​Zašto život na periferiji Beograda nije toliko loš koliko na prvi pogled izgleda

Pet sati ujutru. Pada kiša i duva jaki, hladni vetar. Nemaš više pljuga. Nemaš više ni para da kupiš pljuge i neko ti je ukrao upaljač. Boli te glava jer si se otreznio i polako počinješ da osećaš da si načisto dehidrirao. Čekaš jutarnji autobus i proklinješ činjenicu da živiš u predgrađu. Znaš da je, čak i kada autobus dođe, pred tobom pola sata vožnje koju ne znaš kako da ubiješ jer ti je muka i ne sluša ti se ni muzika, niti ti se igra neka igrica, niti ti se nešto čita da ubiješ vreme. Čak i da ti se nešto od toga radi ne možeš, jer ti je baterija na telefonu prazna.

Pet sati ujutru nakon klabinga ili kafane je stvarno teška stvar za svariti. Ali je treba svariti, jer život na periferiji nije toliko loš koliko se u tom trenutku čini.

Šta je dobro u vezi sa tim?

Život u predgrađu ti omogućava da detinjstvo proživiš kao Tom Sojer. Sniženi intenzitet saobraćaja, barem u odnosu na centar grada, otvoreni prostor koji od tebe zahteva da bude istražen, šumice, zabačeni industrijski putevi, bezbroj travnjaka za fudbal, bezbroj potencijalnih terena za košarku.

Ako živiš u uređenom naselju na levoj obali Dunava, poput mene, to znači da verovatno živiš u stambenoj zgradi okruženoj planski izgrađenim parkićima koji su obično načičkani platanima i drugim drvećem. Bitno svojstvo drveća kada si klinja je da su podobna za veranje. Sa druge strane, sveprisutno zelenilo je stvarno dobro za duševno zdravlje koliko god da imaš godina.

Otvoreni prostor je takođe, bez obzira na starosnu dob, od velike koristi ako voliš vožnju biciklom. Nisam silazio sa bajsa kad sam bio u osnovnoj školi, jer nije postojao idealniji način da se obiđu sva skrivena mesta koja su nam bila na dohvat pedale. U mojim mislima, lično sećanje na detinjstvo se meša sa pustolovinama dece iz "Gunisa" tako da više nisam siguran šta je stvarnost a šta fikcija, mada sam ubeđen da nikada nismo našli ulaz u skrivenu gusarsku pećinu u kojoj se nalazila tona zlata i dragulja i zla baba koja je htela da nas ubije da bi se tog blaga sama dočepala. No, svejedno. Fantazija je često realnija od realnosti.

Proleće je, ili leto, uglavnom neki topli deo godine. Imaš balkon na trećem spratu, imaš stolice na balkonu, imaš sto. Sediš i gledaš u zelene krošnje platana i pušiš dok piješ kafu. Kroz otvoreni prozor sobe slušaš ovu traku sa albuma godine. Tišinu ponekad prekinu komšije na parkingu, ali ništa strašno. Ne smetaju ti ni avioni koji poleću sa sportskog aerodroma, čak te i smiruje njihovo pritajeno brujanje; pritom znaš da ćeš uskoro videti padobranca koji slobodno jezdi kroz vazduh, a uvek je ispunjavajuće videti padobranca koji slobodno jezdi kroz vazduh.

Tokom celog leta sam imao prilike da slušam poj neke ptice za koju sam ubeđen da je kos. Kasno uveče i rano ujutru, često i noću, to se otprilike uklapa u njihov stil života. Tu su naravno i sove, cela kolonija sova. Svake noći kada izađem na balkon da popušim cigaretu slušam klepetanje njihovih krila dok proleću iznad stabala u parku na koji gleda moj stan. Onda podignem pogled ka nebu načičkanom zvezdama. Tu i tamo, automobil nakratko razbije monotoniju tišine. Svet je savršen u takvim trenucima.

Gradski prevoz je spora forma izvršenja smrtne kazne, ali samo ako nisi sposoban da iskoristiš vreme koje ti je potrebno da stigneš na odredište. Meni treba oko četrdeset minuta do samog centra, dakle preko sat vremena na dalje destinacije, što je mnogo vremena dok se ne navikneš, ali malo vremena ako naučiš kako da ga kvalitetno utrošiš. Drugar mi je letos izjavio da mene boli kurac jer imam vremena da u prevozu preslušam masu muzike za koju on nema vremena. Bilo mi je smešno kad je to rekao, ali je zapravo u pravu.

I ne radi se samo o muzici; u prevozu sam uspeo da pročitam gomilu knjiga (predlažem ovo i ovo) i stripova (predlažem mangu "Lone Wolf and Cub", jednu od pet najboljih knjiga generalno koje sam ikada pročitao), čak i da odgledam gomilu filmova (među njima su i svih jedanaest epizoda "Bejzbola", dokumentarnog serijala Kena Bernsa).

Dakle, vreme potrebno da od tačke A (svoje kuće) dođeš do tačke B (krajnjeg odredišta) ne mora da bude kazna ako znaš šta ćeš sa sobom. Ako ne znaš šta ćeš sa sobom onda nije ni bitno gde si s gajbom, uvek će ti biti dosadno. To isto važi i ako imaš auto; život na periferiji u smislu veze s gradom je skoro neosetan ako si motorizovan.

Razume se da se lako može reći da je sve što sam upravo napisao glupo i da onaj ko zna kako da se organizuje sve to može da uradi i iz udobnosti Dobračine, uz sve druge pogodnosti koje donosi Dobračina. Problem je u tome što to nije u ljudskoj prirodi, barem ne u prirodi većine ljudi. Ako nešto ne moraš da uradiš, u devet od deset slučajeva to i nećeš uraditi. Ako nisi osuđen na sat vremena vožnje do 21. bloka, tih sat vremena viška verovatno nećeš iskoristiti konstruktivno i pametno, šta god pametno bilo. Jednostavno nećeš. Recimo to ovako: meni je najbliža kladionica na minut od zgrade; zamislite nekoga ko živi na Kosmaju i treba mu sat i po do najbliže kladionice; ja, za razliku od tog Kosmajca, uopšte nisam ni svestan da imam tih sat i po vremena, i za razliku od njega sigurno ih neću iskoristiti ni za šta pametno.

Svetinja iz Humske nema veze sa periferijom kao takvom, ali ima veze s mojom periferijom. "Vama pripada Padinska Skela i okolna beogradska sela", pisalo je na ciganskom transparentu na nekom derbiju pre petnaestak godina. I to je istina. Padinska Skela pripada Partizanu, i Partizan pripada Padinskoj Skeli. Meni je to lično važno, a i lepo mi je kad izađem da prošetam psa i na svakom koraku vidim grafite posvećene mom voljenom klubu. To prija mojim očima. Mojim ušima prija kada vidim našeg bivšeg vođu na biciklu koji mi se već izdaleko obraća rečima "smrt fašizmu", na šta ja uzvratim "sloboda Partizanu". Skoro svakodnevni ritual. Onda malo ogovaramo vlastodršce i raziđemo se.

Postoji izvesna privatnost na periferiji. Tu si, dovoljno blizu grada da uvek možeš neplanirano do njega, ali si istovremeno dovoljno daleko da možeš da se izdvojiš od svega. Ako društveni život nisi učario u naselju u kome živiš i svoja prijateljstva nisi izgradio na osnovu geografske pogodnosti, imaš privilegiju da se isključiš ako želiš da budeš sam. Teško da će ti neko sa drugog kraja grada slučajno u prolazu zakucati na vrata.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu