Išao sam na tajnu, ilegalnu žurku u pustinji u Iranu

"Sviđaš nam se. Hoćeš li da pođeš sa nama u pustinju?", pitaju me dva mladića.

Upoznao sam ih svega nekoliko trenutaka ranije na bazaru u Jazdu, gde su mi preporučili obližnji restoran. Naš kratki razgovor završio se ponudom da me povedu u pustinju. Naravno da sam pristao. Nisam siguran šta taj poziv tačno znači, ali ću uskoro otkriti.

Isto veče pokupila me je grupa od osam Iranaca u velikom džipu. Godišta između 25 i 35, zgodni, lepo obučeni ljudi. Žene nose labave marame. Polovina sa mnom priča engleski, druga polovina se smeška i tapše me po leđima.

Uspevam da se stisnem na zadnje sedište kraj zalihe hrane i kaljuna — iranske lule za duvan. Grupa je uzbuđena i, dok jezdimo pustinjskim putem, pevaju glasno i veselo. Muzika trešti sa zvučnika i u vazduhu se oseća sloboda koju do kraja ne može da ceni neko iz mog okruženja: dok sam živeo u Australiji, nikad mi niko nije uskratio pravo na dobar provod. Uprkos svemu tome, osećam nervozu i udar adrenalina. Nisam siguran da je ono što se spremamo da uradimo sasvim legalno.

Verovatno ste već čitali o strogim zakonima i propisima Islamske republike Iran o načinu oblačenja, druženju sa suprotnim polom, živoj muzici, umetnosti i kreativnosti, alkoholu i žurkama. Alkoholno piće bilo koje vrste nije legalno dostupno. Ne postoje zvanični noćni klubovi i barovi. U maju 2014. godine, grupa mladih Iranaca uhapšena je nakon što je na Youtube postavljen snimak toga kako plešu na pesmu Farelа Vilijamsa "Happy". Video je vlast osudila kao "vulgarni snimak koji je narušio javnu smernost", a prestupnici su osuđeni na 91 udarac bičem i zatvorsku kaznu.

Uprkos sličnim pričama o progonu, čuo sam da neki mladi Iranci rizikuju hapšenje samo da bi se na nekoliko sati opustili. Upravo se to ova grupa prijatelja spremala da uradi, sa mnom u njihovom društvu.

Vozilo se zaustavlja u ni po čemu posebnoj tački pored duge deonice peščanih dina. Vozač Reza odmerava strm, peščani uspon i staje na gas.

"Čuvaj se, Marko Antonije", viče mi Sara.

Vozilo juriša uz uspon. Moja glava leti nazad dok mi se telo trza prema napred i osećam kako mi je nešto krcnulo u vratu. Iranci vrište od sreće, straha i naleta adrenalina, auto se penje uz padinu a ja sam pao na pod. Potom se vozilo nalazi na drugoj strani padine i već juri preko ravne pustinje, a Iranci kliču. Mesec je pun i visoko, dok se nebo boji u razne nijanse crvene, narandžaste i ljubičaste. Tandrčemo, poskakujemo i proklizavamo preko pustinjske ravnice sve dok ne stignemo do jezera koje je preplavljeno stotinama ponirućih lasta. Sunce zalazi i ja sam zanesen promenljivom temperaturom vreline na izdisaju, usijanog peska i hladnog noćnog povetarca.

Dok sunčeva svetlost nestaje, palimo vatru u srcu pustinje. Devojke skidaju čadore i raspuštaju prelepo negovane kose. Oblače majice bez rukava i helanke, a meni je neobično što mi je dopušteno da ih vidim takve. Služi se arak iz kućne radinosti i bezalkoholno pivo u plastičnim čašama. Sara i Reza pevaju zvonke tugaljivke. Oni među nama koji osećaju dejstvo alkohola počinju da plešu.

Sara i Reza su par i rado mi pričaju o svojoj zemlji.

"Moj otac mi ne dozvoljava da imam dečka", kaže Sara. "Upoznala sam Rezu preko prijateljice. On je njen rođak i upoznala sam ga na porodičnom skupu. Veoma je teško upoznati nove ljude."

Strastveni su povodom svoje persijske istorije i ponosni na to što je Iran sačuvao persijsku kulturu uprkos vekovima različitih režima, religija i nacionalnosti na vlasti u ovoj zemlji. Nijedno od njih nije zadovoljno savremenim Iranom. Sara iz mnogih razloga prezire kako se ovde ophode prema ženama, uključujući čador.

"Pretoplo je leti pod ovim", kaže mi, pokazujući na svoju odbačenu maramu.

Reza priča o obavezne dve godine vojne službe sa kojima se mladi Iranci suočavaju kad napune 18 godina: "Svi pokušavaju to da izbegnu. Ja sam bolestan. Imam doktora koji će to da potvrdi." Kucka se po glavi, sugerišući da je lažirao mentalnu bolest i pokazuje mi ožiljke na nadlaktici koje su deo te njegove priče.

"Želimo da napustimo Iran i otputujemo u Evropu ili Ameriku", kaže mi Sara. "U Iranu priliku dobijaju samo ljude koji podržavaju vlast i strogo se drže religije. Kao da idemo unazad."

Reza se slaže sa njom. "Voleli bismo da putujemo, ali smo na listi zemalja čiji se građani najverovatnije neće pridržavati uputstava iz vize ili će ostati u zemlji", kaže on. "Ne možemo nigde da dobijemo vizu."

To nije prvi put da sam to čuo u Iranu. Mnogi Iranci koje sam upoznao izrazili su želju da putuju izvan svoje zemlje i nezadovoljstvo što to ne mogu da učine. Sara i Reza oboje studiraju mašinstvo i nemački jezik i nadaju da će uspeti da otputuju uz pomoć obrazovanja.

Nije uvek bilo tako. Sari i Rezi je dovoljno da popričaju sa svojim roditeljima kako bi čuli priče o mnogo liberalnijem Iranu, iz vremena pre revolucije 1979. godine. Ovih dana u Iranu ima mnogo onih koji i dalje podržavaju konzervativnu islamističku teokratiju, ali postoje i delovi društva koji žele reforme. Međutim, svirepi način na koji je ugušen slobodarski pokret 2009. godine ubedio je iranske reformatore da do promene u Iranu nikad neće doći.

Stičem utisak da se Sara i Reza osećaju zarobljeno u sopstvenoj zemlji. Oni žele reforme, ali ne znaju kako da ih postignu, i žele da budu slobodni, ali ne mogu da odu.

Automobilski farovi izranjaju iz mraka nad peščanom dinom i ja sam siguran da je to verska policija. Ispostavlja se da samo pristiže još ljudi željnih provoda. Jedno od novih vozila ima moćan stereo uređaj i svi počinjemo da plešemo uz elektronske verzije iranskih pesama. Većina nije navikla na alkohol tako da im ne treba mnogo da se obeznane od pića.

Ispostaviće se da to veče nije bilo moja jedina prilika da se provodem sa Irancima. Tokom mog boravka tamo, pozvali su me na dva venčanja, podeljena po polovima, gde je bilo uobičajeno da se muškarci napiju od araka koji je obezbedio domaćin. Ponudili su me hašišom i opijumom, a napio sam se i od alkohola kupljenog od "dilera". Saznao sam da u Iranu postoji ogroman broj različitih nacionalnosti i vera, a da stavove prema običajima i zakonima često oblikuju razne društvene grupe. Životima Iranaca podjednako mogu da upravljaju osuda njihove porodice ili društva baš koliko i strah od policije ili vlade. Međutim, u svakom gradu u koji sam putovao bilo je prilike da se ovi zakoni i tradicije izvrdaju. Vrlo brzo mi je postalo jasno da mnogi građani Irana žive dvostrukim životom: javnim i privatnim.

Kako se žurka smiruje, sedamo kraj logorske vatre i pijemo kafu. Rezina glava je u Sarinom krilu i ona mu gladi kosu. Razmišljam o tome kako društvo može da pokuša da ograniči slobodu, ali ljudi uvek pronađu načina da zaobiđu zakone i tradicije koji ih sprečavaju da budu srećni. Razmišljam o tim ljudima i njihovoj želji da se druže i budu u kontaktu jedni s drugima; o njihovoj ljubavi jednih za druge i prema meni. Ljube me u vrat, dodiruju i grle, i svi su srećni zato što su slobodni i u pustinji, daleko od onoga što doživljavaju kao represivno društvo. Razmišljam o rizicima kojima su se izložili da bi bili zajedno večeras i koliko zbog toga sigurno više cene male stvari u životu.

Mark Ajzeks je autor knjige Nepoželjni, koja beleži vreme koje je proveo radeći u australijanskom centru za izbeglice na Nauruu. Ovde pročitajte još njegovih tekstova o raseljenima.

Ilustracije by Michael Dockery

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu