vas razočarali. U toku iste nedelje u kojoj smo propustili da primetimo depresiju Lil Vejna, dok smo se bavili Kid Kadijevom, a mogli smo lako da se pozabavimo obojicom. Ono što je izuzetno kod oporavka Kid Kadija je to što je do njega uopšte i došlo. Osetio se dovoljno moćnim da zatraži pomoć. Jeu se to nije dogodilo.

Izneverili smo vas.

Gledamo repere koji izgledaju i govore kao da su postali žrtve politike respektabilnosti. Repovali su o tome kako ih je uličarenje mentalno oštetilo. Ali nikoga nije briga za njih, zato što nisu aktivisti koji su dobrodošli u Beloj kući, kao što je to Kendrik Lamar, niti su uredni mamini sinovi kao što je Kid Kadi, a na kraju krajeva, sami su izabrali takav način života.

Ali kada vam je najgore, dok obožavatelji zahtevaju novu muziku od vas, želim da znate da vas iza ugla čekaju profesionalci. Psihološkinja Sendrin Robinson-Hed, koja pušta Mika Mila tokom terapeutskih sesija sa svojim pacijentima (u svom izveštaju Udruženju američkih psihologa navodi da muzika ovog repera pomaže pacijentima da se otvore), razume depresivan bes „gangsterskog" repera.

Ona mi kaže, „Moramo da imamo na umu da se depresija ne manifestuje kod svakoga na isti način. Nekada je bes primarni simptom, a ispod besa se obično nađu tuga, gubitak i psihički bol". Što se tiče toga zašto ne poštujemo određene izraze tog bola, ona dodaje da obožavatelji „verovatno nisu voljni da prihvate ili priznaju tu komponentu ljudskosti određenog umetnika. Može se reći da imidž koji reperi projektuju postaje ono što je prihvatljivo". Robinson-Hed sugeriše da repere ponekad prati stereotipija da su hiper-muževni, ukalupljeni ne samo u određeni žanr hip hopa, već i u određeni tip muškarca, čiji je bol bitan za njegovu muškost.

Volter Kimbro, predsednik Univerziteta Dilard – od milja prozvan „hip hop predsednikom" – svakog semestra predaje predmet pod nazivom Hip hop, seks, pol i etičko ponašanje. On kaže da reperi često „sami sebi prepisuju lekove i da svoje muke izražavaju kroz muziku". Priznajem Kimbru da sumnjam da postoje okolnosti pod kojima bi se prema mukama Lil Vejna sa depresijom odnosili na isti način kao prema mukama Kida Kadija, pošto je Vejn „gangsterski" reper", ili reper „za žurke". Iznenadilo me je to što je reagovao optimistično, i rekao, „Kada bi javno priznao i rekao, 'Da, u depresiji sam, moram da odem na rehabilitaciju', mislim da bi ga zbog toga poštovali".

Možda je u pravu. Možda je u pitanju samo metoda.

Ali šteta je: Koliko god da su neki od vas malo neotesani, i koliko god su neki od vaših tekstova surovi i raskalašni, ostaje činjenica da svakodnevno usrećujete mnoge od nas, obožavatelje repa. Trebalo bi proakativno da nam bude stalo do onih koji nas čine srećnima. Umesto toga, obraćamo pažnju na vašu depresiju i pokušavamo da vas utešimo samo kada ste već rešili da pomognete samima sebi. Tako se ne ponaša prijatelj. Tako se ne ponaša čak ni obožavatelj. Viđali smo kako vreme ističe ljudima od kojih smo očekivali da prestanu da sami sebe leče i potraže pomoć. Poslednje što je A$AP Yams tvitovao pre nego što je mešavinom droga okončao svoj život je bila pohvala za Codein Crazy.

Tako da, da, molim vas, potražite pomoć, ali ne čekajte da vam vaši fanovi pokažu put – i mi smo na svoj način izgubljeni. Nažalost, u naporima da destigmazijuemo depresiju i anksioznost, mi zapravo stigmatizujemo one za koje mislimo da su neposobni da osete takav bol. Zato što vi repujete o drogama, seksu i novcu, ostavljate mitski utisak da ste imuni na mentalna oboljenja – iako je opsednutost drogama, seksom i novcem jasan pokazatelj da je neko u depresiji.

Greška u rasuđivanju je naša, a ne vaša. Bili smo probirljivi povodom toga koga shvatamo ozbiljno kada kaže da je u depresiji, zato što smo zapravo mentalnu bolest shvatili kao dodatak određenoj estetici. U stvarnosti, u pitanju je nešto mnogo ozbiljnije, i vi zaslužujete više.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu