​Pričali smo sa Entonijem Bordejnom o njegovom omiljenom leku za mamurluk i Donaldu Trampu

Stvarno, ima li nekoga da ne voli Entonija Bordejna? Ovaj slavni kuvar i TV voditelj jedan je od najiskrenijih, najinteligentnijih i najsirovijih stručnjaka za hranu na svetu. Preko emisija kao što su Parts Unknown , No Reservations i The Layover upoznao je gledaoce ne samo sa novim i inovativnim kuvarima, već i egzotičnim kuhinjama iz domaće radinosti kojima većina Amerikanac nikad ne bi ni prišla, a kamoli se usudila da proba. Njegov novi kuvar koji je nedavno izašao iz štampe, međutim, neguje još prijemčiviji pristup ishrani, usredsredivši se na prostu, pristupačnu hranu za dušu. On je prošle nedelje gostovao u Torontu tako da sam mu spremila malo makarona sa sirom i sela s njim da porazgovaramo o najboljoj hrani za mamurluk i Donaldu Trampu.

VICE: Dakle, spremila sam juče nešto iz vaše knjige specijalno za vas.

Entoni Bordejn: Dobro. Šta si to napravila?

Makarone sa sirom.

Oh, sjajno. To bi mi sad baš leglo. Puno ti hvala.

Nadam se da će vam se dopasti.

Da vidimo. Hm, baš je dobro.

Sviđa vam se?

O, da.

Bogu hvala.

Pikantno je.

Jeste pikantno. Je li suviše pikantno? Mislim da sam preterala sa kajen biberom.

Ne, dobro je! Ovo si juče spremila?

Da.

Da, pa zapravo… To je onda dobar argument za tvrdnju da je hrana bolja sutradan. Baš je dobro. Dovršiću ovo.

Nazdravlje vam bilo. Spremila sam to samo za vas. Dakle, pravila sam to pomalo mamurna, ali zaista mislim da je vaša knjiga sjajna za mamurluk.

Hvala. To mi je na neki način stručna oblast.

Koja hrana vam je omiljena za mamurluk?

U najsavršenijim okolnostima, probudiću se sa strašnim mamurlukom. To već samo po sebi nije savršeno, ali pod pretpostavkom da sam mamuran, popiću par aspirina i malo ledene koka-kole. Popušiću džoint, a čim me prođe mučnina i nastupi glad, prijaće mi malo mapo tofua. Malo pikantne sečuanske hrane, nešto masno i ljuto. To je savršeno. Kad je frka, može da posluži i hladan prženi pirinač, prženi pirinač sa svinjetinom od prethodne večeri, to je takođe dobro. Kod mene prolaze ostaci kineske hrane. Ali telo mi traži ljuto, traži začinjeno.

Jedna od stvari koja mi se stvarno dopala u vašoj knjizi — zato što nisam baš neka kuvarica — jeste to što je sve tako prosto. Šta savetujete onima koji gaje averziju prema kuvanju?

Kao prvo, pred sebe postavite razumne ciljeve. Ako kuvate za druge, nikad ne kuvajte nešto što već niste spremali. Znate, eksperimentišite malo sami pre nego što servirate omlet nekom drugom, znate? Napravite kod kuće u jednom danu deset omleta. Kuvanje je, znate, veština koja može da se nauči. Ne plašite se neuspeha. Imajte na umu da profesionalci uče neprestanim ponavljanjem. Oni nisu pametniji od vas. Pokušajte da budete organizovani, znate? Mislim, pravite spiskove, promislite sve malo. Složite sve sastojke na logičan, lako dostupan način. Ako kuvate za druge, pripremite unapred sve što treba, uradite to pre vremena. Ne budite suviše strogi prema sebi. I ne trudite se da očarate ljude, ne budite suviše ambiciozni. To može loše da se završi.

O da, to vam je dobar savet. Većina ljudi bi pomislila da su makaroni sa sirom suviše dosadni ili suviše laki, ali nisu.

Ko ne voli makarone sa sirom? Taj ne voli Ameriku.

Tačno tako. Tačno tako.

Taj ne voli slobodu.

Šta vas je nagnalo da napišete ovu knjigu?

Mislim da je to bila perverzna želja da… Ne znam. Da isprobam nešto drugačije… Iskreno, bilo je to moje razmišljanje na temu zašto se uopšte bavim kuvanjem, za koga sam to kuvao poslednjih osam godina, otkako mi se rodila ćerka. To su jela koja su me činila srećnim. To je prava slika o tome ko sam danas. Mislim, izbivam 152 dana godišnje. Kad sam kod kuće, ja sam neka vrsta brižnog kućnog kuvara koji se trudi, čak i ako mu to ne polazi za rukom, da svoju ljubav pokaže kroz hranu. Znate, ja sam kao ona mitska brižna jevrejska majka, pasivno-agresivno vas jurim po kući i zapitkujem: "Zašto nisi završila jelo? Zar me ne voliš?" Eto, u to sam se pretvorio.

Da li je očinstvo uticalo na izbor jela koje spremate?

Da, naravno. Sada imam novu mušteriju. Ona odlučuje šta ćemo jesti. Ako se njoj ne dopada, u čemu je poenta? Ona odlučuje — ona donose sve bitne odluke u mom životu kad sam kod kuće, zaista. Kad smo na odmoru ili kad sam kod kuće, ona je centar svega. Kuvam za nju, spremam joj ručak za školu, doručak, večeru. Nekad kuvamo zajedno. Znate, u tome je čar kad ste otac. Više niste centar sveta, sad je bitan neko drugi. Uvek.

Imajući u vidu svu različitu hranu koju ste isprobali, vaš ukus je prilično širok. Da li joj dajete da jede oktopoda?

Obožava hobotnicu, ali nikad joj je sam ne bih ponudio. Ne funkcioniše to tako. Ako četvorogodišnjakinji ponudite pipak oktopoda i kažete: "Dobro je, probaj", ona ga nikad više neće probati. Jeo sam oktopoda pred njom, kao što to obično radim, a ona je počela da me zagleda i rekla: "Kul!" I tražila je da proba. I tu sam je ja onda pohvalio, ali nikad joj to inače ne bih nametao. Ustanovio sam da to nije pravi način. Ona, kao i svaka druga mala devojčica, želi svakog dana da jede makarone sa sirom i pastu sa puterom, grilovani sendvič sa sirom. Ali onda, znate, jednog dana baci pogled na nas i vidi da njena mama i njen tata jedu školjke i kaže: "Ohh, kako su sjajne, kako su lepe, i ja želim školjku." I onda počne da jede školjke. Mi se samo pogledamo i u fazonu smo… To je baš kul.

Zašto mrzite branč?

Svojevremeno sam u lošoj fazi svog života (a bilo ih je mnogo u mojoj dugoj i neslavnoj karijeri), koliko god mi ništa ne polazilo za rukom, uvek mogao da dobijem gažu pripremanja branča. Dakle, u tim periodima kad sam spremao doručak, u dugim intervalima, zasitio bih se svih tih mirisa. Mirisa gomile jaja, jaja koja se spremaju na plotni, prženih krompira, slanine i slatkih prženica. To su mirisi koje blisko povezujem sa niskim, bolnim, ponižavajućim, sramotnim, očajničkim trenucima u svom životu. I zato osetim instinktivnu egzistencijalnu mržnju prema svemu što ima veze sa brančom. Sve dok nisam postao otac, tačnije… Spremanje doručka za moju ćerku i njene prijateljice nakon što su prespavale kod nas, to mi je zapravo baš prijatno… To me istinski raduje. Trudim se oko njih i želim da ispadnem najbolji otac na svetu, tako da im ne spremam samo palačinke, već im spremam širok izbor palačinki sa borovnicom, čokoladnim mrvicama, bananom ili u obliku medvedića. Želim da budem taj otac. Čiji je otac najbolji? Arijanin tata, bičarke!

Očigledno mnogo putujete, ali kad ste ovde u Kanadi, kakvu hranu tražite?

Hranu za dušu. Znate? Odlazim na stara, poznata mesta. Viđam se sa prijateljima kuvarima. Jedem ono u čemu znam da su dobri. Volim dimljenu govedinu, znate, poutin, to vam je savršena hrana za stonere, jede se kasno uveče. Mnogo se radujem takvoj hrani.

Za koju hranu biste rekli da je izvorna kanadska? Mislim da se mnogo mučimo sa svojim identitetom kad je u pitanju hrana.

U Montrealu postoji istinski opasan stepen gostoljubivosti zbog kog su se mnogi kuvari iz Sjedinjenih Država šepajući vratili preko granice. Znate, bez pantalona i osramoćeni. Ali zato dobro nahranjeni. Slušajte, u Torontu se posebno oseća potpuno suvišna nesigurnost koju ne mogu do kraja da razumem. To je grad koji može da se pohvali sa mnogo toga. Sa mnogo toga. Sa jedinstvenim stvarima. Tamo osećam potrebu za potvrdom koju zaista ne mogu da razumem.

Da, to je vrlo kanadski, očajnički želeti priznanje drugih ljudi.

Ali vi imate sve neophodne sastojke: imate kuvare, imate raznolikost; etničku, nacionalnu raznolikost. Naročito na mestima kao što su Toronto i Vankuver. To meni sve izgleda prilično sjajno.

Kad smo već kod kanadske nesigurnosti, pažljivo smo pratili vaše izbore sa mešavinom znatiželje i užasa. Kakav je osećaj biti tamo sada?

Slušajte, to je… Vodimo nacionalnu raspravu na otvorenom, u javnosti, bez pardona, koju sam mislio da nikad neću doživeti. I da, osećamo šok i užas. To je jedan tako… moronski pakao.

Dobar izraz. Mislim, bili ste na mnogo različitih mesta posle političkih oluja. Nedavno ste bili u Iraku, što je kolosalno. Osećate li nekakve paralele sa onim što se dešava tamo?

Mislim, to vam je kao sa Berluskonijem u Italiji. To je veoma, veoma slično. Boris Džonson. Uspon Borisa Džonsona. Znate, belački nacionalizam je nešto što danas možete sresti širom Evrope. Tu neku vrstu poslednjih trzaja uplašenih, besnih belaca. I verskih konzervativaca koji osećaju da ih guraju u zapećak, da su njihovi dani slave daleka prošlost. To možemo da vidimo u mnogim zemljama. To u velikoj meri vidimo i u Rusiji, istu vrstu žudnje za čovekom na konju koji će doći i rešiti sve naše probleme. U Turskoj. Jeste, živimo u teskobnim vremenima.

Znam da ste izjavili kako nikad ne biste kuvali za Trampa, ali ako u vašoj knjizi postoji neki recept koji biste mogli da preporučite za njega…?

Ja prosto… Ne mogu… Meni je on lično toliko problematičan da ne mogu ni teoretski da… Na primer, sedeo sam više puta sa Tedom Nudžentom; nas dvojica imamo prijateljski odnos. Kad god se sretnemo, mi srdačno popričamo, ali prosto… Sve što taj čovek izgovori. Sve što taj čovek izgovori je strašno uvredljivo i duboko uvredljivo na svim nivoima. Ali sa Tedom se slažem. A ovde prosto ne mogu… Mislim, mi suviše dobro poznajemo tog lika. Ja sam, znate, Njujorčanin, i on je Njujorčanin, ali ja prosto…. Prosto ne mogu. Prosto ne mogu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu